Gazda Rada

Nikola Petkov
Objavljeno 23.02.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 4 mins

Rada je celi život ter’o nekog svog kera. Tepali mu Radica kad su ’teli novce na zajam da uzmu, a on je vol’o da ga zovemo gazda Rada.

Ko ga ne zna, tom’ priča da je momak. Kad je tu neko ko ga zna on ćuti, pravi se lud. Im’o je taj dve-tri žene. Nisu se dugo zadržale. E sad, dal’ ih je on oter’o il’su same očle… ko to zna? Nismo mu baš virili kroz firange.

Im’o je i dece, jedno il’dvoje. Rano ih je odv’o kod njegove matere u Ilandžu il’Dobricu, neko od ti’ sela di se ona preudala kad je otac umro. Rada nije bio siroma’, samo nije mario za kuću i familiju. Im’o je dosta zemlje, 100-200 lanaca možda i 300. To mi nismo znali, a on nije prič’o. Samo jedared dođe u kafanu, izvadi onaj njegov lepi šarajtov od crvenkaste kože što im’o drukovane fazane s jedne strane, a s druge srne. A šarajtov veći neg’ što nosu kelneri pa naduven od novaca. Odma’ vikne piće za celu kafanu. Tu dođu tamburaši, namirišu novce pa se sve otegne do sutra. Kad se šarajtov istanji, ide se kući.

Desi se tako da kafana ima muziku celu zimu. Pa još ako banda ima i pevaljku, on dođe svako veče. Naruči jedan špricer za šank, malko postoji tamo, srkne par puta pa tu čašu ostavi, a drugu naruči za sto do muzike. Lepuškasta pevaljka se odma’ stvori za njegov astal. Tako on šmeka malko izbliza pa ustane, vrati se za šank di ga čeka onaj drugi špricer, pa šmeka odande. Kad je situacija takva, mi ne prilazimo. Odemo kući ranije. Šta posle bude, nikad ne znamo.

Šarajtov stoji tamo di treba, leti zadenut u zadnji džep pantalona, a zimi u unutrašnji od sakova. Taj šarajtov je dejka don’o iz zarobljeništva posle nekog gadnog rata. Dao njemu, svom jedinom unuku, razbol’o se i umro. A Radica ga nosi od kad je poč’o da se momči. To momčenje je malko potrajalo. Posle došla kriza, jedna pa druga. Očo i koji lanac zemlje, a Radica se momči i momči. Šarajtov sve tanji. A on sam. Kuća oronula, kapija se pokrjala, bašta zarasla u korov, avlija prazna. Deca ne dolaze.

A on, svako veče onako kicoški, na buk ispeglane pantalone, izglancane cipele salonke i bela košulja. Ne makarkakva košulja. S leve strane gore mora da bude džep k’o što svaka košulja ima, al’ kod njega se taj džep malko providi. Da se vide novci. Šarajtov je i dalje nosio u zadnjem džepu pantalona k’o što nose prave gazde, al’ u njemu više nije bilo novaca. Novce je nosio u tom džepu da se vide, da neko ne pomisli da i’ nema. A nije im’o. Tek za par špricera i za cigare. I dalje je naručiv’o dva špricera i šmek’o pevaljke.

Tako je jedno veče kelner primetio da ga nešto dugo nema za šankom. Sedi za onim stolom do muzike i ne mrda. Očo je do njega, a ovaj upro pogled na pevaljku, oči širom otvorene, šarajtov prazan pred njim … al’ Radica više nije bio tu.

I tako ode gazda Rada. Osto’ samo prazan šarajtov.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)