Nekoliko odgovora iz prosvete

Miloš Milić
Objavljeno 25.04.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Oprostiće mi Stefan Stanojević na, možda, oštrom pristupu u ovom osvrtu na njegov nedavno objavljeni tekst „Nekoliko zapažanja o prosveti” (u daljem tekstu: „Zapažanja”), makar zbog toga što je i oštrina reakcije pokazatelj da je tekst pomno čitan i da mu je posvećeno značajno vreme kroz analizu. Oprostiće mi, siguran sam, i čitaoci portala Pančevo SiTi što ponovo čitaju nešto o prosveti, iako je poslednjih godina to jedna od češćih tema u medijima (pored, naravno, hvalospeva napretku Srbije na svim poljima).

Zašto, dakle, opet tekst o prosveti? Jednostavno: zato što se u prosvetu svi razumeju, pa valjda i nastavnici, te – nadam se – vredi počuti ponešto i „sa izvora”. Konačno, preko glave mi je pametovanja i mešanja u tuđi posao, što je praksa koju nastavnici u Srbiji sve više doživljavaju, i od sve raznovrsnijih „pametnjakovića”.

Za razliku od prakse pompeznih uvoda i patetičnog lamentiranja nad „vrednostima”, počeću krajnje formalno: osvrtom na metodologiju iskazanu u tekstu S. Stanojevića. Nešto banalniji odgovori se nalaze niže u tekstu, ako vas mrzi da pristupite kritički ovoj reakciji.

1. Metodološki kupus

Na koji način autor „Zapažanja” razvija svoje teze (eto, biću krajnje uviđavan, pa ću dva konačna zaključka nazvati „tezama”)? Krajnje nedosledno i nestrukturirano.

Na početku nam se iznose „činjenice”, što bi svakako bio odličan pristup – da te „činjenice” nisu ostale samo nabacana hrpa ličnih impresija. Ako izuzmemo prve dve činjenice (koje su, valjda, relevantne zato što retko ko od nas koristi kalendar i imamo kolektivnu amneziju kada je novija istorija u pitanju), ostaje nam šest „činjenica” koje su rastrgnute između „pazi, da ti kažem šta mislim” i „kako mali Perica zamišlja prosvetu”. Dakle: nedosledan pristup usled, s jedne strane, brkanja činjenica i, s druge strane, ličnih impresija i nadanja, odnosno očekivanja.

Nestrukturiranost izbija iz činjenice (eh, kakav koristan pojam kada želite da nešto zvuči ozbiljno!) da tekst, iako formalno podeljen po stavkama, ipak redovno – iz stavke u stavku – skače na prethodnu ili narednu temu, odajući utisak da obeležavanje brojevima ima jedino funkciju da čitaocu učini čitanje lakšim, a možda čak i naizgled strukturiranim. No, pomnom oku (npr. oku nastavnika filozofije i logike) – naviklom na suptilnost i preciznost u izražavanju – sav taj usiljeni pamfletaški pristup govori jedino o slabosti ili nedovoljnom promišljanju teze koju autor zastupa. Jasna misao, jasno formulisana u umu, jasno i izlazi „na papir”.

2. Logička nedoslednost

Stavka 6 kaže „Učenici ni za šta nisu direktno krivi, do dolaska u školske klupe, već njihovi roditelji (…)”. Do dolaska u školske klupe? No, nakon što dođu u te klupe, kad prođe npr. godina-dve (jedanaest?), ko postaje odgovoran kada se radi o „krivici”? Sami učenici, ili i dalje njihovi roditelji? Ako su tokom celokupnog školovanja učenika „direktno” odgovorni samo njegovi roditelji, kada (i kako) ta deca postaju odgovorna? Kada i sama postanu roditelji? Da li, dakle, učenik ikada može da bude kriv za nešto? Nekim čudom naizgled „prosta činjenica” postaje samo pitanje, bez odgovora.

Ako će dete u nekom trenutku ili periodu biti možda „frustrirano (roditeljskim) moronskim kompleksima” (zaključak br. 2), kako izbeći „emotivnu ponesenost” (stavka 7) kada nastavnik problem iznese pred celo odeljenje (stavka 8)? Ako „emotivna ponesenost” dovodi do problema na času, neće li nastavnik stvoriti još veći problem ako se drži saveta (ajoj, htedoh reći „činjenica”!) autora i iznese sve to pred celo odeljenje?

