Rupa ili Recycling – futuristička alegorija

Nikola Petkov
Objavljeno 23.12.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Priču o zagonetnoj zemlji zaboravljenoj i od najbližih suseda, ostavljenoj da odumre kao bolesno tkivo moderne civilizacije, pročitao sam u arhivskom primerku nekada tiražnog magazina koji sam propašao u velikoj Univerzitetskoj biblioteci. Magazin ne postoji odavno. Naravno da sam prepoznao o čemu se radi. Daleki predak mog oca rođen je tamo i kao većina njegovih vršnjaka otišao odande još kao dečak tako da je malo toga upamtio. Sve što je znao o svojoj domovini čuo je u ranim danima izbeglištva od svog oca koji nikada pije uspeo da stigne pa ovu stranu okeana iako je to godinama pokušavao. Prestao je da se javlja, a sinovi su prekinuli potragu za njim. Jedno vreme su pomišljali da se vratio, pa da je zato prekinuo komunikaciju, znajući da su njegovi najbliži pa sigurnom.

Sve priče o mojoj praprapostojbini koje sam pročitao u udžbenicima istorije, epciklopedijama i retkim novinskim tekstovima zanemaruju bitne činjenice iz života i istorije tog (mog) naroda, a mnoge su zlonamerne. Pa možda i ova.

Pitam se često da li je nekome to sve bitno? Kome je važno da sazna šta se tamo u stvari dešava? Ra u svakoj bašti postoji zapušteni prostor koji se godinama ne obrađuje i nikom ne smeta. Kada ovo pričam prijateljima za koje pretpostavljam da bi ih moglo interesovati, najčešće odmahuju rukom.

♦ ♦ ♦

Bila je to mala, relativno dobro organizovana i harmonična zajednica naroda odvojenih poroznim granicama i svojom tradicijom, uz izvesne razumljive jezičke specifičnosti. Svi su bili na sličnom tehnološkom i civilizacijskom nivou. Pratili su ih uobičajeni politički, ekonomski i socijalni problemi. Nepromišljeni potezi u politici i ekonomiji zemlje dovodili su povremeno do sukoba sa susedima koji takođe nisu uživali naročiti ugled. Time su u očima čitavog sveta o sebi izgradili sliku ratobornog i necivilizovanog naroda. Susedi su se vremenom distancirali od njih u pokušaju da svoju zajednicu drugačije urede i izvuku se iz vekovne zaostalosti i bede. Ostali su sami.

Tek posle dužeg perioda izolacije sazrela je svest o neophodnosti promena. Nisu više imali snage ni sredstava za fizičke sukobe pa su podeljeni u nekoliko medusobno suprotstavljenin grupa započeli razgovore kako bi izašli iz dugogodišnje krize. U toj frontalnoj borbi rečima niko nije želeo da odstupi od svojih stavova pa je to preraslo u novu vrstu borbe. Razne političke smicalice, podmetanja i podmukle laži postale su moćno oružje u sukobima koji su opet buknuli još jačim intenzitetom nego dok su bili u sporu sa susedima. Zatrovanog uma tonuli su u mrak, gluposti i mržnje. Ko je mogao, otišao je. Nije zabeleženo da se neko vratio.

Iza godina sukoba uz urođenu nebrigu i aljkavost, ostala je zastrašujuća beda i ruševine prepune raznolikog otpada. Vremenom su gomile smeća prekrile zapuštene gradove. Dim spaljenih leševa uginulih životinja život je činio nepodnošljivim. Bilo je to stanje totalne anarhije bez pravila i zakona, bez discipline, društvenog morala i organizacije.

Posle dugih i iscrpljujućih ponovnih pregovora zaključili su da se nešto mora učiniti. Za početak, najstariji medu njima predložio je da se bar smeće ukloni ili zatrpa. Možda prvi put u svojoj dugoj istoriji složili su se da je to spasonosna ideja. Iskopali su rupe i napunili ih otpadom. Nisu imali ideju šta da rade sa gomilama zemlje koje su ostale od kopanja pa su je ostavili po strani u nameri da taj sporedni problem reše kasnije.

Posao su shvatili kao pitanje opstanka, složno ga prihvatili i ubrzo su svi kopali. Rupe su bile sve dublje, a gomile zemlje okolo narasle kao obližnje planine. Živeli su od oskudnih zaliha i zaostale nedovoljne proizvodnje na izdisaju koja je vremenom postala neupotrebljiva i nepotrebna i kao otpad završavala u rupama. Kako je vreme odmicalo smeća je bilo sve više, jer nisu stizali da sve zakopaju.

