Srbija je kartonsko naselje Evrope

Kakvog čoveka pravi naše obrazovanje i kakav okvir prosveti daju novi obrazovni zakoni?

Miljana Novaković
Objavljeno 31.03.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 18 mins

Na tribini pod nazivom „Obrazovanje i politika; kakva nam je škola potrebna?” održanoj 29. marta u kafe klubu „Kupe”, gosti Dejan Ilić, kolumnista Peščanika i urednik izdavačke kuće Fabrika knjiga i Dušan Kokot, potpredsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Vojvodine pokušali su da zajedno sa publikom odgovore na mnoga pitanja koja se tiču stanja u školstvu, problema prosvetnih radnika i sindikata, i smera koji obrazovnom sistemu zadaju novodoneti i najavljeni obrazovni paketi zakona.

Najživlja diskusija vodila se o dualnom obrazovanju, koje se u medijima već duže vreme plasira kao jedno od rešenja za izbavljenje domaće privrede iz teškog stanja. Da situacija sa uvođenjem dualnog obrazovanja nije baš tako ružičasta, upozorio je Dejan Ilić, ističući najpre koliko je obrazovanje generalno važno za razvoj jednog društva i individue. Ono, kako je rekao, čoveku daje mogućnost da se emancipuje, da shvati šta želi u životu, i kako da se za to bori. To je put kojim pripadnici nižih slojeva mogu da napreduju u društvenoj hijerarhiji, i zato ono mora biti besplatno i davati jednake šanse svima, a ukoliko nije tako, ono zapravo predstavlja mesto manipulacije i zloupotrebe. Postavlja se pitanje u kakvom društvu želimo da živimo namećući deci dualno obrazovanje.

Sa tim se slaže i Dušan Kokot:

– Obrazovanje je put ka zadatom cilju, ali zavisi koji je to cilj. Naše društvo nije još uvek dalo odgovor na to pitanje. Svakoj vladi su puna usta obrazovanja, a kada se donose zakoni potpuno su nezainteresovani. Ovde je zapravo znanje kao kategorija uniženo. Svedoci smo kupovine diploma, a najgori ljudi su se dokopali najviših funkcija. Ali ne treba isključiti ni mogućnost da je upravo to ideja i cilj države, i u tom slučaju, obrazovanje odlično finkcioniše, u njihovom interesu. Osnovni smisao pravog obrazovanja bi trebalo da bude da deci da mogućnost da mogu da grade sebe i neko novo društvo. Mi se time ne bavimo. Danas se nameće dualno obrazovanje koje je zločin nad tim mladim ljudima, a sve pod parolom da mi treba da pravimo neke kadrove za nekakvo tržište rada. Ta priča je naopaka, mi treba da pravimo obrazovanje koje će da diktira tržište rada, a ne da popunjavamo rupe koje su nastale zbog neodgovornosti ljudi u prošlosti. To je katastrofalno i vodi u beznađe. Isto kako su nakaradno radili inkluziju, tako rade i dualno sada. Mi imamo običaj da prepišemo konačan rezultat od drugih, ali sve korake do tog rezultata preskočimo. Inkluzija mora da ima mesto u svakom društvu, ali ne može biti dobro ako vi u isto vreme kada je uvodite u sistem, izbacujete 50 odsto psihologa i pedagoga iz škola. Napravili smo od toga eksperiment, i isto će se desiti i sa dualnim obrazovanjem. Ono će poslužiti samo još većem izrabljivanju, deca će u supermarketima raditi za pola nadnice, bez ikakvih obaveza poslodavca prema učeniku. I to ne treba da nas iznenađuje, pa imamo primere da u nekim delovima sveta deca rade za dva dolara dnevno. Ovo kod nas što nameću takođe nema nikakve veze sa zapadnim kapitalizmom, tamo su ljudi organizovani u sindikate i radničke savete na primer, a Srbija je danas u kartonskom naselju Evrope, i svešće se na to da velikim stranim kompanijama dajemo jeftinu radnu snagu. U mom Zrenjaninu se poslednjih deset godina otvaraju samo fabrike u kojima se motaju žice i kablovi. Kakvo je to društvo, kakva privreda? Sa takvom industrijom ne možemo da gradimo normalno društvo. Ne smemo da dopustimo da nam se to desi, jer ćemo postaviti temelje jednom pogrešnom društvu.

