Sa’rana

Dušan Genc
Objavljeno 08.05.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

„I eto, gledim ti ja kroz ove rešetke, umesto da sam na njivu”, tako je započeo ispovest Proka u zajedničkoj ćeliji mitrovičkog zatvora i odsutno gledao kroz prozor, dok sam mu sapunjao lice. Ja sam „politički” i od skoro imam pristup kod „običnih”, inače smo strogo odvojeni. Po profesiji sam brica, i sad idem po zatvoru i jednom nedeljno brijam zatvorenike. Sad sam postao veoma važan u svojoj ćeliji. Ne zatvorskoj, već onoj partijskoj. Dobio sam zadatak da uspostavim vezu sa nekim od ovih zatvorenika i preko njih sa spoljnim svetom i organizujem dostavu partijskog materijala u zatvor. Proka je seljak, paor, ali čini mi se da je naklonjen našoj stvari.

„Pet godina ću da čamim o’de, a za šta? Zbog hohštaplera”. Onda se promeškolji na stolici gledajući me, pa kad se uveri da ga slušam nastavi. „Sve se desilo na sa’ranu. Umro naš komšija Bracika i ‘ajde k’o što je red da ga ispratimo”. Ja sam ćutke nastavio svoj posao klimajući glavom s vremena na vreme, a Proka bi povremeno pogledao u mene, onako zabačene glave i sa peškirom oko vrata. „Velika sa’rana bila. Dva pope, pevačko društvo, celo selo došlo da isprati Braciku. A dobar čovek bijo. Taj se niskim nije zamerijo. Al’, doš’o mu kraj… Pevaju popovi, ono, ‘Angeli i zirati’ i ‘Vječnaja pamjat’, mašu s kadionicama, tamjan miriši, svet se krsti… Ondak onaj stariji popa drž’o oracijo, da su svi plakali. I ono je bilo žalostivo kad smo celivali, al’ što me steglo u grlo kad su nosioci podigli sanduk i porušili hoklice, pomislijo sam, e moj Bracika, nikad više… I krene sa’rana iz avlije. Napred kum nosi krs’, za njim barjaci, pa deca komšijska i od rodova svi obučeni u stihare nosidu male krstove i ripide. Rastegla se povorka, pevačko društvo peva da se čuje nakraj sela. Na groblje nikad stići. Na svaki ćošak stojimo, popovi poju, svi sagnuli glave i krstidu se, a u sebi mislu, valda, ‘Ajde popo skrati malo’. I stignemo na groblje. Ode Bracika k’o da ga nikad nije bilo. Kad su popovi završili, počnu po sanduku da dobuju grudve zemlje i da zvecku sitni novci što svet baca, a ja pomislim: ‘Neka ti je laka crna zemlja Bracika.’ Na kapiju od groblja stoji Steva, Bracikin sin i poziva narod na daću. U anjfor na stolicu, lavor sa vodom i parče crepa da ljudi peru ruke. U dve sobe sa sokaka i u konk postavljeni astali. Ja seo do pobratima, a nuz mene moja Bosiljka. A preko, ko navraga, sedi Jefta. Nikad ga nisam vol’o. Špekulant i laprdalo, al’ ima sreće pa to ti je. Uvek okruni kukuruz kad je najveća cena, na vašar kupi najbolju kravu budzašta. Za tepsiju ribe. Kol’ko puta mi moja Bosa prebaci kako je sposobniji od mene. A ja ćutim i je’m se u sebi. Popijemo po rakiju za spokoj duše, prospemo malko na zemlju, k’o što je red i zapodene se razgovor. Jefta tu kod nas vodi glavnu reč. Iznesu reduše kiselu čorbu od živinski’ sitnica, a što je bila čorba, da se bolan lečiš… Pijemo mi opet rakije, pa je’mo pečene batkove, karabatkove, bela mesa il’ krmenadle, šta je ko ‘teo i ja okren’o na vino. Bijo neki ‘francuz’. I otela bilo al’ ja volijem ‘francuz’. Brže ‘vata. Jeste da ‘oće posle da bole glava ako preteraš, al’ nije važno. Razgovor sve življi, veseliji, niko više ni ne misli na pokojnika. Jefta opet uz’o reč, pa se fali, te ja ovo te ja ono, pa sve gledi u mene i u Bosiljku. U mene sve uzavrelo. Neka vrućina mi udarila u glavu. Kad je deda Maksa, najstariji izmed nas, dig’o čašu da nazdravi za sretna ostatka, ja primetim da je odjedared moja Bosa pocrvenila k’o bulka. Šta je sad? Kad ono Jefta ispod astala pružio nogu pa džaga moju Bosiljku. Mrak mi pao na oči. ‘Pa zar na daću?’, viknem ja i skočim. Prevrću se čaše po astalu, padu tanjiri na patos. ‘Sad ću grkljan da ti iščupam, klicu ti jebem’. Obnevidio sam od besa, al’, ono đubre hohštaplersko ne mogu da domašim preko astala. Kad iza mene čirak. Onaj crkveni. Gvozden, crno ofarban, meteripo visok, i ja ga zgrabim, pa sa onim šiljcima di se zabadu sveće, nabodem preko astala Jeftu u grudi. On podigo ruku da se odbrani, a ja iščupam čirak pa zamanem da ga udarim u glavu i tras. Sreća da je podmetno ruku. Ubio bi ga na mesto… Ej pazi malo majstore posek’o si me”, trže se Proka i ustane sa stolice.

„Nisam ‘teo”, branim se ja, metnem malo stipse na posekotinu i počnem da ga ladim sa peškirom. „I šta je posle bilo?”, pitam ga.

„Tja. Šta je bilo. Na sud, pita sudija mene:

‘Jesi ga ubo čirakom?’

Jesam gosp’on sudija.’

‘Jesi ga udario istim čirakom?’

‘Jesam gosp’on sudija, al’ on je ispod astala dir’o moju suprugu’.

Jefta se branijo kako je on ‘teo nogom da otera mačora što se muv’o ispod astala, a ne da dira moju Bosu… Dal’ je bijo mačor ispod astala ne znam. Možda je i bijo…”

Šta se desilo sa Prokom, dal’ je odležo svi’ pet godine nisam čuo. Posle mesec dana udario ‘Itler na Jugoslaviju i ja završio u partizane.

Crepaja, 9. april 2019. godine

Ostavi komentar

  • (not be published)