Jadi starog Vertera

Objavljeno 30.07.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Kaćuše su bljuvale oganj i sejale strah i smrt. Ruski vojnici iscrpljeni, ali puni gneva vikali su: „Na Berlin!” Zveckale su gusenice tenkova banatskom ravnicom, a trupe Vermahta praćene kolonama izbeglica pod borbom su odstupale put zapada i severa. Verter Raus je jedan od retkih banatskih Švaba koji je ostao u zavičaju kad je protutnjala ruska armada.

„Komšija, znaš da nisam ništa zgrešio”, govorio je čoveku u uniformi sa petokrakom na kapi. Ovaj je ispočetka ćutao, videlo se da mu je neprijatno, a onda progovorio.

„Naređenje je stiglo odozgo, ja zaista ne mogu da ti pomognem. Svi Nemci moraju biti iseljeni iz svojih kuća i lišeni imovine. Ne mogu ništa da ti obećam, ali videću šta mogu da učinim.”

Prošlo je nekoliko teških dana punih neizvesnosti, koje je Verter proveo zatočen sa stotinak sunarodnika u magacinima na železničkoj stanici. O ženi nije znao ništa. Nikakvih vesti nije bilo od kako su ih one noći razdvojili. Onda su ga prozvali. Našao se u istoj kancelariji.

„Druže Raus”, obratio mu se oficir u utegnutoj uniformi. Koračao je po sobi vrteći u rukama šapku. „Ne možemo protiv naredbi koje smo dobili. Drug Stevan mi je sve o tebi ispričao”, onda za trenutak zastade, „Pa, s obzirom da nisi učestvovao u neprijateljskim aktivnostima i da si pokazao simpatije prema narodnooslobodilačkom pokretu, odnosno da nisi okupatoru odao lokaciju partizanske baze koja je bila u kući druga Steve, možemo učiniti za tebe toliko…”, opet napravi pauzu, „dakle slušaj me dobro. U kuću ne možeš da se vratiš. Ona je sad narodna imovina. Možeš da izbegneš deportaciju u radni logor ukoliko prihvatiš našu ponudu. Promenićeš ime, preselićeš se negde u Šumadiju ne znam još tačno gde, tamo ćeš dobiti posao, dobar majstor nam je u obnovi razorene zemlje uvek potreban i započećeš novi život. Znaj da, ako načiniš bilo kakvu grešku, loše ti se piše. Toliko. Druže Stevo”, okrenu se prema Verterovom komšiji, „postupi prema dogovoru”, nakašlje se, stavi šapku na glavu i žustrim korakom napusti kancelariju.

„Rozika je dobro. Pošto je Mađarica, ne podleže deportaciji, ali kao supruga Nemca gubi sva prava na imovinu. Ništa više od ovoga nisam mogao da uradim”, reče komšija Steva i tutnu mu nekoliko zgužvanih novčanica u šaku. „Nek ti se nađe za prvo vreme.”

Tako je Raus Verter ostatak života proveo kao Stevan Petrović. Negde sredinom sedamdesetih godina dvadesetog veka stekne pravo na penziju i nakon smrti supruge Rozike, usamljen i bez obaveza, čitajući novine za oko mu zapadne oglas: Prodajem deo kuće na selu. Predratna gradnja. Šifra: Banat. Nešto ga žacnu u grudima kad pročita to Šifra: Banat.

„Znate, ja živim u Beogradu, pukovnik sam u penziji. Jako sam vezan za ovu kuću. Najlepše dane sam proveo ovde. Odmah posle rata. Nerado je prodajem, ali nisam više mlad, ne mogu da održavam ovoliku kućerinu. I cena je povoljna. Jedini uslov je da mogu da koristim deo kuće, kuhinju i jednu sobu dok sam živ. Napravili bismo takav ugovor.” Tako je tekao telefonski razgovor.

Život čoveka ponekad dovede u zaista neverovatne situacije. Stevan Petrović od pukovnika u penziji, lako su se dogovorili oko svih detalja, kupi sopstvenu kuću, odnosno kuću koju je sagradio njegov otac godinu dana pre njegove ženidbe sa Rozikom. Šetao je dvorištem, ušao u kuću. Navreše uspomene. Sem pokućstva nije se promenilo gotovo ništa. Jedino je njegova bravarska radionica koja je bila u produžetku kuće sada imala drugu namenu. Manji deo je pretvoren u kupatilo, a veći sada služi kao šupa za ogrev… Otvorio je vrata srednje sobe. Ovde, u ovoj sobi im se rodio sin, Bog da mu dušu prosti, nije poživeo jadničak ni dva meseca. Još na groblju, u onom katoličkom delu zaraslom u korov stoji kameni krst na kojem piše samo: Štefan Raus i jedna godina. I godina rođenja i godina smrti. U znak sećenja na izgubljenog prvenca i zbog zahvalnosti komšiji Stevanu koji ga je spasao deportacije s proleća 1945., za svoje novo ime Verter Raus je izabrao ime Stevan. Prezime mu je dodelio službenik Ozne u Kraljevu… Ovde je bila spavaća soba u kojoj su burne noći provodili on i Rozika, ali dece posle Štefana nisu imali. Kaljeva peć još uvek stoji. I kuhinja je na istom mestu. Nameštaj je drugačiji, ali namena je ista. Treba samo da se pojavi Rozika opasana belom uštirkanom keceljom… Čudno je to. Otkad je promenio prezime i mesto boravka, saživeo se sa novim identitetom. Njegov akcenat je bio savršen, odrastao je u Banatu među komšijama Srbima i niko od suseda u Kraljevu ili fabrici vagona gde je radio, ne bi mogao da pomisli da on nije Stevan Petrović već punokrvni Nemac, Verter Raus. To za Roziku nije važilo, uvek je pomalo „zanosila” pri razgovoru i za sve poznanike je bila Mađarica udata za Srbina. Eh da je sad tu… Ali, šta ćeš. Mir je našla na kraljevačkom groblju.

