Jugoslavija

Već nekoliko nedelja smo smešteni u seoskoj školi, zapravo odkad je prekinuta nastava. Postalo je opasno. Do skoro je na ovom sektoru bilo relativno mirno, ali kad su sukobi učestali, doneta je odluka da deca zbog bezbednosti ostanu kod kuće. Ovde nam je bolje. Pre toga smo spavali u otvorenim šupama na poljoprivrednom imanju. Traktori i mašine su nam ustupili mesto. Limene grdosije, crveno obojeni kombajni zmaj i ogromni IMT zglobni traktori kisnuli su na dvorištu, a mi bi smo na smenu ili spavali na balama slame u tim šupama, ili bili na položaju u kaljavim rovovima. Srećom, počelo je proleće, pa nam je sve toplije sunce donelo malo radosti. No, tada su počele žestoke borbe duž cele linije razdvajanja. Ovde, kod nas, oni su zarobljenim tenkovima pokušali prodor, ali naši su bestrzajcem pogodili jedan tenk i mitraljezima tukli pešadiju, pa su odustali. Tad su nam dvojica poginula, a njihovih je palo sigurno desetak u tom jurišu.

Danas je mirno. Jutarnje sunce je zavirilo kroz prozor. Seo sam da napišem pisma. Da se javim kući i naravno njoj. Njoj čiji tanani struk i sad osećam pod rukom. U rovu baš ne mislim na nju, nemam vremena, jedino o čemu razmišljam je kako da sačuvam glavu. Sedeo sam u školskoj klupi i zurio u prazan list hartije. O čemu da pišem? Kako u rovu otvaram konzervu paštete, ili koliko se radujem kad za ručak dobijemo pasulj koji se puši, ili da napišem da stalno mislim na nju? Ustao sam. Na zidu učionice bio je pričvršćen ogroman gipsani reljef, trodimezionalna geografska karta. Planine su bile obojene braon bojom, nizije zelenom, vodene površine plavom, a granice crvenom. U desnom gornjem uglu pisalo je SFR Jugoslavija. Prstima sam prevukao preko hrapave površine. Iz ormana sam uzeo lenjir i odmerio razdaljinu do kuće. Četrdeset kilometara u vazdušnoj liniji. Jebote, pa to je u dometu teške haubice. Trgao sam se. Pa čoveče šta je to s tobom? Počeo si da razmišljaš u sasvim drugoj dimenziji. Ranije bi računao koliko sati vožnje bi ti trebalo da prevališ taj put, ili u koliko kafana bi usput mogao da svratiš na roštilj i pivce. A gle sad. Sve je drugačije, sve je postalo naopako. Gledaj, pa i ovo! Nasmejao sam se kad sam primetio senku od jutarnjeg sunca koja se stvorila na reljfu. Zapadne padine planina su bile osvetljene umesto istočnih, kao da sunce ne izlazi na istoku već na zapadu. Izgleda da se u ovoj zemlji sve preokrenulo, sve postalo naopako.

Niko od nas nije obraćao pažnju na puškaranje koje je započelo tu iza prvih seoskih kuća. Navikli smo. Onda posle jednog od tih pucnjeva, začula se lomljava stakla na jednom od prozora. Svi smo se bacili na pod.

„Snajper!”, uzviknuo je neko. Krhotine stakla su se presijavale rasute po vinas pločicama. Dobauljao sam do do ranca i stavio šlem na glavu. Zgrabio sam pušku. Krivi, tako smo zvali poručnika Krivokuću, prvi se snašao. Stavo je na cev puške šlem i podigao ga iznad ivice prozora. Ništa se nije desilo. Puškaranje napolju se i dalje čulo. Čekali smo izvesno vreme, a onda je neko virnuo kroz prozor, Stojanović čini mi se.

„Ej bre ljudi, pa nije snajper, prozor gleda na istok, tamo su naši. Zalutali metak”, rekao je. Počeli smo da se smejemo. Laknulo nam je.

„Zalutali metak ili ne, sve jedno, neko je mogao da otputuje u raj ili u pakao. Po zasluzi”, prokomentarisao je Sulja. Zagrajali smo i poustajali. Despotov je otresao nevidljivu prašinu sa uniforme. Zapalio sam cigaretu.

„Hej, pogledajte gde je metak završio”, oglasi se Slinavi. Stajao je ispred reljefa i prstom pokazivao rupu.

Okupili smo se zagledajući.

„Gle pukla Juga na pola”, prokomentarisao je neko. I stvarno, pukotina se od mesta gde je bila rupa od kuršuma pružala na dole duž Drine, a na gore pored Fruške gore, tokom Dunava sve do ivice, do drvenog rama.

„Tu je gips najtanji… Pazite! Pašće”.

Sledećeg trenutka se reljef našao na podu. Raspao se na nekoliko komada. Gledali smo zabezeknuto.

Nisam mogao da znam da će zemlja u kojoj sam se rodio baš tako da završi. Nisam imao vremena da saznam. Nisam imao vremena da saznam jer sam posle dva dana poginuo. Uzalud.