Priče o samoći: Sloboda

Nikola Petkov
Objavljeno 14.09.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 4 mins

Uradio sam šta sam uradio i nije važno da li se kajem ili ne. Ovde sam doveden da odradim propisani dug. Koliko sam dužan i kako ću taj dug vratiti, definisano je pravilima i zakonima. Ipak, samo ja znam šta sam dužan i kome.

Četiri zida, blindirana vrata i rešetke na prozorima. Prljavo je i smrdi.

Ne smrdi prljavi pod, kibla ili neoprana ofucana posteljina. Smrdi čovek.

A ima nas raznih ovde. Mnogi se i ne mogu svrstati u ljude osim likom. Smrde, prde, podriguju i hrču, svađaju se, pričaju razne gluposti i sve to rade glasno.

Svakog dana sve nas je više. Kao da tamo napolju ništa drugo ne rade nego se ubijaju, kradu, siluju i ko zna šta još što normalan čovek ne može ni da zamisli. Retko kad neko odlazi. Galama je sve veća, a ne možeš se skloniti od buke. Svuda je tako.

Izgleda da misle da će im tako vreme brže prolaziti. Stalno se svađaju oko nečega: oko para, cigareta, žena ili politike. Tema nije važna, važna je galama. Buka stvara privid nekog događaja, a u stvari se nikad ništa ne dešava. Dešava se samo galama.

Mislili su da se kazna može odmeriti ograničenim boravkom na ovakvom mestu, isečkom vremena iz životnog toka svakog od nas i ograničenjem kretanja u tom intervalu. Ili tako što će mi uskratiti sitnice koje su do dolaska ovamo činile taj život. U početku svi mislimo da je to što su nam odredili strašno, a onda se naviknemo. Na svašta čovek može da se navikne ovde.

Shvatiš koliko je taj koncept kazni površno protumačen, jer ograničenja koja nam se nameću svako od nas prevazilazi na razne načine.

Jedino što ti zaista nedostaje je samoća. Ovde nikada nisi sam i to je najgore od svega što ti se dešava. Posmatraju nas, prate, pokušavaju da razgovaraju ili da se posvađaju.

Ako je ograničenje slobode kazna za ono što sam učinio, onda je to što su me smestili u ovu bučnu gomilu mnogo strašnija kazna.

Tek ovde sam shvatio kolika je sloboda biti sam onoliko koliko želiš. Samo je samoća istinska sloboda.

Ponekad ipak ostanem sam – u sebi. Udaljim se od stvarnosti, odvojim se potpuno. Stvorim u mislima, u svesti utočište od ludila i svakog dana ga posećujem. Pri tom ga popravljam, dograđujem u mislima svoju konstrukciju, oblikujem prema potrebi i prilagođavam je novonastaloj situaciji.

Tamo je lepše nego u stvarnosti. Mogu biti sam koliko želim. Problem je jedino povratak, kao buđenje iz lepog sna koji priželjkuješ celog života. Plašim se da ću jednom ostati tamo pa će ta, toliko željena samoća postati moja doživotna robija.

Za ostatak sveta biću samo još jedan ludak više.

Ostavi komentar

  • (not be published)