Prvi deo priče možete pročitati ovde
Drugi deo priče možete pročitati ovde
Treći deo priče možete pročitati ovde
Kad se 1920. godine iz Rusije vratio u zavičaj, Sava Senćanski je zatekao svoje selo gotovo nepromenjeno. Dućan Jakova Levija je stajao na istom mestu, guske su uz lepet krila trčale sokacima i iz trka se uz galamu i dignutu prašinu podizale u kratak let, a dudovi i bagrenje i dalje su pravili ‘ladovinu u vrelim letnjim danima. Ali nastupila je jedna ogromna promena. Austrougarska, država u kojoj se rodio i proživeo prvu mladost, nije više postojala. Odlukom sila pobednica po završetku rata na toj teritoriji nastale su nove države. Sava Senćanski i ostali junaci naše priče sada su živeli u Kraljevini SHS.
* * *
Blato rovova i eksplozije granata zamenila je tišina u bolničkim sobama i bela uštirkana posteljina. U zavičaju je dočekan kao heroj, ranjeni orao. Hajnrih, u svojoj suštini trgovac, sa moralim shvatanjima podređenim trgovačkom duhu, tu situaciju je bez mnogo razmišljanja iskoristio. Ratni heroj je zatražio ruku Ane Brauntner i Ana, koja kao i njen otac nikad nije saznala za sramnu ulogu Hajnriha Vinera pri kupoprodaji dućana Super Vero, ponela je novo prezime. Proračunati Hajnrih nije tražio nikakav miraz već se potrudio da učvrsti svoju poziciju u tastovom preduzeću. Na firmi Brauntner je za početak dodata samo reč zet. BRAUNTNER & zet, pisalo je. Prvi, mali korak, ali veoma važan za Hajnriha. U rat se nije vratio. Nije smeo da rizikuje da sad kad su planovi počeli da se realizuju, skonča negde u rovu. Neka ginu drugi. Zakucao je na prava vrata i na pisaći sto stavio koverat u kome su šuškale banknote. Novac može da reši mnoge stvari, uverio se bezbroj puta do tad.
Slom carevine preživeo je mirno, bez panike. Bio je svestan da nova država neće da se odrekne stabilnog preduzeća i novca koji vlasnici poseduju. Logika novca ne pita za prezime i pripadnost naciji. Plati porez i obrći pare. Vrlo jednostavno.
* * *
„Zadovoljstvo nam je da vas ugostimo u našem domu, gospodine Senćanski”, ustao je iz fotelje Jozef Brauntner kada se na vratima pojavio Sava Senćanski, „neizmerno smo vam zahvalni. Evo živog i zdravog, zahvaljujući vašem postupku, našeg zeta Hajnriha. Kako je vaš gospodin otac? Kako je letina ponela?”. Uska bela šaka bogatog trgovca počivala je na Savinom ramenu.
Koliko su reči i postupci Jozefa Brauntnera odavali toplinu i zahvalnost, toliko je gest Hajnriha Vinera bio čudno hladan. Nije se rukovao sa Savom, samo je rukom pokazao mesto za stolom. Gospođa Brauntner se u znak pozdrava dostojanstveno naklonila, a Ana, sada Viner, uz naklon jedva primetno nasmešila. Razgovor se uz zveckanje pribora za jelo vodio o uobičajenim temama. Prinosima žitarica, cenama stoke.
„Bili ste zarobljeni u Rusiji?”, neočekivano postavi pitanje stari Jozef.
„Da. I ja sam kao i vaš zet bio ranjen. Proveo sam izvesno vreme u ruskim bolnicama. Revolucija me je zatekla u Rusiji”.
„Možete li kao očevidac da ispripovedate kako izgleda ta revolucija?”
„To vam je haos. Bezvlašće u mnogim prilikama. Krvav građanski rat, u kome pobednik dugo nije bio izvestan”.
„To kod nas ne može da se desi”, dodade Hajnrih, „nego, svratite u utorak u dvanaest kod mene u kancelariju da obavimo nešto”, promeni temu Savin ratni kamarad.
Sava je bio tačan. Bez ikakvog uvoda Hajnrih mu pruži popunjen ček.
„Mislim da je iznos zadovoljavajući. Sad smo kvit. Ne dugujem ti više ništa”. Cifra na čeku bila je istovetna iznosu kiji je Hajnrih primio od Jakova Levija za informacije koje su Jakovu omogućile da kupi dućan od Jelene Veropulos.
