Car životinja

Dušan Genc
Objavljeno 21.02.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 2 mins

Sateran je u ćošak. On, ostareli lav polomljenih zuba, režeći, ispod oka je posmatrao gomilu. Još uvek su pokazivali respekt prema njemu. Nisu se usuđivali da ga dokusure, još im davno usađeni strah nije dozvoljavao da navale na njega. Odmeravali su ga ostavljajući toliko odstojanja da mogu da umaknu njegovim nekad smrtonosnim šapama. Još uvek je delovao snažno i opasno, mada su mu pokreti bili manje gipki, nekako usporeni, bez nekadašnje mladalačke žestine. Zatresao je glavom kao nekad, razbarušena griva je delovala zastrašujuće, ali, ponovo je osetio nesigurnost, čak i neku vrstu straha svestan da nije više ono što je bio. Gledao je u neodlučnu rulju koja ga je okružila, otvorio svoje ogromne čeljusti i urliknuo kao u ono neprikosnoveno vreme kada se od njegove rike ledila krv u žilama. Svi su odskočili, ustuknuli od straha raskolačenih očiju. Ohrabren, koraknuo je ponovo se oglasivši, ali tada jedan dečak gledajući u njegove razjapljene čeljusti bez straha uzviknu:

„Ljudi, pa on nema ni jednog zuba!”

Na tenutak je nastao tajac, a onda ga zasu kiša kamenica praćena pobedonosnim urlikom gomile. Posrnuo je, a onda strahovitim udarcem šape rasu utrobu najbližem napadaču. To razgnevi, umesto da uplaši, sad već razularenu masu i mnogobrojni udarci teških tojaga oboriše posustalu životinju. U ugašenim očima cara životinja, ogledalo se užareno afričko nebo.

Ostavi komentar

  • (not be published)