Čini se da je srpska današnjica prepolovljena na „do” i „od” 3. maja. Shodno tome, prećutno u sebi oživljavam sve ono lepo što sam, od izlaska iz korone, probudila, osetila, radila… Moralna obaveza da praktikujemo empatiju postaje javni apel. Bez obzira na to da li je izvorno posedujemo ili se trudimo da je osvestimo, osećanje empatije potiskuje minulu sreću, a budućoj sramežljivo širi ruke. Sve što bih, sve što želim i što jesam, čini se bahato, luksuzno i ništavno spram „Ribnikara”. Ruku mi je dopala knjiga Budite oslonac svojoj deci; zašto roditelji moraju biti važniji od vršnjaka kojom perem kolektivnu savest, autora dr Gordona Nojfelda i dr Gabora Matea, od kojih će potonji u oktobru, u Beogradu, održati radionicu pod nazivom „Mudrost traume”.
Da li je Život pošao dalje od 3. maja? Moj je otišao retrogradno, pre kobnog pljuska, u zaslepljujuće osunčane uspomene boje aperola.
Moj suprug i ja nismo otišli na medeni mesec. Nismo mu pridavali značaj u tom trenutku. Sav novac od svadbe uložili smo u opremanje svog gnezda. Ispostavilo se da je taj potez jedan od top tri naše prve bračne decenije (pored toga što sam decu naučila da odmalena jedu ribu i što sam srednje i najmlađe dete sa tek navršenom godinom dala u jasle), jer za kućenje jedne poštene porodice, ako se započne kad se steknu svi uslovi, potreban je život i po!
Skitara nikad nisam bila. Nema to veze ni s mladošću ni zrelošću, prosto mi nije u karakteru. A, tek što mrzim da se pakujem (šta sa čim, ovo s ovim, ono s onim…) Ne umem ja da se pakujem k’o većina žena noć pred put dok puštam mašine. To se danima razvlači po stolicama dok je ukućanima na snazi prohibicija nošenja odeće „za poneti”. Al’ zato kad se raspakujem i popnem kofer u špajz na obućar, prigrlim vojvođansku rutinu najjače.
Iznebuha, poslednja avio karta za Rim ovog samrtnog proleća beše ne samo meni namenjena, nego i suđena. Figura u gejtu, od glave do pete u bež, sa isprskanim nogavicama i osećanjem izgnanika, odajući varljiv utisak spokojne vremešne gospođe čija su deca otišla svak’ na svoju stranu, bejah baš ja. Ona kojoj su se, tad i nikad više, posložile kockice da se prilika ni u ludilu ne propusti. Ona koja je tog jutra spakovala dvoje dece na školsku ekskurziju, a bebu poverila mami i sestri da bi posetila muža na edukaciji. Preskočila bih đavolje misli o potencijalnom rušenju aviona i šta bi bilo sa tom silnom decom, jer kroz sat i po, u večnom gradu čekao je On da otkačimo taj medeni mesec sa liste želja.
Volim Rim i rado ga se sećam.
Čula mi behu opijena miomirisima, receptori duše nadraženi dobrodošlicom, jer toliko je pitoma tamošnja klima spajanjem kontinentalne i mediteranske. Za prvi utisak prejaka emocija. Pobegla sa pančevačkog kišnog asfalta, koračam ka hotelu smeštenom u delu Roma EUR, ruku pod ruku sa mužem posle gotovo dva meseca. To veče i tri naredna, putokaz nam je bilo raskošno ljubičasto rastinje neonskog odsjaja koji gađa zvezde, otežalo i prosuto preko uobičajenih zidina, a ujutru, u kratkoj šetnji do metroa, džinovski drvoredi nagoveštavali su da iznad neba ima nebo.
Koloseuma, Fontane di Trevi, Španskih stepenica, Oltara otadžbine, Trga Navone i drugih rimskih znamenitosti puna mi je memorija telefona. Ipak, Vatikan i direktno obraćanje pape i sav onaj smiraj mase, što sam do tada imala prilike da vidim samo preko TV prenosa, ozbiljan je doživljaj, naročito posle korone. Uopšte gomila ljudi, počev od aerodroma Fiumićino, preko metroa gde dišemo jedni drugima za vrat, a pritom se niko nakašljao nije, praznična atmosfera pred Uskrs prema gregorijanskom kalendaru – sve to došlo mi je kao šok terapija povratka u civilizaciju. Crkva svetog Petra u lancima koja čuva neprikosnovenu Mikelanđelovu statuu Mojsija dok prima deset zapovesti, zdanje je koje bih iznova posetila.
