Vršačka prosjačka opera

Olivija Rusovac
Objavljeno 24.09.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Jesen je, i u pojedinim gradovima Srbije organizuju se balovi grožđa. Tako je i u Vršcu, gradu poznatom po svojim vinima. Decenijama je Grožđebal dočekivan sa radošću, jer su ti dani bili nekako u skladu sa porukama Vinka Lozića koje je spevao naš vršački i evropski, Jovan Sterija Popović. Ali od pre pet godina slavlje u čast grožđa pojedini delovi grada dočekuju za zebnjom, jer je za njihove stanovnike narodno slavlje postalo pravi pakao. Slavlje je ustuknulo pred vlasnicima vrteški, autodromova, letećih tanjira. Ne bi ti novi i samouvereni biznismeni bili dočekivani sa tako mučnim osećanjima da su sve njihove ogromne prikolice i razne vrste teških vrteški smeštene na odgovarajućem mestu, kao što je to praksa u celom svetu. Ali za razliku od sveta, sva ta teška mašinerija koja proizvodi buku, vibracije i emituje muziku na kojoj bi joj pozavidela Ibarska magistrala smeštena je bukvalno ispred prozora kuća na malom prostoru, na najstarijem vršačkom trgu, Trgu svetog Teodora Vršačkog. Ništa se tu ne poštuje. Ni starost istorijskog trga, ni rodna kuća Jovana Sterije Popovića u čijoj se blizini postavljaju pokretni toaleti. Zaglušujuća svirka uz basove koji se pojačavaju preko ogromnih zvučnika i glasovi animatora koji su zaduženi da stvaraju atmosferu, prevazilaze granice izdržljivosti. A u tim kućama na malom i zatvorenom trgu žive deca, ali i stari i bolesni ljudi. Pa i oni zdravi nisu zaslužili da po deset sati dnevno budu izloženi patnjama. Ali se mučno osećanje tu ne iscrpljuje. Gradsko komunalno preduzeće je ispred naših prozora postavilo kontejnere, kao da želi da nas još više ponizi. Kao da već nije dovoljno što se tu već nalaze kontejneri vlasnika mašina za zabavu iz kojih se ujutru širi zadah mokraće i fekalija.

I sve to traje puna četiri dana, ne računajući još po dva dana kada „umetnici” po ceo dan i noć dolaze i odlaze sa svojim ogromnim rasklimanim i zagađujućim kontejnerima, tako da se čini kao da nam prolaze kroz sobe. Potpisivali smo peticiju, slali je prošle i ove godine ministarstvima za lokalnu samoupravu, za građevinu, ekologiju, zdravlje, kulturu, premijerki. Svi su odgovorili da nisu nadležni. Ali, ako je lokalna vlast tako moćna da joj ni država ništa ne može, čudno je što je istovremeno tako uplašena. I to ne od sopstvenih građana pred kojima ima odgovornost, a koje ignoriše i prema kojima je arogantna do odvratnosti, već je paralisana strahom upravo od onih koji kažu kako nad lokalnom vlašću nemaju nadležnost. To nije ni ludnica ni oksimoron, već složno uživanje u brlogu neodgovornosti. Da li bi ti ministri, ministarke, premijerka i predsednik voleli da im decibeli i vibracije nedelju dana tresu zidove, postelje, nameštaj, uznemiravaju živce, podižu pritisak?! Prethodno se isti ovaj haos događao između hotela „Srbija” u Vršcu i stambenog bloka. Majke su dolazile u opštinu da mole mir za svoju decu, ali uzalud. Sve dok se gosti hotela nisu razbežali, a njegov vlasnik zabranio zabavu. Onda se karavan preselio u Bulevar Miloša Obilića, ali su od vibracija neke kuće popucale. Sada mi i naš stari trg već drugu godinu podnosimo vibracije jake poput zemljotresa i strahujemo za zdravlje i imovinu jer su naše kuće stare i više od dve stotine godina. Da ironija bude veća, trg je pod zaštitom države, umesto da se čuva kao kulturno nasleđe, izložen je sistematskom urbicidu.

U Vršcu ima slobodnih prostora za zabavni park, ali je nesposobna gradska vlast u rukama vlasnika sredstava za zabavu koji masno plaćaju za svaki centimetar, ali samo u centru grada. Umesto da razvija projekte i saradnju, gradska vlast pristaje na njihove ucene prepuštajući građane teroru kako bi popunila praznu gradsku kasu. Živimo Brehtovu „Prosjačku operu”, samo još ne znamo ko je Meki Meser.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)