Tišina je potrajala. Sava nije očekivao da će da dobije novac. Možda pruženu ruku, ili prijateljski pogled, a ne reči: Ne dugujem ti više ništa. U trenutku je pomislio da pocepa ček, ali se predomislio. Tako znači funkcioniše njihov svet, pomislio je.
„Nisi mi ništa ni dugovao, naredniče”, izgovori najzad i uz osmeh prinese šaku slepoočnici, salutira ne oštro vojnički već nekako nonšalantno, mangupski.
* * *
„Otac, odo’ ja. Ako am još nije zašijo, kazaću majstor Mugoši da se požuri sa amom i da opravi novu oglavu za Sokola. A žito, ako je kod Brauntnera jeftinije nego kod Jakova Čivutina, vraćam natrag. Pa ćemo da vidimo, dal da čekamo cenu il da ipak predamo bar pet meteri za novce kod Čivutina, a pet u mlinu za brašno. Tol’ko nam zasad treba novaca. Aj’, uzdravlje”, reče Sava ocu i lako skoči na kola natovarena džakovima.
Poranio je da za ladovinom stigne do Pančeva. Odmicao je drumom bez žurbe. Osvrnuo se. Čudilo ga je, pijačni je dan, a ni ispred ni iza ne vidi ni jedna kola, ni taljige. Odmahnuo je glavom i zamišljeno pogledao dole u drum. Debeo sloj prašine na putu ublažavao je topot kopita, a kapi rose su se još ponegde presijavale na zelenim listovima sirka koji je u oboncima izbijao iz žute štrnjike požnjevenih njiva, a odatle dobro skrivene su se povremenim puć, pućpuruć, oglašavale prepelice.Oni vredniji paori su ponegde već ugarili strništa. Smenjivale su se žuta i zelena. Boje strništa i njiva zasejanih kukuruzom. Posle dugog beskišnog perioda kukuruz je počeo da podgoreva. Dva-tri donja lista na stabljici potpuno su se osušila, ali je tuluzina bila još jedra i zelena. Klip je dobro nalio zrno, a svila na njegovim vrhovima virila je iz šašljike potpuno suva i poprimila braon boju. Biće dobar rod, pogotovo na njivama natorenim đubretom. Voleo je Banat. Ljubav prema zavičaju, primetio je, pojačala se posle završetka rata i proživljenih događaja u Rusiji. Valjda zato što je preživeo te strahote. Nekoliko puta je za dlaku izbegao smrt. U austrougarskoj uniformi na italijanskom frontu, u Dobrudži u srpskoj uniformi, a kasnije u crvenoj Buđonijevoj konjici. Eto, živ je, živ! Iz misli ga je prenuo prizor koji ugledao kad se spustio u dolju, onu veću. Dvoje kola su dolazila iz Pančeva. Zapravo, stajala su. Videlo se po rudama iskošenim i sagnutim glavama konja koji su pasli travu ukaraj druma. Jedna kola natovarena i prekrivena ponjavom, očigledno kiridžijska, bila su čudno naherena. Kočijaši, dvojica njih, zagledali su nakrivljena kola.
„Oooo!”, uzviknuo je Sava pritežući kajase, „kakva je nevolja?”
„Spala je šina i točak se rasformir’o”, odgovori jedan od njih, „dal bi nam pomog’o? Mi ćemo na prekrek da podignemo osovinu, a ti da nabaciš drugi točak”.
„Svaka im čas’, spremni su”, pomislio je Sava, „im’u točak u rezervu, za svaku slučaj. Ovog jednog poznajem, Slovak iz Padine, Jano il’ Paljo, nisam siguran. I ovaj drugi mi poznat od negde. Da nije neki od skoro doseljenih optanata iz Rumunije il Madžarske?”
„Ooo ruk!”, povikali su kočijaši kiridžije u glas i uz pomoć drvene poluge podigli naherena kola. Sava spretno nabaci točak kad je osovina bila u visini glavčine. Odahnuli su sva trojica. Iz cuga su nabacili točak.
„He, he”, nasmejao se Slovak”, nosimo robu za dućan gazda Jakova, spas’o si nas, sused, da nisi naiš’o, napatili bi se”.
„Pa naiš’o bi neko drugi valda, nego prijatelju da nisi ti slučajno optant iz Putnikova?”, upitao je Sava drugog kočijaša.
„Njet, ja Rus. Ja živut v Pančevo”.
