SOS telefoni za žene na početku pandemije nisu prestajali da zvone

Da li su stres, zatvaranje, gubitak posla ili rad od kuće uticali i na porast nasilja nad ženama? Na koji način je pandemija unazadila ekonomski položaj žena, odnosno poništila rodnu ravnopravnost. O ovim temama za podkast Radio Karantin govore Mirjana Mitić iz Autonomnog ženskog centra, Ljiljana Raičević koja u Podgorici vodi Sigurnu žensku kuću i Marija Babović sa Filozofskog fakulteta u Beogradu

Radio Karantin
Objavljeno 16.04.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 9 mins

Grupa pri Ujedinjenim nacijama – UN Žene, koristi izraz „pandemija iz senke” da bi objasnila dramatičan porast nasilja nad ženama tokom proteklih godinu dana. Zatvaranja i ograničenja kretanja ostavili su žene 24 sata u istom prostoru sa nasilnicima kojima je u novim okolnostima postalo lakše da kontrolišu žrtvu presecajući joj kontakte sa spoljnim svetom.

Mirjana Mitić iz Autonomnog ženskog centra (AŽC) u Beogradu objašnjava da je broj poziva koji je ova organizacija dobila preko SOS telefona za podršku žrtvama nasilja u prvih mesec dana vanrednog stanja bio tri puta veći u odnosu na isti period prošle godine i da su se za pomoć javljale uglavnom nove žrtve.

„Prethodna godina je bila vrlo izazovna, kako za žene koje su se javljale, tako i za nas koje smo pružateljke usluga. Za žene koje su se javljale zbog toga što na početku nije bilo nekih jasnih informacija od institucija, jer nije dovoljno da kažete ’izađi u medije i prijavi nasilje’. Mora da postoji podrška ženi da će nakon te prijave dobiti i zaštitu koja joj je potrebna. I ako pričamo o nekom kontinuiranom nasilju, ženama je potreban plan za dalje. Još, postoji i strah. Kada dođe do prijave nasilja tada dolazi i do najveće eskalacije nasilja – ona zna osobu koja čini nasilje i zna šta je čeka ukoliko prijavi nasilje i ukoliko ne dobije adekvatnu podršku institucija. Institucije su se bavile pandemijom jer smo svi bili bezbednosno ugroženi, što je bilo i normalno, jer je važno zaštiti zdravlje nacije, ali s druge strane te žene trpe nasilje i dok je pandemija”, kaže Mitić za podkast Radio karantin i dodaje da se povećan broj žena javljao u prvom periodu restriktivnih mera.

„Kada je bio policijski čas javilo nam se tri puta više žena i to su sve bile nove žene. One su došle u situaciju da ne mogu da dobiju validne informacije od institucija. Kada ne možete da dobijete validne informacije od institucija onda tražite brojeve nevladinih organizacija”, objašnjava Mitić.

Prema studiji koju je 2018. sprovela Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, skoro 20 posto žena u Crnoj Gori kaže da je iskusilo fizičko ili seksualno partnersko ili nepartnersko nasilje nakon svoje petnaeste godine. Ljiljana Raičević koja u Podgorici vodi Sigurnu žensku kuću kaže da na početku pandemije telefon u njihovoj organizaciji nije prestajao da zvoni.

„Mi smo posle pola godine napravile uporedno stanje sa prošlom godinom – broj poziva i dolazaka je bio uvećan za 25 procenata. Sklonište nam je bilo puno. Ja sam tada, sa sada već bivšim ministrom policije, imala dosta dobar odnos i mogla sam da ga zovem i da mu kažem da se obrati građankama Crne Gore i da kaže – bežite kad osetite opasnost, ne gledajte koliko je sati, nego neka vas policija hapsi, bolje je i to. Pozovite broj, a mi ćemo da pojačamo službu dolazaka i sprovođenje nasilnika. Ministar je to nekoliko puta na naše insistiranje uradio i žene su počele da se javljaju i telefon nije prestajao da zvoni. Zvonio je u nekim neobičnim trenucima – kad je nasilnik odsutan ili kad spava. Nama je najveći broj poziva dolazio u toku noći. U vreme kada je broj zaraženih i umrlih bio najveći, bio je najveći broj slučajeva porodičnog nasilja – mi još ne znamo kakva je to veza, ali pretpostavljamo da je ta brojka povećanja nasilja povezana sa dugim ostankom u izolaciji. Takođe, ljudi ne primaju platu, ostali su bez novca, a novac i nasilje vam je jednako”, kaže Raičević.

