State of Exit pod opsadom

Svi smo čuli priču o tome kako je Egzit nastao i šta njegovo ime simboliše, međutim, malo gde se može pročitati kroz kakav ponižavajući tretman prolazi publika festivala. Organizatori Egzita su vrlo striktni po pitanju unosa hrane i pića. Ne samo da vam redari oduzimaju limenke i flaše ispred kapija festivala, već vam neće dopustiti ni da zamenite vaučer za narukvicu, čak i ako sa sobom nosite najobičniju vodu.

Prošle godine sam odlučio da iskoristim besplatan autobus koji je Exit organizovao za sve koji su imali kartu. Iz autobusa izlazi organizatorka i par pripadnika privatnog obezbeđenja, obaveštavaju nas da je alkohol u autobusu zabranjen. Gunđam, ali razumem logiku, niko ne želi 50 pijanaca na putu do Novog Sada. Dok čekam da uđem, teši me što je drug već prošvercovao par limenki piva, a onda zabezeknuto gledam kako obezbeđenje tera devojku da otvori kofer (koji svejedno ide u dole u prtljag) i oduzima joj flašu vina. Objašnjava se sa njima, dobija odgovor: pravila su pravila, nema alkohola u CELOM autobusu, Egzitovi organizatori kuliraju celu stvar. Situacija je ponižavajuća, pre svega jer je u apsolutnom sukobu sa zdravom pameću.

Kad završite sa hirovima obezbeđenja samog festivala, koje finansirate sopstvenim kartama, dolaze na red čuvari reda i zakona i njihov šou koji plaćaju svi poreski obveznici. Koliko je procedura pretresa na ulazu besmislena govore smešno male količine zaplenjene droge na skoro dvesta hiljada posetilaca.

Scena koju sam ove godine doživeo na ulazu podseća na „Žandarme iz San Tropea”, ko se seća francuskih komedija prošlog veka. Policajac od pedesetak godina entuzijastično traži od mene da ispraznim ranac na sto. Pošto niti odobravam njegov ton i zahtev, niti mislim da po zakonu ima na to pravo, ignorišem ga i umesto toga mu samo otvaram ranac. Krećem od manje pregrade u koju on detaljno zabada nos: ovo su ti pare, šta je ovo, napipava fleš memoriju, vadi futrolu sa karticama i gleda u svaku pregradu. Ja ne znam da li mi više liči na dete u potrazi za blagom ili na domoroca ostrvskog plemena pri prvom susretu sa „magijom belog čoveka”. Kreće na veliku pregradu ranca. Pošto sam odlučio da koncert ne odslušam totalno trezan, a znam da je izbor pića na festivalu krajnje limitiran, odlučio sam da 2/3 džin-tonika unesem u sebi (dakle sve ovo policajcu pokazujem pripit, što on čini se ne primećuje), a da 1/3 probam da prošvercujem u boci od vode koju sam umotao u duks. Pakleni plan je bio da od gore stavim još jednu polu-punu bocu sa običnom vodom, koju bi mi svakako oduzeli, a da drugu sa džinom ne primete. On naravno otkriva obe boce, ali mu se pažnja fokusira na bočicu od vitamina koju već decenijama vučem po rancu (a tako i izgleda).

– Šta ti je ovo?!?

– Boca sa šećerom i lekovima, otvaram i pokazujem.

– Šta će ti šećer?

– Pa ako mi padne da ga dignem.

– Ajde ti to pokaži lekarima gore.

Odlazimo do stola okruženog policajcima, na kome sedi par žena, medicinskih radnica. Da bih skratio objašnjavanje unapred im kažem da unutra imam par kesica šećera, tabletu loperamida i desloratadina.

– Šećer?!? – gledaju „doktorke” zabezeknuto u papirne kesice Airsrbije i lokalnih kafića.

– A loperamid je l’ on na listi? – Dobacuje jedna drugoj.

– Kojoj listi, ne pozitivnoj? Jeste.

– Ma ne, nego na listi opijata!

– Mislim da nije…

Ja se mislim u sebi, bože ko nas leči, sreća što nemam rak ili neku smrtonosnu bolest. U neverici dodajem, loperamid je lek za proliv, desloratadin za alergije, nijedan nema nikakvo opojno dejstvo, šećer valjda znate čemu služi… No za svaki slučaj oni meni oduzimaju sve, ja odustajem od rasprave, jer mi ni lekovi kojima je istekao rok trajanja, ni 20 grama šećera nisu neophodni, ali revoltirano kažem, kutiju vam ne dam. Neko dobacuje, svi traže kutije natrag i tu se ova bizarna epizoda završava.

Epilog je da su mi naši revnosni čuvari reda i zakona omogućili da na festival uđem sa dve načete boce vode u kojima je komotno mogla da bude droga npr. MDMA, detaljno mi pregledali kartice, zaboravili da mi pretresu džepove, a na kraju mi potencijalno ugorzili život, jer ni u jednom trenutku nisu saznali da li šećer nosim sa sobom jer volim sladak čaj ili sam pak u opasnosti da padnem u hipoglikemijsku komu.

Ovakve scene se na našem „prozoru u svet ponavljaju od početka festivala, dakle već decenijama unazad. Ja sam naivno mislio da to tako treba, da je glupo, ali neophodno. Onda sam svratio na festival koji je samo par stotina kilometara daleko od nas, u bivšoj komunističkoj zemlji koju su naši roditelji sa podsmehom gledali za vreme premijera gorepomenutih Žandarma (iz francuskih komedija).

Za razliku od Egzita, Siget u Mađarskoj vam dopušta da na festival unesete bilo koje bezalkoholno piće koje nije u staklenoj ambalaži i hranu. Na samom festivalu možete naći čak i koktele, žestoka pića skoro svugde, dok je Egzit krajnje striktan po ovom pitanju. Drugim rečima ima da piješ pivo i energetsko piće koje trenutni sponzor nudi, a kafiće na tvrđavi ćemo izolovati metalnom ogradom. Kontrola na ulazu u Siget je na nivou provere da li sa sobom nosite mačetu ili pola kile kokaina, a opet mi se činilo da na samom festivalu ima manje narkotika nego na Egzitu. Možda su Mađari naučili nešto o turizmu i borbi protiv narkomanije, što mi ne znamo ili nismo u stanju da dobacimo do toga?