Kao da je neko skinuo koprenu sa Savinih očiju, slika sa ruskog fronta pojavila se jasna kao dan.
„Vi ste polkovnik Rubljov? Vašoj jedinici smo se predali na ruskom frontu. Dal’ je moguće?”
Čovek sa ožiljkom na desnom obrazu u izbledelim vojničkim pantalonama začudio se pri pomenu njegovog imena i čina.
„Da, ja polkovnik Rubljov, no ja ne pomnju. Možno. Mnoga serbskih soldat ja vstrečal”, mešajući ruski i srpski odgovori Rus, „nu smotri menja, ja sam sada kočijaš, njet polkovnik, treba od nečega živeti. Uže pjać ljet ja zdes. S genaralam Vranglerom ja prišol. Kralj Aleksandr nas je primio. Tukao sam se sa crvenima tam v Rosii… I opet ću ako bude trebalo”.
Sava se trgao pri pomenu crvenih i belih, prisetio se borbi u kojima je učestvovao u Rusiji, prisetio se isukane sablje i vetra u kosi pri jurišu njegovog eskadrona, krvavih sudara Bođonijeve konjice i belogardejca. Ovog čoveka koji se borio na suprotnoj strani trebao je da doživljava kao neprijatelja, ali ne, pred sobom je video običnog čoveka, isluženog vojnika koji se bori za opstanak, u tuđoj zemlji, zaboravljenog od svih, siromašnog i jadnog. Ni slutio nije Sava Senćanski koliko je njegov i život ovog Rusa povezan, isprepleten. Sreli su se njih dvojica još nekoliko puta i srdačno pozdravili, kad je u dućan Jakoba Levija Jevgenij Rubljov dovezao robu.
„Prijatelju, nisam znao kome drugom da se obratim, već si mi pomogao jedanput, tebe u selu najbolje poznajem, a i gazda Jakov me je posavetovao da tebe pitam. Slomio sam rudu. Kod gazda Jakova u dvorištu dućana, znaš, tamo gde su magacini, istovarali smo robu, kad kroz vrata od podruma iskoči tvor, pravo pod noge mojih konja. Ovi uplašeni trgnu i slome rudu. Pozajmi mi rudu”, pojavio se jednog dana na kapidžiku kuće Save Senćanskog Rus Jevgenij Rubljov.
„Moraš da pođeš kod nas na čaj, bar da ti se na taj način odužim”, pri slučajnom susretu u Pančevu pozvao je Jevgenij Savu.
Obreli su se u malom skromno nameštenom dvorišnom stanu. Na šporetu se pušio samovar. Desetak godina stariji Jevgenij tapšao je po ramenu Savu.
„Moja žena je prava lepotica, dosta je mlađa od mene, golubica moja”, došapnuo mu je Jevgenij dok se u susednoj sobi čulo šuškanje ženskih haljina.
„Kaća, imamo gosta”, dovikne Jevgenij. Kroz vrata kao da se sunce sa istoka pojavilo, takav utisak je na Savu ostavila pojava mlade žene. „A mene kao da je grom udario kad sam te ugledala”, priznala mu je kasnije Kaća.
„Maja Kaćuša”, okrene Jevgenij po ruski, „ana plemenitoga roda. Siromašna plemkinja”, smejao se Jevgenij, mlada žena je pocrvenela, ali se i sama nasmešila, „Jekaterinu Aleksandrovu je odgajila bogata tetka. Pružila joj je dostojno obrazovanje i dala joj maljenkij miraz. Na susednom imanju živeo je moj otac, penzionisani polkovnik Rubljov staršij. I tako je meni majoru ruske armije upala sekira u med. Pri kratkom odmoru i poseti ocu, ugledao sam krasavicu Kaću. Otad sam njen rob”.
* * *
Kao uplašene ptice, našle su utočište ustreptalih vrhova njene male grudi u njegovim šakama. Oči su joj bile zatvorene, a lice ozareno. Tela su im gorela. Milovao ju je, ljubio… Uzdrhtala je kad je dotakao najosetljiviju tačku u njenim preponama. Posle je sve eksplodiralo.
Nežni poljubac zahvalnosti koji je pritisla na ugao njegovih usana dok su posle strasti ležali jedno do drugog, odagnao je neprijatnu misao. Misao koja se mladim ljubavnicima motala po glavi. Oboma. Da li smo počinili greh?
„Ne, ovo nije greh”, prošaputala je Kaća.
Nastavak priče možete pročitati ovde
