Još od svanuća radim po avliji. Počistim po štali i oboru, pustim živinu, namirim marvu, pa tek ondak uđem unutra da fruštukujem. Ako ima friška ’leba, ondak slanine, sira i malko čvaraka. Ako nema, skuva mi moja baba kulje i mleka. Posle iziđem napolje, smotam cigaru pa malko na sabor. Gledim, komšija Steva već stoji nuz kapiju pa ’ajt i ja do njega.
Skupljamo se mi matori, kol’ko nas još ima, ovako zajtra i predveče na ovu jedinu klupu što je u sokaku ostala čitava, da divanimo o tim što nas muči; zemlja i oko nje, malko o boleštinama i zdravlju kojeg je sve manje, pa šta je ko čuo i vid’o, pa o vašaru, malko o ženama, red je. Ni nema više ko da iziđe na sabor, sve to pomrlo il’ bolesno, mladi se razbežali po belom svetu… ej, muka. Pred svaku kuću smo pravili klupe, a sad nema ko da sedi na nji’. I klupe umiru, skoro sve istrulile, ostala ova naša pred Stevinu kuću.
Dok mi ovako rano stojimo nuzkuću i duvanimo i divanimo, ljudi žure na voz, neko na pos’o, neko na pijac. Tu i tamo promakne po koji švaler, znamo i kod koje je bio, a i di ide. Ko je mor’o, već je otiš’o nanjivu.
Taman smo načeli neku priču za mlade, te oni ovako, te onako, pa nećedu da radidu, te samo gledu kafanu, jure suknje i tako to, kad evo ga komšija od preko puta gura tralje i pravo kod nas. Namršten, ni dobrojtro da kaže, samo ćuti, gledi dole i pita Stevu:
– Jel’, di ćeš ove tralje da ti ostavim?
– Ostavi tamo di su i bile pa dođi malo s nama.
Odgurao je tralje, brzo se vratio i samo proš’o pored nas i bez reči preš’o preko puta. Tek kad je zatvorio kapiju i uš’o u kuću, Steva nam kaže:
– Mani čoveka, ima muku.
– Kakvu muku on da ima? Tol’ko zemlje, sin za ženidbu, puna avlija, pametne ćerke, šta njega ima da muči?
– Ma, izgleda da se taj sin smandrlj’o sa nekom gospođom pa tu baš ne ide kako treba. A ondak, znaš kako to krene; kafana, društvo, novci, piće i sve što ide s’tim – kaže Steva.
Pa nastavi da priča šta je noćas bilo.
– Noćas u neka doba, lupa meni neko na pendžer. Nisam ni palio lampu, napolje mesečina i ja poznam komšiju. Iziđem da ne budim ove moje, a on će meni.
– Stevo, nemoj da se srdiš na mene što te ovako budim, al’ imam jednu muku veliku i samo ti sad možeš da mi pomogneš.
– Kaži šta ti treba.
– Trebu mi tvoje tralje znaš da ja nemam, a da ti kažem i zašto. Ovog mog u’vatile neke bube uglavu pa već treću noć u kafanu. Ajt što troši i što pije nego što nam pos’o na njivu stoji, a ja ne mogu sam. Sad je preter’o, a ja ’oću da ga naučim pameti. Znaš ti kako to ide – kaže on meni, a vidim da ga sramota. Odem u guvno i doguram mu tralje još onako prljave kako sam čistio štalu sinoć.
Posle smo čuli, došla neka nova muzika u kafanu. Nije to što oni stvarno znadu da sviradu nego što su imali neku opasnu pevaljku. Znaš one lepe, zgodne, a namazane. Kafana puna od smrkavanja pa do pola noći. Muzika ne staje, a pevaljka od jednog do drugog pa se sve uvija i vrcka. Zna ona kako treba da izmami novce. Svi poludeli i mladi i stari, svi bi da joj skoče zȁvrat, a ko je snjom stvarno bio – to niko ne zna. Kafedžija im naš’o sobe kod baba Ruže na glavni sokak pa sad ovi što bi ’teli nešto snjom obilaze kuću k’o mačka oko slanine.
Pakosne ženturače iz komšiluka kažu kako su videle preko zida da se pevaljka i muzikanti preko dana skinu golišavi pa se jurcaju po baba Ružinoj avliji. Ona nema živine pa je tamo zdravo lepa i gusta trava. I tako svaki dan dodaju po nešto novo o baba Ružinim stanarima, a njima još bolje. Što se više priča, više ima novaca. Sumnjali smo da i sām kafedžija širi te priče zbog zarade koju ima od ovakve muzike sa tom pevaljkom. Znao je on da to ne može doveka da traje.