Konačno, oba „zaključka” Stanojevićevih „Zapažanja„ – slagao se sa njima ili ne – nemaju ništa sa osam iznetih „činjenica”; ne slede iz njih i stoga ne mogu biti zaključci, već samo ideje koje su nekako dopale na kraj teksta. Nazvah ih ranije „tezama”, ali je sad jasno da to nisu: teza se logički i metodološki razvija ili dokazuje.

Ima još par logičkih nedoslednosti, ali neću na njima insistirati, jer podrazumevaju ne samo dobro poznavanje logičkih grešaka, već i pravne regulative koja reguliše rad u prosveti. No, kad smo kod pravne regulative:

3. Kako mali Perica zamišlja prosvetu

Za većinu nastavnika, opet, veći deo ovog što je Stanojević napisao, a što se tiče pedagoškog rada, spada u opis posla, a ne u nešto što nam je potrebno povremeno s gore deklamovati, a što je, navodno, stvar ličnog izbora nastavnika.

Naš rad je regulisan većim brojem zakona, pravilnika i uredbi nego rad u mnogim drugim sektorima privrede ovog društva, dok smo nadzirani i kontrolisani otprilike koliko i zatvorenici. Očigledno je, međutim, da se u Srbiji svi razumeju u politiku, sport, medicinu i obrazovanje – pa je svako našao za shodno da i nastavniku drži slovo o tome šta bi trebalo i kako da radi.

Dakle, pametnjakovići „novih” ideja: počnite, na primer, sa čitanjem Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, pa pređite na Zakon o srednjem ili o osnovnom obrazovanju (po volji), pa recimo na Pravilnik o ocenjivanju (opet, srednja ili osnovna škola, po izboru), ali nemojte da zaobiđete ni tuce drugih uredbi i pravilnika koji regulišu rad u prosveti (imate većinu toga na sajtu resornog ministarstva). Konačno, videćete šta jeste posao nastavnika, ali ćete otkriti i koje su nam prepreke i zavrzlame postavljene, koje je nekad nemoguće izbeći iako pokušavate da radite u interesu deteta, ili koje će dete ili njegov roditelj namerno koristiti upravo protiv nastavnika koji je pokušao da radi po pravilima.

Šta nastavnik jeste ili nije (stavka 8), šta sme ili ne sme (stavka 7), kako bi trebalo da teče nastava (stavka 4) i, konačno, šta nastavnik ima ili nema pravo (zaključak 1) regulisano je u obimnoj pravnoj regulativi. Istini za volju, od nastavnika se traži mnogo više nego što S. Stanojević traži (uh, ne, opet pogreših – više nego što govore „činjenice”), ali postoje i značajne razlike između Stanojevićevih „činjenica” o pravima i dužnostima deteta, i onog što pravna regulativa propisuje. Šta je od toga bolje, i koliko, tema je za neku drugu priliku, ali svakako nije stvar „činjenica” kako ih mali Perica predstavlja.

4. Pazi, da ti kažem šta mislim

Sada ću, promene radi, zauzeti istu poziciju kao mali Perica, i reći šta mislim (bez obzira na to koja su „pravila igre” i koje su „činjenice”).

Razvoj društva, nauke i tehnike, doveo je do potrebe za sticanjem ne samo znanja na novi način, već i novog znanja i veština.

Zbog kompleksnosti, tj. povezanosti/prožimanja i međusobne uzročno-posledične veze upravo savremenog življenja, nauke i tehnologije, nezamislivo je da se od savremenog učenika ne traži isto tako kompleksan pristup stvarnosti, a naročito učenju i saznavanju. Koliko god je zastarelo predavanje ex cathedra, diktiranje ili „motivisanje” kažnjavanjem, toliko je zastarelo i očekivanje (a u poslednje vreme i – insistiranje da bi učeniku u školi trebalo da bude zabavno i da se ni na trenutak ne „smara” (odnosno da ne oseti „bilo kakve neprijatnosti fizičke, psihičke, emotivne i verbalne prirode” [stavka 7] – mada me iskreno zanima kakve su to verbalne neprijatnosti?). Savremena nauka i tehnika su ozbiljne stvari, greške učinjene zbog neznanja ili nefokusiranosti koštaju sve više života – da ne pominjem materijalnu štetu.