 

U tom trenutku moralo je doći do revolucionarnog zaokreta i spasonosne improvizacije u privredi i ekonomiji u odumiranju. Primetili su da u otpadu koji se gomila oko njih ima i upotrebljivih sastojaka. U nedostatku robe koju su ranije kupovali, okrenuli su se reciklaži otpada. U ovome su pokazali neočekivanu kreativnost i efikasnost. Ubrzo su utrošili nezakopani otpad pa nastavili tako što su otkopavali i reciklirali stare, davno zakopane stvari. Taj posao je od organizovanog akcijaškog spontano prerastao u individualni, bez prinude i prisiljavanja. Pronađene predmete vrlo vešto su uspevali da prilagode svojim potrebama. Vremenom su postali pravi majstori da ni iz čega naprave nešto.

Snalazio se kako je ko umeo i niko nije prolazio loše, jer je sirovina bilo dovoljno. Svi su to shvatili kao dobar posao. Izgubili su pojam o vremenu i posvetili se samo kopanju. Ostale obaveze ionako su postale besmislene i nepotrebne. Otkopavanjem otpada za potrebe reciklaže ostajale su rupe koje nisu imali čime da se zatrpaju. Vremenom je od mnoštva manjih nastala jedna ogromna rupa.

Rupa je sa svakom generacijom bivala sve veća, a gomile ranije odbačene zemlje stopile se sa okolnim planinskim vencima. Tako su se polako i fizički, ne samo politički, udaljili i izolovali od ostatka sveta. Privredna i ekonomska saradnja i razmena sa drugim zemljama, odavno je zamrla. Sa njom i politički kontakti.

Život kakvog su se retki pojedinci jedva sećali, više nije postojao. Njihove navike i potrebe potpuno su se izmenile. Novac, nekada izvor mnogih problema potpuno je nestao, jer više nije bio potreban. Privreda je dobila karakter individualnog napora i veštine, a ekonomija se svela na direktnu razmenu. Nije više bilo razloga za svađe, sukobe i ratove. Od nekadašnje zajednice lenjih i histerično-haotičnih grabežljivih pojedinaca nastao je vredan, racionalan i praktičan svet.

Na padinama rupe su radili, živeli, jeli i pili, parili se, rađali i umirali.

Nije baš sasvim tačno da ih politika više nije interesovala, što dokazuje i svedočenje da je neka vlast postojala, samo je piramida te vlasti po našim merilima bila okrenuta naopako. Tako je onaj koji je doživljavan kao vrhovni zapravo bio na dnu rupe. Sav najbolji otpad padao je prema dnu i kao i u svakom sistemu vlasti, pa i u ovom naopakom, na vlasti su bili oni koji su najviše imali. Nije to nikom posebno smetalo, jer je i za ostale bilo dovoljno. Problemi su se lako rešavali tako što se jednostavno zanemare i nastavi sa poslom. Rad je bio univerzalna terapija.

Možda su čak bili i srećni. Konačno!

Gradovi i ostala naselja vremenom su se urušili niz padine rupe otvarajući pri tom novo radilište. Sa promenom konfiguracije terena i ostalih geografskih elemenata, izmenila se i klima. Prosečna godišnja temperatura se povećavala, a godišnja doba skoro da se nisu mogla razlikovati. Klima se svela na jednoličnu, relativno toplu i bez puno padavina. Od životinjskog sveta ostali su uglavnom glodari i gmizavci, a od nekadašnje bogate flore samo kržljavo požutelo žbunje. Retki potoci prljave vode koji su povremeno iznenada izvirali ispod pomerenih stena i isto tako nestajali, predstavljali su jedine vodotokove.

Sa svim ovim promenama izmenjena je i kulturološka matrica naroda. Zapravo, za kulturu niko više nije imao vremena, pa je sve zanemareno. Tako je nestala i pismenost, jezik zaboravljen, a komunikacija svedena na skoro neprimetne, ali dovoljne gestove. Staru istoriju niko nije zapamtio, nekadašnje knjige su odavno reciklirane u nešto drugo – potrebnije, a nova dešavanja nije imao ko da beleži.

♦ ♦ ♦

Novipar je pa kraju opisa svoje avanture zapisao i ovo:

„Ostareli potomci begunaca iz nekog davnog rata razjasnili su nam zagonetku jedinog neobeleženog, nevelikog prostora na geografskim kartama za koji niko nije pokazivao interesovanje. Samo je profesionalna radoznalost mogla biti dovoljno jak motiv da se uz izuzetno velike napore probijemo kroz gotovo neprohodne planine. Na izlazu iz šume gusto isprepletenog bodljikavog šiblja ispod nas se otvorio ponor čije se dno nije naziralo kroz gustu prljavu maglu.

Spustili smo se duboko niz strmi blago zakrivljeni teren kada je iz polumraka, ispod žutog oblaka izronio jedan od njih. Gledao nas je neko vreme u šoku, a onda je učinio nama potpuno nerazumljiv gest: polako je podigao desnu ruku i vrhovima prstiju dodirnuo čelo ra stomak, a onda desno pa levo rame.”

Ostavi komentar

  • (not be published)