Dioklecijan i Aper

Dioklecijanovo detinjstvo

Godine 244. na teritoriji današnje Dalmacije, tačnije Solina, rodilo se dete sa neobično velikom donjom usnom poput usana sa Velaskezovih portreta porodice Habzburg. Videvši novorođenče i orgomnu donju usnu, njegov otac potomak zemljoradnika koji su nakon Punskih ratova bili primorani da migriraju u gradove i tako se nađu u nemilosti velikog grada, prošapta sujeverno kroz suze – „Rodio se car”. Otac je nastavio da šapuće do kraja života u strahu da će reći nešto što bi moglo da ugrozi život budućeg imperatora, a poslednje što je izgovorio punim glasom bilo je ime Dioklecijan. Takođe je naredio ostalim ukućanima da moraju da šapuću i da jedino budući car sme da priča naglas.

U toku prve godine Dioklecijanovog života pater familijas bi nekoliko puta dnevno, a naročito pred spavanje Dioklecijanu šaputao – „Bićeš car Afrike, Azije i Evrope, svega što je znano i neznano, sve na ovom svetu biće samo tvoje, bogovi će se tebi klanjati, a istina će biti samo ono što ti govoriš”. I mali Dioklecijan ga je gledao bledo, ne razumevši šta tačno njegov otac govori, sa zjapećom usnom koja pokušava da mu pobegne s lica. Kako su godine prolazile Dioklecijan je postajao sve veći i glasniji, a njegova porodica sve manja i tiša. Često su i ostala deca bežala kada bi ga videla jer nisu mogla da podnesu jačinu njegovog glasa, ali on je mislio da to tako treba, da svi pred njim treba da strepe i da je njegov glas jedini koji treba da se čuje.

Forum Romanum

Kada je sa petnaest godina stupio na Forum kako bi nastavio svoje školovanje Dioklecijan je primetio da na Forumu svi govore jednako glasno kao on i da nikome ne smeta kako on govori i isprva se čudio da bi na kraju po prvi put u životu počeo da sluša šta drugi govore. Ono što je Dioklecijana naročito fasciniralo jeste to da je forumom predsedavao ni manje ni više nego vepar, pravi pravcati vepar od najmanje dvesta kilograma čija je njuška bila sva rošava i deformisana, a stomak se češao o pod. Takođe je primetio da vepar ima govornu manu, ali pored govornih i fizičkih mana vepar ih je imao i sijaset moralnih, no to Dioklecijanu nije bio bitno. Fasciniran time da je vepar bio najglasniji i najveći član foruma budući car, koga su sami bogovi poslali na ovaj svet kako bi vladao, zaključi da je jedini način da dođe na čelo imeprije jeste da postane glasniji i veći od samoga vepra. Narednih godina Dioklecijan je slušao sve što vepar rošave njuške govori, slušao je kako on govori, čak je ustajao u 6 sati svakoga jutra kako bi napamet učio redove „Rhetorica ad Herennium”, najstarijeg i najslavnijeg latinskog udžbenika retorike. Uveče bi čekao da se sve sveće pogase i kada bi se uverio da je njegova jedina koja gori ponavljao bi sve što je ujutru pročitao.

Iako bi vepar rošavog nosa uz vino i muziku sa starijim članovima foruma često ismevao viseću donju usnu na Dioklecijanovom licu, pomislio je kako takvo izvanredno zalaganje nikada nije video i rešio je da ga uzme za svog štićenika. Učitelj i štićenik gajili su jednaku mrznju prema grčkim robovima kao i prema svakom grčkom uticaju koji se zadržao na teritoriji Rima, a najviše su mrzeli pojam demokratije. Takođe su verovali u dominat u kome je car dominus u samoj sprezi sa bogovima, da on treba češće od svih u senatu da se pojavljuje, da kada on nastupi niko iza njega ne sme da govori i da su podanici kada ugledaju dominusa dužni da učine proskinezu, da padnu ničice i poljube skut careve odeće.

Aper

Narednih godina Dioklecijan je postao najglasniji govornik u senatu, ali matori vepar je i dalje bio najveći i koliko god se Diokle trudio da jede nikakao nije mogao da preraste svog učitelja. Očajan i nervozan jednog dana se šetajući našao u krčmi gde ga je krčmarica ponudila vinom koje je on bahato prosuo po podu uvređen jer mu se prvi put žena obratila punim glasom, toliko glasnim da je u njemu izazvala gađenje.

„Vidiš budući care”, reče podrugljivo krčmarica, „Nećeš postati car dokle god ne ubiješ Apera”.

