Večiti putnici

Objavljeno 05.11.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Zadnji sneg je utekao pred zracima sunca, trava zazelenela, drveće zapupelo. Put je u ovom delu bio prilično dobar i ravan. Tek po neka vododerina ili žila stoletnog stabla bi uzrokovala da točak kola poskoči, ali ni to nije kvarilo spokojnu dremku jednookog Brndara koji se klatio na kočijaškom sedištu. Sva imovina, sve što je bilo neophodno za život njegove porodice, stalo je u ta kola sa prilično visokim arnjevima i ponjavom od tanke fino štavljene kože impregnirane ovčijim lojem i voskom. Kola su bila robusna, znalački napravljena, duža i šira nego obična seljačka, a izgledala su još veća zbog sanduka koji su visili sa jedne i druge strane. Na zadnjem delu okačen je ogroman kavez koji je ceo bio ispunjen zdepastim telom surog medveda.

„Oooo!”, uzvikne Brndar pritežući uzde kad su stigli u središte naselja. Dok je on išao ka najvećoj zgradi, šindrom pokrivenoj brvnari, iz kola iskoči njegova žena, a za njom troje njihove dece, već stasao momčić, nešto mlađa devojčica i najmlađi Arslan. Odmah ih okružiše psi koji su dotad kevćući trčali za kolima. Arslan ispod arnjeva uze vedro, izvadi vodu iz bunara na trgu i napoji prvo konje a onda mečku. Kučići su nestrpljivo gurali njuške u vedro mašući repovima. Uskoro se Brndar vrati i potera kola ka livadi ukraj naselja prema rečici.

„Ostajemo ovde. Starešina mi reče da im je baš potreban kovač”, govorio je ženi plećati, crnpurasti Ciganin sa povezom preko oka dok je sapinjao ispregnute konje.

Uskoro se začuje zveket čekića po nakovnju, kovački meh razigra iskre u vatri, tocilo zapijuče oštreći alatke. Seljani su bili zadovoljni umećem četrdesetogodišnjeg kovača, ali su podozrivo gledali na porodicu koja prispela u njihovu naseobinu.

„Govore među sobom drugim jezikom, žive u kolima, vodaju tu mečku sa sobom…” komentarisali su starosedeoci. Nisu mogli da ih razumeju i prihvate. Drugačiji su.

Jedan događaj krajem leta je pritajenu netrpeljivost pretvorio u lavinu nezadovoljstva.

Na dan Velike gospe, u prazničnoj, veseloj atmosferi, Brndar je organizovao predstavu u kojoj je glavni junak bio Miška, medved. Na komande jednookog kovača, Miška je izvodio razne vragolije i veštine na oduševljenje okupljene publike. Bila je to čudesna, gotovo magična slika, gde u odsjaju vatre do pola go mišićavi čovek sa crnim povezom preko oka, nekad oštrim naredbama, nekad rečima blagim, nalik molbi, natera na pokornost divlju zver koja je svojom veličinom i snagom izazivala strahopoštovanje među okupljenim narodom. Vrhunac predstave je bila završna scena. Sve do ovog trenutka Miška je pokorno izvršavao naredbe svog gospodara, lažao na leđima,valjao se, penjao uz direk na sredini arene, cupkao u ritmu talambasa… Na uzvik: „Miško je ljut!” medved se iz poslušne životinje pretvorio u razjarenu zver, zarežao, uspravio na zadnje noge, pokazao očnjake i zaurlao da se zemlja i nebo zatresoše. Iz publike se začuše uzvici straha. Oči se raširiše, mnogi ustuknuše. Tada na scenu stupi desetogodišnji Arslan i uzviknu: „Miška voli Arslana!” I sledećeg trenutka se nađe na korak od naizgled razbesnelog medveda. Zver se mumlajući spusti na sve četiri i dozvoli dečaku da ga pomiluje po glavi, a zatim poljubu u crnu njušku. Prvo se začu uzdah olakšanja, a onda dugačak aplauz uz klicanje. Dok je dečak stajao kraj sad potpuno mirnog Miška i češkao ga po vratu u Brndarovim rukama odnekud se stvori čudan žičani instrument, nešto između laute, gitare i tambure i začuše se prvi akordi, a zatim čaroban glas Bele koja se pojavi bosa sa dairama u rukama i zaigra uz cigansku pesmu. Mirisala je na šarene letnje livade i mračne bukove šume. Oči su joj se u zanosu pesme i plesa sijale, a raspuštena kosa, čas skrivala čas otkrivala lice, gola ramena i vrat. Muškarcima u publici se ubrza dah, uzburka krv… Glas utihnu.

