Izdajnik

Nikola Petkov
Objavljeno 15.06.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 9 mins

Čuli smo da se vratio, ali ga još nismo videli. Neko je proneo glasine da mu je već dva dana po povratku, na kuću stigao još jedan vojni poziv. Verovatno za Bosnu, pošto je u Hrvatskoj sve već bilo gotovo. Govorilo se da je otišao u neku banju dole u Srbiju i da se tamo sakrio u u kući jednog prijatelja koji je to negirao. Već dugo niko nije odveden na neki front pa su ove glasine sve iznenadile. Nekoliko dana kasnije lokalni pozivar je sve potvrdio. Selom je opet zavladao strah i neizvesnost.

Tih devedesetih vesti u raznim medijima odavno niko nije shvatao ozbiljno, ali u ovakvoj atmosferi svaka izgovorena glupost na TV-u delovala je strašno. Ludilo je podgrevano komentarima i analizama, raznim proročanstvima i izmišljenom istorijom. Kao prošle godine, kapije su se ponovo zaključavale sa prvim mrakom, roletne spuštale, a telefon isključivao. Iz nekog razloga, povremeno nije bilo struje. Mračnim ulicama jedva bi promakla nečija senka u žurbi ne javljajući se nikome.

Mesta označena kao opoziciona, kao utočište ljudi koji su drugačije mislili ili samo mislili, a koji su bili u ogromnoj manjini, valjalo je izbegavati. Kada bi se na takvom mestu, među istomišljenicima pojavio neko nepoznat ili neko za koga bi se na prvi pogled moglo reći da ne pripada ovoj manjini, sve bi utihnulo, okrenuli bi mu leđa, niko ni reč ne bi progovorio, konobar bi ćutke gledao kroz njega kao da ga nema. I taj nepoželjni bi se bez reči okrenuo i izašao.

Ipak, bilo je mesta na kome su se u tim mračnim vremenima okupljali svi. Trezni i pijani, kockari i namiguše, šmekeri i tutumraci, nevini i naivni, ali i oni mračni, zagledani u čašu i cigaretu. Gusti dim skrivao je zaljubljene klince na prvom izlasku i iskusne tinejdžerke u flertu sa ostatkom sveta. Kockari zagledani u šarene ekrane automata besomučno udaraju tastere u iščekivanju prave kombinacije koja nikada neće doći. Svi bilijari rade, čeka se red za igru, galami, biraju se štapovi i u nedostatku krede zabada u oštećeni deo zida da rupa u malteru nahrapavi vrh i pomogne neiskusnim igračima da odigraju genijalni potez. Šank radi, toči se vajfert, tranzicija još nije započela. Sa velikih zvučnika tuče nekakav tehno zvuk.

Bilo je kasno, skoro ponoć kada su se vrata otvorila i u lokal ušao on. Svi su ga znali, neko iz druženja sa njim, dok su ostali osluškivali razne glasine i poluistine o njegovom bekstvu, o skitnji Evropom i pokušaju da se nekako domogne drugih kontinenata, čuli su neke urbane legende iz velikih evropskih gradova i jedva da su mogli da poveruju u nešto od toga, jer sve je to bilo tako egzotično i nedostižno, nerealno i suludo kao bekstvo iz najbolje čuvanih zatvora. Kada je on ušao i galama utihnula, okrenuli smo se od šanka, posle toliko vremena pogledali se u oči i zaplakali. Mi matori pred tom decom koja su nas gledala u čudu ne znajući šta se dešava i šta se dešavalo dok su oni odrastali. Onda, zagrljaji poljupci i alkohol.

Nije pričao o svom odlasku niti je pominjao gde je sve bio, nije započinjao razgovor o politici. Bilo je to sasvim obično ćaskanje drugova koji se nisu dugo videli. Kaže, dosta je bilo, neću više da se krijem, nisam ja ništa protivzakonito uradio da bi me proganjali, uostalom neka dođu, ne idem ja nikuda i nemam nameru da ratujem za bilo čiji račun. To je namerno rekao glasno da bi nekom stavio do znanja da se ne plaši ničega.

– Gledaj sad – reče tiho i okrenu se ka polumraku bilijar sale gde je narogušen, zakrvavljenih očiju stajao naš bivši komšija za koga smo sumnjali da nas je cinkario policiji i vojsci još od prvih dana ove vlasti kojoj su takvi ljudi ozbiljan alat u borbi sa ideološkim i svakim drugim neprijateljem.

–Samo mirno – dodao je naš drug – video sam ga čim sam ušao i samo sam čekao kako će da reaguje. Izgleda da njemu mogu da zahvalim što me proganjaju tim pozivima.

Znali smo da će biti neke nevolje. Komšiju smo znali kao čoveka sklonog alkoholu. Dobrovoljac, problemi u porodici, ostao bez posla, žena ne radi, ćerka ih napustila i ostavila ih bez jedine plate u kući, a on prvoborac svih ekstremnih skretanja u našoj stvarnosti, od Gazimestana i Jogurt-revolucije pa sve do Vukovara i Zapadne Slavonije. Prljav i zapušten, u masnoj maskirnoj uniformi sa cigaretom u zubima i flašom rakije u džepu. Svi su ga već znali i uglavnom ignorisali u želji da izbegnu konflikte sa njim. Večeras je lokal bio pun pa smo mislili da će ćutati, odigrati svoju partiju bilijara, popiti piće i otići. Ali, izazov je bio prevelik.

– Šta je, šta me gledaš? Znao sam ja da ćeš doći kad-tad. Čekam ja takve izdajnike – dreknuo je. Žamor je na kratko utihnuo, ali kada su videli ko to urla, nastavili su sa normalnim razgovorom bez preteranog uzbuđenja. A onda je polako krenuo prema nama sa bilijarskim štapom u rukama ne obarajući svoj strašni pogled. Kada je stigao do šanka, uneo se u lice našem prijatelju, beguncu, dezerteru i izdajniku, kako ga je sam nazvao.

– Znaš šta mi radimo sa takvima kao što si ti? Ja ću tebe bez suda pa uza zid! Dok sam ja krv lio za ovaj narod i otadžbinu ti si se krio i provodio po svetu, misliš da ne znam? A i ovi tvoji nisu bolji, svi ste vi isti. Izdajnici, svi ste me izdali. Šta ja sad da vam radim! Šta me ti gledaš? – dreknu on prema konobaru

Ovaj pogleda u nas i pošto je dobio znak za novu turu pića, obrati se njemu:

– A šta ti piješ?

Ovaj je ćutao i konobar mu preko šanka pruži još jedno pivo. Zbunjeno je gledao u njega pa u nas, a kad je neko nazdravio dignu i on flašu, otpi gutljaj pa kao za sebe ponovi pitanje – Šta sad da vam radim?

– Samo nekoliko čašica smo popili – nastavi on priču – čoveku bio rođendan i on meni odmah otkaz. Drao se k’o nenormalan, pa šta kad je direktor. Ova moja mala se zaljubila u onu barabu i otišla sa njim, ostavila nas bez dinara. Treba da vas gazim, umlatim načisto izdajnici jedni. Svi ste isti.

– A ti budalo, vratio se. Da li si ti normalan? – okrete se prema našem drugu izdajniku.

– Sad ja nemam domovinu za koju sam ratovao, a ti nemaš tu tvoju Evropu. Nemam ni ženu ni decu kako treba, sad imam samo tebe. I sad moramo zajedno pa gdegod da stignemo.

– Dete – viknu on konobaru – daj ovde još po jednu za ova dva izdajnika.

Ostavi komentar

  • (not be published)