Prvi deo priče možete pročitati ovde
Drugi deo priče možete pročitati ovde
Vojnici u svetloplavim uniformama preplavili su dućan.
„Tabak, brendi, vino… Mi Češi”, uzvikivali su. Dućandžijske kalfe i šegrti su se rastrčali poslužujući ih. Gazda Jakov je nadzirao i delio uputsva. Seoska deca su, musava i bosonoga, zaprašila ka železničkoj stanici. I odrasli su, radoznalo, ozbiljnih lica odmeravali svu silu vojske. Topovi dugačkih cevi na otvorenim vagonima izazivali su divljenje kod dece, a komentare kod odraslih. Vojnici do pola goli, unosili su snopove suve deteline i u pocinkovanim vedrima vodu u marvene vagone, iz kojih se čulo rzanje i topot uznemirenih konja. Avgustovsko sunce je neumoljivo peklo.
„Udariće iz Kovina na Smederevo”, govorio je razdrljeni rmpalija, hrom u jednu nogu. Jedan od staraca šapatom je izgovorio sučući sede brkove:
„Naši tuku Poćoreka tamo preko, naterali ga natrag preko Drine u Bosnu”.
„Samo Bog zna šta će biti”, govorio je treći, „neka nam je upomoć”.
* * *
„Gospodine naredniče, ja sam iz okoline Pančeva, poznajem vas, radite u preduzeću Jozefa Brauntnera”, s prizvukom radosti u glasu obratio se redov Sava Senćanski naredniku pri kratkom zastanku voza u Ljubljani dok je na staničnoj pumpi punio čuturicu vodom. Narednik je prepoznao redova Senćanskog i prisetio se neprijatnog događaja sa Anom Brauntner u fiskulturnoj sali pančevačke gimnazije.
„Mirno! Starešini se obraćaj s poštovanjem, po pravilu službe. Prve reči moraju da budu: Gospodine naredniče, dozvolite da vam se obratim, nisam ja sa tobom ovce čuvao”.
Svo oduševljenje posle ovakvog odgovora narednika je kod Save splasnulo. Od tada, Sava Senćanski je izbegavao i susrete i obraćanja arogantnom zemljaku, naredniku Hajnrihu Vineru, sa kojim je delio sudbinu na italijanskom ratištu.
* * *
„Gospodin narednik je bio u nesvesti i krvario je, gospodine majore, naši su se povukli na rezervni položaj. Uprtio sam gospodina narednika i preneo ga do naših rovova. Raportira redov Sava Senćanski iz trećeg voda druge čete”.
„Svaka ti čast, momče. Tako se poštuje starešina i služi Carska vojska. Dve nedelje odmora u pozadini za redova, kako si rekao da se zoveš?”
„Sava Senćanski, gospodine majore…”
„Ti si Srbin? Tvoje požrtvovanje i lojalnost kruni su za svaku pohvalu”.
„Moji preci, sada ratari, ranije su bili militari, graničari, vični oružju, uvek verni caru, a gospodina narednika lično poznajem, zemljaci smo, morao sam da ga izvučem”.
„Aaa, tako, narednik Hajnrih Viner je srećan što ima takvog suseda, a carevina što ima takvog vojnika”.
Topovi su gruvali. Granate su padale uz prasak. Prašina je pri svakoj bližoj eksploziji curkom padala između greda skloništa.
Dalja sudbina dva ratna kamarada Save Senćanskog i Hajnirha Vinera bila je različita. Ranjeni narednik Hajnrih Viner, poslat je kući u Banat na oporavak, a njihova jedinica i redov Sava Senćanski u njoj premeštena je sa italijanskog na ruski front.
* * *
Poručnik je naredio povlačenje kad su ruski mitraljezi ućutali. Oglasila bi se samo poneka puška. Njih nekolicina su se pritajila u rovu, nisu pošli za pognutim drugovima.
„Ne pucajte, mi smo Srbi, braća!”, vikao je Sava i sa podignutim rukama iskoračio iz rova. I nisu pucali Rusi.
„Kažu da su Srbi, gospodine kapetane, predali su se”.
„Vodite ih kod polkovnika Rubljova”.
Pukovnik Rubljov, visok, suvonjav čovek s ožiljkom na desnom obrazu saslušao je petoricu austrougarskih zarobljenika i poslao ih pod pratnjom u pozadinu.
Sava Senćanski i drugovi, obukli su drugu uniformu. Priključili su se Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji. Iz Odese su putovali vozom, a onda usiljeno marševali.
„Tamo je more, Crno more”, govorili su rumunski i ruski vojnici, pokazujući na istok, „a ova zemlja se zove Dobrudža. Naspram nas su Bugari i Turci. Biće krvi”.
Ako su tamo na italijanskom ratištu bili u predvorju, ovde u Dobrudži, Sava i njegovi drugovi su zakoračili u sam pakao. Borbe su bile svakodnevne i žestoke, često na nož, prsa u prsa. Klanica. Nagledao se Sava iskeženih lica bugarskih vojnika i izbuljenih očiju Turaka, zapamtio je vonj znoja njihovih uniformi. U tim teškim borbama skoro polovina ratnika njegove dobrovojačke divizije izbačena je iz stroja. Nekoliko hiljada saboraca završilo je u zajedničkim grobnicama, a duplo više u rumunskim i ruskim bolnicama. Sava je bio među ovim drugim. U jeku najžešćih borbi, ranjen je i u nesvesti prebačen u poljsku bolnicu, a kasnije u sanatorijum na Krimu na oporavak.
„E, moj bojevoj tovariš, jel vidiš ti ovu nepravdu? Oficeram mjaso, nama čorbuljak od kupusa. Njihove sobe se greju, naše ne. A prolivali smo krv jednako… Revaljucija eto nam nužno. To nam treba. Jednaka prava za vojnika i oficira, za radnika, seljaka, trudbenika. Buržuji i plemstvo nisu bolji od nas. Prosto”.
Iz dana u dan je Sava slušao ranjenika, sobnog kolegu Serjožu i sve više mu se činilo da je u pravu. Ovaj lučki radnik iz Odese je odnekud izvlačio pamflete i marksističke brošure, iz šinjela, iz ranca, iz posteljine. Govorio je o buržujima, fabrikantima, o plemićima veleposednicima, o bogatsvu s jedne strane, siromaštvu i teškom životu s druge. O nepravdi. Sava se par puta trgao kad je o svom ocu u Banatu počeo da razmišlja kao o kulaku.
I došla je u februaru revolucija. Car se odrekao prestola, formirana je privremena vlada, ali nije se puno toga promenilo. Na bojištu je i dalje išlo loše, u gradovima glad. Prošlo je više od pola godine. Negde se govorilo glasno, negde šaputalo:
„Lenjin, Lenjin, Lenjin…”
Serjoža i Sava jedan sa štakom pod miškom, drugi sa uvezanom rukom, našli su se na ulici usred ustalasane mase.
Revolucija, boljševici, Lenjin… Veliki rat je za Ruse bio završen, a građanski tek počinjao.
Nastavak priče možete pročitati ovde