Sleva: Kokot, Živković i Ilić

O pitanju koliko je dualno obrazovanje uopšte primenljivo kod nas i odakle potiče model dualnog obrazovanja, kao i o tome da li je ono zapravo način da se legalizuje maloletnički rad govorio je Dejan Ilić, tumačeći na koji način je zapravo priča o dualnom obrazovanju u Nemačkoj počela:

– Ako danas hoćete da menjate bilo šta u obrazovanju, vi taj proces morate da osmislite u narednih 20, 30 godina, ali postoji problem: istraživanja tržišta rada govore da nismo u stanju da predvidimo koja će zanimanja biti aktuelna 30 godina. Nemoguće je znati kako će izgledati tržište rada tada. Ostaće možda 30 posto zanimanja, a ostalo je nepoznato. Dakle, ako se vodimo tržištem rada, prosto se nema dovoljno podataka, a vi hoćete da obrazujete ljude za to neko fiktivno, nepoznato tržište rada. Deluje kao nerešiva jednačina, ali odgovor je užasno jednostavan: deca u školi treba da nauče da uče, i to je sve! Nemojte ih učiti za jedan posao, jer ih tako zaglupljujete, istrenirate ih za jedan posao, a nema nikakve garancije da će taj posao postojati za dve decenije. Pošaljete ih na praksu u tim fabrikama, a da se pritom ne zna ni da li će im to znanje posle biti potrebno. A šta će biti s tim ljudima posle? Nisu naučili da uče, nemaju obrazovanje da mogu da se snađu u životu, a jedini posao za koji ste ih osposobili više ne postoji, i šta ste onda dobili? Dobili ste masu jeftine radne snage, kojom možete lako da manipulišete. S druge strane, nije isključeno da je upravo to i cilj.

Ovo uvođenje dualnog obrazovanja kod nas se radi na kriminalan način, jer vi isporučujete maloletne građane Srbije stranim kompanijama. Ono dualno na koje se mi pozivamo nastalo je šezdesetih godina u Nemačkoj, ali iz sasvim drugih razloga. U Nemačkoj je tada bio ogroman priliv stranih radnika, imali su manjak sopstvene radne snage za jeftine poslove. Dolazili su im radnici iz raznih slabije razvijenih zemalja kao što je bila Jugoslavija. Radili su jeftine i prljave fizičke poslove i tu su ostajali, dobijali decu. Nemci su shvatili da moraju tu silnu decu koja ne znaju jezik da integrišu u društvo, ili će imati problem. I smislili su kako – to je bila ta ideja dualnog obrazovanja u Nemačkoj šezdesetih godina, i funkcionisalo je. Dali su im posao, platu, školovanje za takve poslove i uspešno ih uključili u društvo, zato su oni i ponosni su na to rešenje. Ali, kod njih je taj proces podrazumevao određene čvrste sporazume. Fabrika koja uzme na sebe da školuje tu decu obavezivala se da će toj deci plaćati, da će brinuti o njihovom obrazovanju i da će ih primiti na posao kada završe školu. Znalo se prosto da će ta fabrika i taj posao postojati dovoljno dugo. A to mogu da urade samo stabilne ekomomije, sa stabilnim kompanijama.

Danas u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj dualno obrazovanje propada, jer je fabrikama skupo da pokrivaju troškove školovanja za tu decu i ne znaju da li će i koliko postojati. U trenutku kada otpuštaju ogroman broj ljudi iz automobilske industrije na primer, više ne postoje garancije za tu decu da će imati posao. I zato se dualno tamo raspada. Šta se još događa? Sada kada imate nekoliko generacija takvih radnika, pokazuje se da dualno obrazovanje pravi podelu u društvu. Siromašni i slabije plaćeni ostaju siromašni i slabo plaćeni, a bogati ostaju bogati, i bogata deca rade dobro plaćene poslove, ali se sve to pravda školom koju je radnik završio, a prećutkuje se to da on čim je usmeren u tu školu, određena mu je i perspektiva. U Nemačkoj se već sa 12 godina dete opredeljuje, i ono posle nikad više ne može da ode na fakultet. Činjenica da dete od 12 godina predodredite za ceo život je monstruozna, a pritom je sposobnost dece sa 12 godina bitno određena njegovim socijalnim statusom, a ne njegovim intelektualnim sposobnostima. To je strahovito nasilan sistem i danas se on raspada, jer ti ljudi, ta treća-četvrta generacija nije integrisana više u društvo. Nisu pustili te ljude da napreduju kroz društvo i oni više ne pristaju na to. I iako se sve to zna kod nas, ovi naši se dosete da tako nešto ovde uvode, pritom šta je jako bitno još: mi ovde nemamo stabilnu ekonomiju, nemamo kompanije koje će garantovati na duži rok poslove za tu decu a zakon koji su doneli ne obavezuje firmu da zadrži to dete na poslu, čak firma nije obavezna da detetu obezbedi obrazovanje do kraja, nego ako firma otkaže ugovor o dualnom obrazovanju sa školom, škola je ta koja je dužna da nađe drugu firmu gde će dete nastaviti da se školuje. To je zastrašujuće šta oni rade. Bivši ministar Verbić je pisao o tome da mi nemamo kapacitet za dualno obrazovanje i da ono nije primenljivo kod nas. A zatim je na njegovo mesto doveden ovaj drugi ministar, Šarčević, kaže ilić.