I komšijin sin je, k’o i drugi izgubio pamet zbog lepe pevaljke. Sve bi to prošlo k’o što je i došlo da on nije im’o neku domaću snajku, a ovde je ’teo preko leba pogače. I ne samo on, nego mnogi. Počele su prvo te sumnjive priče žena iz komšiluka, pa su druge žene i babe počele da zvocaju po sokacima i na pijaci. Mor’o je i popa nešto da kaže dok je drž’o službu. Trajalo je to od kopanja kukuruza do vršidbe, pa se onda malo primirilo. Muzikanti su svirali po slavama i vašarima sve do Gospojine kad su se ponovo vratili. I tu je izgleda ovaj komšijin mangup doš’o na red kod pevaljke, a ona iskusna, zna kako da omađija.
Izgleda da je čula da je momak imućan pa rešila da se omrsi. Kako uđe u kafanu, a ona oko njega. I zbogom pameti, ne gleda on više nikog samo nju, oka ne skida. A imalo je i šta da se gleda. Vid’li smo je jedared u radnju, lepa, visoka, kosa plava pa ondulirana na ovo moderno, utegnuta i nakinđurena. A zna i da ide, zna da svi gledimo za njom. Kad je prošla, po’ sata nam trebalo da se ofrkestimo. Naš mladi komšija nije ni znao šta ga je snašlo, bio je k’o omađijan, tako su nam posle pričali. Tu je otac rešio nešto da uradi pa i po cenu svoje sramote. Te noći je otiš’o do kafane, još kroz prozor je vid’o kol’ko je sati i da je njegov naslednik obeznanjen kolk’o od rakije – tol’ko i od te opasne namiguše. Vratio se do Steve i zalup’o mu na pendžer.
Kad je sa tim Stevinim traljama stig’o pred kafanu, taman su njegovog ošamućenog mezimca iznosili napolje iz kafane. Smestili ga na tralje i lagano, širokim šorom do kuće. Dal’ je neko virio kroz zavese na pendžeru il’ će ovi iz kafane posle da ih olajavaju, ocu nije bilo važno. Svi su manje – više prošli kroz tu fazu momčenja. Znao je on da je njegov sin pošten i vredan čovek, al’ k’o svi mladi i neiskusni nije im’o meru. Otac je znao da to mora da se završi pa makar i ovako. I ko što to biva, pukla je bruka … malo. Žene su ogovarale što mu dođe k’o normalno, posle Gospojine muzika otišla, a pevaljku niko više nije vid’o. Prošlo mesec dana i sve se zaboravilo.
Kad su završili sve poslove, smestili kukuruz u ambar, sadenuli tuluzinu, obrali vinograd i opravili vino, ispekli rakiju. Jedan dan predveče, sedimo mi na sabor kad evo komšija od preko puta. Seo s nama, malo sluša šta mi pričamo, pa će on:
– E, ima nešto novo. Moram da se pofalim. Sin ’oće da mi se ženi. Izgleda da su ga one Stevine tralje malko spustile na zemlju i otreznile. Sad vam kažem samo onako, a kad to bude zovem vas u svadbu, a jedan astal će da bude samo za vas.
Pa iz grudnjāka izvadi politru rakije, pruži nam i pita Stevu:
– Jel, ti si znao da će ovako da bide?
– Fala Bogu da sam znao, pa šta misliš odakle meni tralje – kaže Steva. I ja sam se tako momčio samo još gore. Moj Baba nije znao šta da radi sa mnom, dosadilo mu da gleda di me dovode iz kafane, a ja se onako pijan batrgam pa naručio da mu oprave tralje. Trebale su one nama za avliju, al’ i njemu za mene. Pa kad me jedno dvared dovuk’o iz kafane na tralje, pa kad ja od sramote pò godine nisam smeo na sokak da iziđem… vid’o sam da je đavo odn’o šalu. Smirio sam se i oženio. Baš k’o i ovaj moj đuvegija. A na tralje ćemo da mu odnesemo poklon u svadbu. Da ga malko podsetimo da treba da bude pametan i da drži do familije, a ne da jurca pevaljke.