Ono što je bilo samo naše jesu šetnje kraj jezera po Vili Borgeze uz zvuke violine, zatim silazak do ostrva u smaragdnom Tibru, pogled na Trastevere, panoramski pogled iz Dvorišta pomorandži gde prave, pravcate, uzrele pomorandže neodoljivo mame podsećajući da je italijanska obala relativno blizu. Na ova skrivena mesta ne zalaze turističke ture. Tu će vas odvesti vaš lični vodič, kao što je mene muž, jer oni koji borave neko vreme u Rimu po svojevrsnom zadatku, u slobodno vreme troše đonove, istražuju, iznalaze mesta, između ostalog, i gde se dobro, a za pristojan novac, jede. Jedno od tih mesta je „Tonarelo”, gde bismo rado predahnuli uživajući u italijanskim specijalitetima, među kojima je interesantno predjelo – hrskava artičoka. Najnarandžastiji, ali i najskuplji aperol, za šta ne žalim ni centa, popili smo u bašti restorana „Santa Lučia”, u blizini Navone, gde je snimljen film Jedi, moli, voli sa Džulijom Roberts u glavnoj ulozi, ne tako davne 2010. godine. To mi je zasigurno ostalo u najlepšem sećanju. Sve što je moj muž saznao tokom boravka u Rimu od februara do aprila dok sam sama gajila decu, došlo mi je kao blagoslov da opipam večnost ovog grada jagodicama prstiju.
Ono što se ne može prenebregnuti jeste prirodna ljudska lepota i odmerenost u odevanju. Nema nadograđenih kosa, veštačkih obrva i usana, izlivenih noktiju, a nema ni potrebe za tim jer su Italijani sami po sebi kosmati i punih usana. Nema ni ranoaprilske razgolićenosti, kamoli obnaženosti, već kaputa, mantila i ešarpi, a trenerki samo u onih koji su pošli na džoging… I nigde nisam videla takvu retku, električnu nijansu plavih očiju kao kod pojedinih Italijana.
Uključivši mobilni odmah po sletanju u Beograd, očekivala sam toplu poruku drugara da se parkirao i da me čeka. Prolazeći kroz zmijice sa pasošem u rukama i jaknom koja klizi i delimično se vuče po podu, osećala sam kako prva trećina čerolije polako nestaje. Nema kočije na dogovorenom mestu da me baci do Pančeva. I pošto se telefon ofrkestio i ažurirao šta je imao, okrećem broj da potvrdim nesporazum, a sa druge strane žice začuo se planinski pozdrav: „Evo, na žičari smo, čekam te večaras u pola 11, je l’ tako?”
Osetila sam mišje zubiće kako mi nagrizaju haljinu rimske boginje.
Dok osećanje jalovosti slabi, uhvatim se kako nevoljno ćaskam sa taksistom, odnosno on ćaska, a ja u sebi prebolevam crvene novčanice koje ću mu iskeširati. Plaćam, izlazim iz vozila, okrećem se… OKREĆEM SE i gledam taksi kako odvozi moj kofer u nepovrat. Mašem, vičem na očigled slučajnih prolaznika i nekim čudom one dve trećine čarolije, vozilo staje, vraća se, otvara se gepek i sva silina stresa koji mi je izbio na moždanu koru smešta se u dve rečenice:
„Pa, dobro, čoveče, šta bi bilo da niste stali?”
„Ništa, došla bi sutra i našla bi me”.
Konačno kod kuće sa bebom u naručju. Ja je još uvek zovem bebom. Sav umor četvorodnevnog odmora me sustiže. Beba se izmigoljila i spretnim ručicama nešto čeprka svako malo hvatajući se za nosić. Nešto ne štima. Sad već bundeve šutiram u dronjcima rimske boginje i preostalom trećinom čarolije stižem u hitnu u 21 čas gde dobijamo uput za ORL. Crno na belo: „Majka je primetila strano telo u detetovom nosu… Marisol kapi dva puta dnevno sedam dana…”
Ma, sedi di si, ni za di si, nisi. Roditeljska savest me povuče za uši.
Tri meseca kasnije, uspomena na Rim je izronila i otresla sveže utiske i moje propuste, a ja sam shvatila da je mesec došao po nas dvoje i uzneo nas onda kada je osetio da je neodložno i da nam je, nakon jedanaest godina, tako nešto bilo preko potrebno.