Globalno, zbog vanrednih mera u vezi sa pandemijom, više ljudi nego ikad ostaje kod kuće. Potreba za kućnim poslovima i negom se umnogostručila, ali je pitanje ko snosi ove povećane terete i za koliko su se povećali? Grupa pri Ujedinjenim nacijama – UN žene navodi podatke po kojima su i žene i muškarci povećali svoje neplaćeno radno opterećenje, ali da žene i dalje čine većinu. Žene takođe preuzimaju veći broj zadataka vezanih za negu nego muškarci. U međuvremenu, roditelji dobijaju više pomoći od ćerki nego od sinova. Zabrinjavajuće je da više žena nego muškaraca napušta plaćena radna mesta, verovatno kao rezultat povećanog opterećenja kod kuće, navode u ovoj grupi.

Marija Babović sa Filozofskog fakulteta u Beogradu kaže da je položaj i kvalitet života žena je višestruko pogođen pandemijom.

„Radili smo istraživanje opšte grupe žena, ali i specifičnih grupa, kao što su žene koje žive na selu, preduzetnice, kao i neke specifične aspekte, poput ekonomije brige. Pandemija je uticala i na žene i muškarce, ali zato što postoje neki obrasci uključivanja u različite sfere društva, u tržište rada i podelu odgovornosti u porodici, uticaj pandemije na žene i muškarce nije bio isti. Kada su u pitanju žene, uticaj na gubitak posla je bio veći na muškarce, što ne iznenađuje, jer su žene visokoskoncentrisane u sektorima koji su bili veoma važni tokom pandemije, kao što je sektor zdravstva u kome su 80 posto zaposlenih žene. S druge strane su neke oblasti koje su bile više pogođene pandemijom – neke oblasti proizvodnje i ugostiteljstva, koje zapošljavaju više muškaraca.

Kada poredimo različite grupe žena, žene sa sela su među onima koje su najviše izgubile posao tokom pandemije, naročito u tom prvom talasu tokom vanrednog stanja. To su žene koje su bile na nekim privremenim ugovorima ili radile na crno, morale su da putuju, što im je ukidanjem javnog saobraćaja bilo onemogućeno. Takođe deca koja nisu išla u školu i koju nije imao ko da čuva takođe su razlog zbog koga žene nisu mogle da odgovore na zahteve poslodavaca i odlaze na posao”, navodi Babović i objašnjava da su žene trpele dvostruki teret izmenjenih okolnosti tokom pandemije.

„Žene su visoko skoncentrisane u sektorima socijalnih usluga – zdravstvo, obrazovanje, socijalni rad, socijalna zaštita, trgovina i u sektoru usluga. Žene koje su radile u toj prvoj liniji odbrane su trpele dvostruki teret, onda kada su obrazovne ustanove bile zatvorene, one su morale da brinu o porodici, a mi znamo da žene na Balkanu nose tu nesrazmernu odgovornost brige o porodici – njihova je odgovornost da brinu o starima, bolesnima i deci u domaćinstvu”, zaključuje Babović.

Kompletnu verziju razgovora sa gošćama Radio karantina možete da čujete ili pročitate na sajtu Radio karantina. Podkast Radio karantin možete da podržite na ovoj stranici.

Ostavi komentar

  • (not be published)