U novom-starom komšiluku nije bilo nikoga da ga prepozna. Stariji su poumirali, a mlađima ni na kraj pameti nije moglo da padne da je sedokosi čovek koji se uselio u kuću penzionisanog pukovnika mogao da bude mašin-šloser Verter Raus koji je netragom nestao 1945. godine. A Stevan Petrović je mudro ćutao čuvajući tajnu.

Automobil se zaustavio pred kapijom. Škoda 1000 mb beogradskih tablica.

„Ovo je moja unuka Ivana”, predstavi pukovnik u penziji devojku u tankoj letnjoj haljini.

„Deda mi je pričao puno o vama. Kaže da nije očekivao da će tako lako da se dogovori o uslovima kupoprodaje. Sviđa vam se kuća?”, veselo je progovorila nasmejana devojka.

„Da, neobično mi se sviđa”, odgovori starac ne ispuštajući devojčinu meku ruku. Ona se nasmeja i nastavi.

„Mama je rođena u ovoj kući i mene vezuju uspomene iz detinjstva za ovo mesto. Sve raspuste sam ovde provodila”, onda polako izvuče ruku. „Doviđenja, videćemo se kasnije.”

Stevan-Verter je gledao za njom. Svojom pojavom, mladošću i veselošću unela je živost u vremešnu kuću i dušu starca. Kao da kakav lahor ćarlija i donosi mirise i svežinu travki i zrelog voća, tako je na Vertera delovala pojava ove devojke. A viđali su se često tog leta.

„Neko vreme ću vam biti svakodnevni sustanar”, poverila mu se jednog vikenda „spremam prijemni, hoću da se upišem na studije nemačkog. Ove godine neću ni na more da idem. Neću vam puno smetati.”

„Ma, kakva smetnja. Baš mi prija tvoja mladost. Možda ti mogu biti i od koristi. Govorim nemački. Mislim, možeš sa mnom vežbati konverzaciju.”

„Stvarno… super!”, oduševljeno će devojka i poljubi Vertera u obraz.

Provodili su dosta vremena zajedno. Razgovarali o svemu i svačemu. Malo na nemačkom, malo na srpskom. Često su danima njih dvoje bili jedini u kući. Uprkos razlici u godinama, postali su veoma bliski. U dugim razgovorima često mu se poveravala. Govorila o svojim nedoumicama, o intimnim stvarima. Raspitivala se o njegovoj prošlosti. Na takva pitanja on je vešto izbegavao odgovore.

„Čika Stevo, kad razgovaramo nemački, imate neki čudan akcenat i koristite reči pomalo arhaične koje nisu često u upotrebi. Otkud to?”

„Takvi su mi bili učitelji”, nasmeja se stari Verter, „da ti to ne bude smetnja na prijemnom?”, nastavi uozbiljivši se.

„Ma ne, to mi proširuje znanje. Na konsultacijama mi je rekao profesor za neke reči i konstrukcije rečenica da su ispravne, ali se danas retko koriste i da ću sa ovakvim znanjem sigurno da položim ispit… Hoćete da skuvam kafu? Baš bi mi prijala.”

„Neka, ja ću. Biće mi zadovoljstvo”, reče starac i žustrim korakom krenu ka letnjoj kuhinji. Otkako je ova devojka tu, Stevan-Verter je živnuo kao da se podmladio, sa osećajem prijatnosti je lezao i budio se. Radovao se svakom novom danu.

„Evo kafe. I ratluk. Sa ukusom ruže.”

Ivana je ležala na ćebetu prostrtom u hladu velikog oraha i listala srpsko-nemački rečnik. Listovi na njenim nogama dobili su crvenkasto-bakarnu boju u trenutku je primetio. Poskočila je na njegove reči i sela na grubo otesanu klupu. Gornji dugmići na lakoj pamučnoj košulji se otkopčaše i on je ugledao oblinu mladalačkih grudi. Krv mu brže prostruja žilama. Oseti nešto na šta je davno zaboravio. Oseti da je ponovo muškarac. Učinilo mu se da je primetila gde su se zadržale njegove oči pa skrenu pogled. Ćutali su i srkutali vreli napitak.

„Znate šta kažu devojci kad skuva dobru kafu?… Da može da se uda”, progovori devojka i poglada ga sa nekakvim čudnim sjajem u očima, „e pa, vi ste skuvali odličnu kafu i mogli bi ste da se ponovo oženite”, nastavi i pršte u veseli smeh. Zabacila je kosu pokretom glave, a zubi joj blesnuše pre nego što je skupljenim usnama sa čačkalice skinula zašećerenu kocku ratluka. Nije mogao da odoli stari Verter Raus i baci pogled ka njenoj košulji. Dugmići su i dalje bili raskopčani. Usta su mu se osušila. Nije znao šta da radi. Onda se začuje zvuk automobilskog motora. Bivao je sve jači. Pred kapijom se zaustavi Škoda 1000mb. Na vratima se pojavi pukovnik i mladić, visok, vitak sa dugom kosom koja mu je dodirivala ramena.

„Saša!”, radosno usklikne devojka i potrča im u susret. Zagrli prvo starog pukovnika, a onda poljubi mladića zagrlivši ga oko vrata.

Stari Verter uđe u kuću i do jutra se nije pojavljivao. Nije izašao ni kad se škoda oko podne uputila put Beograda.

Crepaja, 29. jul 2021. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)