Jauzna

Nikola Petkov
Objavljeno 02.03.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Bili smo čak uvr’ bašte al’ smo nanjušili da baba nešto sprema za jauznu. Oseća se vrela mas’ čak dovde. Baca kaže, krofne. O’ma pošljemo Racu da zaviri u kujnu al’ da ga baba nevidi. Kad je doš’o natrag o’ma smo znali da nije izdrž’o. S’vrata je vid’o punu šerpu vrele masti našporet, a unutra plivadu rumene naduvene krofne. Baba i’vadi s’onom rupičastom kašikom i ’ita i’ u vanglu. Vangla skoro puna, a na astal što ga posula s’brašnom bar još dvajes komada što je s’modlom odvadila. Pre je pravila neke male krofne, kaže deda ni za jedan zub nema, a deda i’ im’o baš jedan. Mi vid’li da je modla mala pa nađemo jednu zdravo široku čašu da joj to bude modla, damo je babi da proba i odonda pravi te velike krofne da nemože s’jednom rukom da se držu kad se jedu.

Raca ukr’o od babe jednu pa je poj’o usput, još sav mas’an oko usta nikad da je sažvaće pa da kaže šta to baba sprema, al’ mi smo već počeli da gustiramo s kojim pekmezom ćemo da je’mo krofne. Ovaj vole od plavi’ šljiva, onaj od ringlova što bude malko nakis’o, od beli šljiva i od kajsija svi voledu zoto što su najslađi. Skuva mati i od jagoda, od malina kad rodi, pa i od ribizle al’ odotog voća bude malo pekmeza a i mi volijemo slatko od jagoda i malina. Jedared je skuvala pekmez od šipaka i to je bilo zdravo lepo, al’ malo. A nama nikad dosta. Za jednu tako punu vanglu krofni, pojemo i po dve tegle pekmeza.

Ja sam najviše vol’o onaj od beli’ šljiva. Jedared smo gledili kako baba kuva taj pekmez. Ona je šljive prvo samlela u onu mašinu za meso što je ostala od pokojnog teče mesara. Ondak sve metne u veliku šerpu da bude tako sa spedi debelo, ne deblje, pa na šporet. Šećera metne malko, mi kažemo neće da bude slatko, a ona da je šećer zdravo skup pa mora da se štedi. Posle ispadne da se švota s’nama i da za te šljive ni netreba šećer jerbo su zdravo slatke i zoto smo i’ zvali medene. Al’ kad baba uzme sirće i sune u šerpu celu vinsku čašu, mi ciknemo nemoj baba ima da bide kis’o pekmez. Ona kaže da se ne sekiramo i da je to da bide tako lep i žut i da duže traje a da ne provrišti. Baba ode u špajz pa s’one njene visoke police pod sam plafon što mi nemožemo da domašimo uzme flašu ruma, naspe po’ čaše pa iz cuga popije, a celu čašu sune u pekmez. Kaže, to je da lepše miriši. Pos’e kad smo porasli pa probali taj rum vid’li smo da stvarno miriši kad ga piješ, al’ zoto sutra smrdi.

Nismo još stigli da porastemo, a baba je očla kod Svetog Petra, tako nam kaz’o deda pa se prekrstio. Malo posle očo i on. O’ma nam zafalile krofne i skoverci, torte i drugi kolači što je baba pravila samo za nas, mislili smo. Znala i mati da svašta opravi, al’ ona furt radi štogod drugo, a baba je bila tu kadgod nam se ’oće. Štagod da treba ona nam o’ma opravi. Posle došle snajke pa bilo malko bolje, al’ niko k’o baba, bogdajojdušuprosti.

Kako se kuvaju pekmezi nekako smo naučili, skoverce da pečemo znamo, krofne nikad ne ispadnu onako lepe k’o babine al’ se trudimo. Jedan dan smo našli babinu svesku sa recepisima, tako je ona govorila. Mora da je to od pre po’ veka, malko umašćena, mastilo digod razliveno, al’ može da se pročita. Ma, tak’i kolača više nema, a kad vidim one kupovne torte oću da puknem od muke. Tako našla snajka na jednu stranu u svesku kako se pravidu „kakao kolači”, pa reši da opravi. I krene sve po redu kako je baba pisala. Mati nije bila tu, ajd’ ona će sama. Kad odjedared stane, pa se češa po glavi, pa s’noge nanogu, pa pita: Jel, kol’ko je to kad se kupi kakao za dva dinara. Gledim ja, baba stvarno tako napisala – za dva dinara kakao. Ko će sad da zna kol’ko je tog moglo da se kupi za dva dinara pre tol’ko godina?

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)