„Još, još”, začuše se baritoni iz gomile, ali lepa Bela samo pokretom glave zabaci kosu, lako se nakloni i sa očaravajućim osmehom koraknu prema publici držeći talambas u ruci. Zazveckaše bakarni novćići padajući u daire, a zasija na mesečini i poneki srebrnjak. Žene su cimale za rukave muževe, gunđajući zbog njihove velikodušnosti, a ovi su, ne obraćajući pažnju na nezadovoljstvo žena, gladili brade posmatrajući gipke pokrete lepe Ciganke. Žagor se stiša, čarolije nestade. Bela se još jednom nakloni i izgubi se negde iza kola sa arnjevima. Muškarci praćeni nezadovoljnim ženama, polako počeše da se razilaze. Krupni komadi žeravice zaogrnuše se sivim plaštom pepela, vatra se polako zagasi i tiha letnja noć se razli po selu sve do prvih petlova.

Posle toga kod žena su se javili prvi znaci ljubomore. Muškarci kao da su pomahnitali. Bela ih je očarala lepotom i ženstvenošću. I, počela su govorkanja i sumnjičenja. Oni, koje su u pričama dovodili u vezu sa lepom Cigankom nisu negirali glasine, već su uživali u dodeljenoj im ulozi neodoljivih ljubavnika. Zato su žene bile sve nezadovoljnije i glasnije. Gunđanje je preraslo u glasno negodovanje. Nikakvih očiglednih dokaza o sastancima muškaraca iz sela sa Belom nije bilo, ali ženama nisu trebali dokazi. Ta veštica je morala da nestane, ode.

„Šta je moja domaćica spremila za večeru?”, upita vidno umoran, ali dobro raspoložen Brndar zavirivši u kotlić koji se pušio iznad vatre.

„Šta je Bog dao”, odgovori zajapurena Bela sa maramom zabačenom na mrka ramena. „Paprikaš od šumskog mesa”, našali se, „sakupila sam u šumi punu kecelju vrganja i ispekla pogaču u crepulji.”

„Ala i miriše, Devla!”, skupivši nozdrve reče, protrlja zadovoljno ruke i sa zahvalnošću pogleda u nebo kao da pogledom traži Boga ciganskog. „Znojav sam i garav, odoh do rečice da se okupam dok ovo bude gotovo”, zevnu i uputi se ka vrbaku na obali.

Stajao je go, do pojasa u vodi trljajući se ispod pazuha.

„Hej, ćoravi! Gubite se odavde i ti i tvoja veštica. Ne trebate nam”, začuo Brndar ženski glas iz pomrčine.

„Počelo je”, pomisli.

I bio je u pravu. Događaji su se nizali.

„Oni su ukrali guske. Ko bi drugi”, govorkalo se.

„To je zbog one veštice! Oni su krivi”, histerično su vrištale žene kada sledeće nedelje u naselju ugine krava, pa za nekoliko dana dve ovce. Nekolicina muškaraca im se pridruži nezadovoljnim brundanjem, Napetost je rasla. Sledećeg dana neko je napujdao pse na Brndarevu decu dok su na ivici šume sakupljali suvarke.

* * *

Opet se Brndar klatio na kočijaškom sedištu, opet su psi trčkali za kolima. To je bilo nešto na šta su navikli on i pripadnici njegovog naroda. Putovanje. Ponovo su škripali točkovi dižući za sobom oblačiće prašine na nekim novim putevima. Jedini putokaz im je ruda njihovih kola.

Crepaja, 16. avgust 2021. g.

Ostavi komentar

  • (not be published)