Sagovornici su se složili da novi zakoni o obrazovanju vode centralizaciji i daju ministru ogromna ovlašćenja, pa i da smenjuje direktore škola, a kako Dušan Kokot navodi:

– Vlast je data jednom čoveku, 1750 direktora škola imenuje ministar, baš kao što nam se o državi za sve pita jedan čovek. Ministar će kadrovati ogromnim brojem ljudi, preko direktora, čitav prosvetni kadar će biti izložen pritisku od gore. Zakon o zaposlenima u javnim službama doneće još veću centralizaciju. Ovim zakonom će moći da šetaju kadrove kako im je volja, ostajaće bez posla nepodobni, zapošljavaće se svakakvi, a rezultat toga biće uništeno školstvo. Kao što je uništeno zdravstvo pa sad idemo kod privatnog lekara, tako će se desiti i sa školom – ko bude mogao da plati privatno obrazovanje, neće želeti da mu se dete školuje u lošim državnim školama. Tu se otvara prostor za biznis sa privatnim školama. Šarčević je i doveden da bi uveo privatizaciju školstva i dualno obrazovanje, a inače je u potpunom sukobu interesa, budući da je i sam vlasnik jedne privatne škole. Indikativno je da smo do sad imali ministre koji su bili iz nestranačke priče, prosto je ministarstvo prosvete bilo većini neinteresantno. Sad smo dobili jedan centralistički sistem o koga će se političari otimati, jer je to jedan veliki bunar iz koga će moći da zahvate mnoge benefite za sebe, kaže Kokot.

Na tribini se veoma živo diskutovalo i o štrajkovima, kao i o ulozi sindikata, a mogle su se čuti i primedbe iz publike da sindikati snose veliku odgovornost za to što su štrajkovi propali, kao i da postoji besmisleno mnogo malih sindikata. O tome Kokot kaže:

– Imali smo štrajkove koji su se završavali porazom, ministar Verbić je recimo razbio jedan veliki štrajk u kome su prosvetari istrajavali mesecima, smanjivši im nezakonito plate na kraju. Prosvetni radnici, dovedeni su u situaciju da razmišljaju stomakom a ne glavom, jer ako plata ne dođe za pet dana, već nam neko seče struju i nemamo detetu da damo za užinu. I zato što su ljudi su dovedeni na ivicu egzistencije, štrajk je lako slomljen. On se zapravo završio sporazumom od deset tačaka, gde je poslednja tačka ujedno i jedina koja je ispoštovana, a ona glasi: „Potpisom ovog sporazuma štrajk se završava”. Tu se negde nakon toga snaga izgubila, i teško ju je sad obnoviti. Međutim, ljudima je strahovito važna društvena, ali i medijska podrška. Bez podrške roditelja i šire priče o tome šta želimo da postignemo, teško je izboriti se. Umesto podrške, režimski mediji namerno spinuju priču poznatim anketama u kojima „slučajni” prolaznik komentariše prosvetare kao lenštine, govoreći „I ja bih za te pare spavao u školi”, i vrte priču da se borimo samo za veće plate.

Kokot je takođe pozvao ljude da se uključe u proces odlučivanja, da se aktiviraju i da zajedno menjanju odgovorne u sindikatima kojima su nezadovoljni. Predložio je i da se ukinu naknade za predsednike sindikata, jer je upravo to instrument kontrole istih, a u vezi sa velikim brojem sindikata, objasnio je da uzrok tome leži u zakonu, budući da u njemu stoji da se sindikat osniva kod poslodavca, pa ih je samim tim mnogo, na šta se Ilić nadovezao da ni to sasvim sigurno nije slučajno, i da je sve to način da se stvari usitne i drže pod kontrolom.

Razgovor je moderirao novinar Nenad Živković, a snimak cele tribine možete pogledati ovde:

Ostavi komentar

  • (not be published)