Ne verujući šta je čuo, Dioklecijan je oblizujući usne upita – „Ko je Aper?! Govori!”

Tog momenta krčmarica pade na mestu mrtva i Dioklecijan ostade da sam reši zagonetku od koje zavisi njegov usud. Naravno, pobegao je daleko od krčme. Prolazile su godine i on nikako nije uspeo da shvati šta je krčmarica htela da kaže i ko je Aper zaparavo, sve dok se jednog dana u blizini Foruma nisu našli arapski trgovci i nije čuo kako je jedan od njih tiho izgovorio reč aper. Presreo ih je i rekao da će kupiti ceo tovar ako mu kažu šta znači Aper. Tamnoputi Arapin u tom momentu pokaže prstom na njegovog učitelja vepra sa rošavim nosom i izgovori sa podsmehom – „Aper”. Na arapskom vepar znači aper. Dioklecijan se nasmeja grohotom, a tovar nikada nije platio niti je ikada planirao.

Sledećih dana sedeo je u kolonadi i razmišljao na koji način je najbolje da se oslobodi svog ideološkog oca. Znao je da to ne sme biti očigledno i da pre nego što se to desi on mora da zadobije poverenje celog Foruma i da ako to uspe ceo Rim će postati njegov. Jedna odluka ga je delila od onoga što mu je još kao detetu šaputajući otac usadio u podsvest.

„Bićeš car… Bićeš car Afrike, Azije i Evrope… Istina će biti samo ono što ja govorim”. I tako je Dioklecijan skovao plan da vepar završi ispred tribuna zbog zločina za koje je i sam Dioklecijan bio kriv, ali da samo vepar snosi posledice i da kada se nađe u tamnici on potkupi stražare koji će završiti s njim. Učenik je nasamario vepra, uzeo mu je njegov glas i tako postao najglasniji i najveći u čitavom Forumu.

Gaj Aurelije Valerije Dioklecijan, Car koji je ispraznio Rim

Kada je došao na vlast Dioklecijan je naredio da svi ućute i da niko ne sme da govori, pa čak i da šapuće. Postojala je legenda koja kaže da je jednom prilikom ptica proletela iznad njega i on je fiksiranim pogledom u nebo zatražio od svojih nemih pratioca da saznaju zašto ta ptica baš tu danas leti i da je ubiju i donesu na trpezu. U Forumu je od tog momenta pa nadalje samo njegov glas smeo da se čuje. Za godinu dana celo carstvo je zanemelo, a kada je napokon uspeo sve da ućutka počeo je sa svojim političkim programom, koji je imao za cilj da ga izjednači sa samim Jupiterom, da uvede apsolutnu strahovladu i to tako što će se u svim većim gradovima pored reka i duž primorja graditi velelepne palate u kojima će se izvoditi posebni ceremonijali u njegovu čast i kojima će čitavo carstvo morati da prisustvuje. Dioklecijan je obožavao državne spektakle i naročito je voleo kada ljudi tapšu, a ukoliko bi se i pojavio neko ko bi se usprotivio njegovoj politici taj bi završio uzidan u kolonade velelepnih palata. Međutim, da bi mogao da finansira izgradnju carstva po svom liku, Dioklecijan je morao da podigne cene svih dobara, sve Grke koji su se našli u Rimu u tom momentu je proglasio za robove i zahtevao je da upravo oni budu podvrgnuti najtežim poslovima. Narod je postao gladan, nem i uplašen i polako su mnogi počeli da napuštaju carstvo odlazeći u varvarske zemlje gde i ako su mogli da govore niko nije razumeo njihov jezik. Nakon deset godina vladavine cara Dioklecijana stanovništvo se prepolovilo, a nakon dvadeset u Rimu više nije ostao ni jedan jedini stanovik. Rim je postao nedođija kojom su jedino vetrovi prolazili među kolonadama velelepnih palata na obalama reka i primorja. Car Afrike, Azije i Evrope ostao je sam i bukvlano se samo njegov glas čuo, ali on u tome nije video ništa pogrešno, mislio je da to tako treba.

Autorka je rođena u Pančevu 1986. godine. Završila je master studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Bavi se slikarstvom i digitalnom grafikom i duboko veruje da obrazovanje treba da bude dostupno svima, a da cena hrane treba da bude upola manja nego što trenutno jeste. Obožava Orsona Velsa, iako se trudi da nema idole, takođe obožava kompjutere i internet, a radi isljučivo u tišini.