Kao što reče autor „Zapažanja”, nismo u srednjem veku – da te npr. nedovoljno poznavanje funkcionisanja ljudskog organizma navede da povremeno puštaš krv pacijentu, već smo u 21. veku gde će povremeno zabušavanje, spavanje i cerekanje na časovima u npr. srednjoj medicinskoj školi značiti da ćeš (uz dobru partijsku knjižicu) jednog dana kao medicinski tehničar nekome ubrizgati smrtonosnu dozu onog što je moglo da bude lek, da nisi preskočio baš taj „dosadni” čas u školi,zbog kojeg su tvoja tanana osećanja bezbrižnosti i lagodnosti pogođena.

Dakle, današnjem učeniku je potrebna veća pažnja i istrajnost u školi nego ranije. Shodno tome, nastavnik mora da bude još zahtevniji i još manje da dopušta „blejanje” i nedisciplinu na časovima (koja, naučili smo od Stanojevića, nije krivica deteta, već roditelja, i to naročito roditelja-morona).

5. Praksa protiv patetičnih pamfleta

Kao nastavnik, vrlo dobro znam da nije tačno da nema učenika koji bi se „unosio u lice ili fizički nasrnuo na profesora koji kvalitetno ispunjava vreme časa” (stavka 3), jer, jednostavno, ima učenika koji nisu zreli za školovanje, ali su ih mamica i tatica poslali u školu da im kod kuće ne bi pravili rusvaj.

Nije, naravno, ni samo do roditelja: nauka i znanje su omalovaženi u društvu koje više ne prepoznaje ni naučno-obrazovni TV program, a kamoli da izdvoji više novca iz budžeta za razvoj nauke. Tu je, dakako, i opšta beda koja te natera da živiš od dana do dana, učeći te da se laktaš danas, kako bi sutra živeo kao ladolež (što, naravno, uspeva samo ako si već u buržoaskom ili kriminalnom miljeu, inače završavaš „karijeru” brzo), i to se našim učenicima servira kao pandan radu, trudu i požrtvovanosti. O poštenju i solidarnosti neću ni da pričam.

Dakle, znam mnogo kolega koji kvalitetno rade u punom smislu: i kao nastavnici i kao pedagozi, a koji kod nekih učenika nailaze na nipodaštavanje i nasilje samo zato što je maminoj mazi dosadno ili mora da se iživljava na času – zato što ne sme da se suprotstavi tamo gde je zaista nagažen.

6. Outro (za mlađe generacije)

Konačno, nismo ni mi nastavnici cvećke. No, iskreno, dosta mi je pridika paušalno upućenih „nastavnicima”, od strane onih koji taj posao poznaju jedino preko učiteljice koja ih je dvaput po glavi pomazila u drugom razredu osnovne, i preko onog nastavnika u srednjoj koji im je jednom rekao da je bolje da čuvaju ovce, nego da uče matematiku. Mene će da kritikuje neko ko je kompetentan, i od koga ću, stoga, nešto i naučiti. Ostali neka se školuju. Osim ako želite da vam mostove grade trbušne plesačice, a ručak u restoranu pripremaju keramičari.

Autor je nastavnik filozofije i logike

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

4 Comments to: Nekoliko odgovora iz prosvete

  1. Avatar

    Violeta Nikodinovic

    april 25th, 2019

    Bravo profesore!
    Profesorka:-)

    Odgovori
  2. Avatar

    čitateljka

    april 26th, 2019

    Bravo i od mene za odgovor Stanojeviću.

    Odgovori
  3. Avatar

    Dragana

    april 29th, 2019

    Ma bravo!Svi svoje nezadovoljstvo projektuju na prosvjetu,dosta vise!A S.Stanojevic treba da u skoli radi duze od tri dana da bi donosio ovakva zapazanja.Vjerujem da bi vec poslije godine dana provedene u srednjoj strucnoj skoli kao professor srpskog jezika i knjizevnosti misljenje promijenio u potpunosti🤔

    Odgovori
  4. Avatar

    Milka

    maj 10th, 2019

    Sjajan tekst. U ovom društvu u kojem se neguje nevaspitanje, neodgovornost i gađenje prema obrazovanju, zaista bi bilo čudno da nastavnici znaju svoj posao…možda bi trebalo frizerke da drže časove filozofije, logike, etike, pa malo da krenu po književnosti, jer se više ceni ona škola života, znate ono …ulica me je vaspitala.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)