Dijalog sa samim sobom

A nema veze sa unutrašnjim dijalogom

Nikola Petkov
Objavljeno 05.05.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Politika, a naročito jedna od njenih podvrsta (metoda, disciplina, aplikacija…) koju zovemo demokratija, po definiciji se zasniva na dijalogu, ali nije uvek tako i u praksi. Znači, sednu ljudi za sto, pogledaju se u oči i razgovaraju o nekom problemu koji ih muči, a sa namerom da taj problem reše, tako bi to trebalo da bude. U političkim procesima interese naroda tj. biračkog tela zastupaju izabrani predstavnici koji u dijalogu sa drugim izabranim predstavnicima rešavaju probleme svojih birača.

Na ovaj način bi se većina problema mogla rešiti kada se u taj proces ne bi umešale one sitne ljudske slabosti kojima po teoriji nema mesta u politici, ali ima u praksi i to mnogo. Interesne grupe, lični interesi, koristoljublje, korupcija, protekcija, prodaja-preprodaja-preletanje-izdaja-predaja itd. može se to nazvati kako god hoćemo, a sve zajedno ide preko leđa biračkog tela. Narod kao i uvek poslednji sazna pa onda dođe do izvesne pometnje. Spas od nedostatka dijaloga za narod su novi izbori što ne garantuje taj spas iz već nabrojanih razloga koji su i doveli do nevolje. Spas za političare, nesolidne partnere svojih birača u obavljanju vlasti, u velikom broju slučajeva je laž. Laž spasava mandate, laž spasava karijeru i laž spasava glavu. Oni narod lažima, narod njih drugačijim, ubedljivijim argumentima. Pa onda sve ponovo. Isti taj narod, političari u neznatno izmenjenom sastavu, ali laži potpuno nove. S vremena na vreme i narodni argumenti se menjaju. Paradajz, keleraba ili pokvareno jaje… nije isto.

Ima to biračko telo i druge metode komunikacije, ništa manje izražajne, ali u političkoj teoriji nedovoljno istražene: ćutanje. Onomad se knez Miloš plašio tog ćutanja, zabeleženo je u našoj kafanskoj istoriji. Priča kaže da je knez pitao saradnike šta se dešava u narodu, a kada su mu odgovorili da se narod buni on zadovoljno zapovedi da narod još više pritegnu. Ali kada je odgovor bio da narod ćuti, naredio je da brzo popuštaju, jer ne valja kad narod ćuti. Danas je to sasvim „legitimni metod učestvovanja ”u politici. Kakva politika takvo i učešće. To je kao… ide kampanja, reklame, pljuvanje, laži i sve ostalo, a narod ćuti. Niko se ne buni, ne iznosi kontraargumente, ne protestuje i ne osporava preterivanja ili otvorene laži. Ili, što bi sam taj narod rekao – mudro ćuti. To je ono naše: ćutanje je zlato, pametniji si kad ćutiš, samo mudri ćute, a oni koji to nisu laprdaju i sl. Tako narod mudro ćuti i sve se završi, neko pobedi, svi ostali izgube i dalje se ćuti.

Može se sve to i drugačije nazvati, a bliže je stvarnosti. Ćutanje, apatija, otupelost – lobotomija… karakter biračkog tela koje sadrži ogroman broj foliranata i uvlakača. Opozicija nije nikada ni postojala onakva kakva se pominje u političkoj teoriji. Na primer, prva masovna „akcija” opozicije bio je 9. mart (1991.), ko ga se seća. A možda je to bio samo energetski okidač za rat u Hrvatskoj. Opozicija koja je okupila masu na Trgu Republike već je imala logistiku za dobrovoljačke garde u budućoj ratnoj zoni. Rat na terenu je odavno gotov, a ipak, sve to još traje. Energija iako znatno prigušena, još uvek postoji makar to bili samo radikali.

Za sve njih se može reći da nikada nisu izašli pred taj svoj opljačkani narod da kažu: „izvinite, zeznuli smo se”. Nikad niko nije izašao pred taj narod i objasnio šta se to u stvari sve vreme dešava. Narod – biračko telo u blaženom neznanju malo je lupao u šerpe i duvao u pištaljke, pa već sutra glasao za nove prevarante. I tako dalje… Nema ko šta da kaže i zato ćute. I kada progovore, pričaju gluposti. Treba posmatrati povremene ankete na ulicama (uvek) gradova u kojima anketirani oportunisti jedva izgovaraju svoje ljigave, razblažene, mlake komentare: Dobro je… biće bolje… i sl. Ili je to stvar režije na TV-u što ne menja mnogo stvari i samo produbljuje problem. A istina je da se novoinstalirani liberalni, pljačkaški kapitalizam i kritička misao, naročito ako je javno izgovorena, ne podnose.

Kao da svi vodimo dijalog sami sa sobom. Jedni lažu, drugi ćute – pa sa kim da pričaš? Novi model demokratije ili mi tu nešto ne razumemo?

Zemlja čuda na brdovitom Balkanu!!!

Ostavi komentar

  • (not be published)