Iznenadna smrt profesora Šeste beogradske gimnazije Jovana Kneževića, poznatog među učenicima kao „Joca ubica”, ne bi trebalo da ostavi nikoga ravnodušnim. Ono što se događalo u vezi sa profesorom pre par meseci, bila je samo još jedna glomazna vest kojom su se crtale mete na čelo prosvetnim radnicima, kao i da se skrene pažnja s gorućih, svakodnevnih tema.
Profesor Knežević je, naime, suspendovan i bio je pokrenut disciplinski postupak nakon peticije roditelja dece sa društvenog smera koji su zahtevali da se pomenuti profesor ukloni iz nastave jer je „psihički maltretirao” njihovu decu. Pod „psihičkim maltretiranjem” se podrazumevalo davanje jedinica, nemogućnost korišćenja pauza, nazivanje učenika glupacima, davanje teških zadataka i znanje.
U ovoj priči profesor nije bio sam. Podržale su ga kolege kao i Forum beogradskih gimazija koji su se zapitali da li je moguće da su roditelji na osnovu samo jedne pritužbe, jednog mejla toliko imali uticaja na direktora škole, da je on odlučio da stavi na stub srama profesora čija karijera traje blizu četri decenije, koji je dobitnik raznih priznanja i na čijem radu i zalaganju su mu zahvalne generacije bivših učenika? To što je bio strog, principijelan, što je tražio da se pokaže znanje i što nije odustajao od svojih zahteva, nije trebalo da izazove revolt, već poštovanje, jer je jedan od retkih koji je i dalje odolevao pritiscima deljenja dobrih ocena tamo gde je znanje izostajalo.
Ali, ovde se suprotstavljaju reči sadašnjih i reči bivših đaka, ovde „ujedaju” roditelji, a struka odoleva pritiscima. Da li smo došli do tačke da će jedna roditeljska nezadovoljna reakcija na profesora ubuduće biti reper za stresove, uništavanje životne egzistencije i potpunog emotivnog, pa i duševnog sloma prosvetnih radnika ili će oni biti dovoljno stameni i hrabri da se suprotstave ovakvim napadima iznoseći znanje kao jedini i pravi, čvrsti bastion koji je merilo svega svetog u prosveti? Koliko zaista pate prosvetni radnici kada prolaze kroz ovakve vrste optužbi? Ubija li „pogrešna” prejaka reč onih roditelja čija deca ne mogu da se nose sa zahtevima zahtevnih profesora, deca koja nisu dorasla teškim zadacima, koja nemaju radne navike, koja su navikla na komociju i olakšice? Želimo li mi da stvaramo od dece odrasle ljude sa veštinama i znanjem ili ljudske kule od karata, koji će da se sruše pred prvom profesionalnom preprekom usled nedostatka znanja, za koje će, ako ga nemaju, u budućnosti kriviti nas, profesore, što ih nismo naučili, dok svoju nesposobnost i neodgovornost nikada neće dovesti u pitanje?
Ja se na ovo ne bih nešto posebno ni osvrtala, da nisam pročitala vest da je profesor Joca iznenada umro, što me je vratilo sećanju na gorepomenute događaje. Uzrok iznenadne smrti nije saopšten, a možda nikome nije ni poznat, ali je mene navela da malo istražim društvene mreže gde sam naletela na različite vrste komentara počev od onih da su roditelji koji su pokrenuli peticiju protiv njega krivi za njegovu smrt, prebacujući im nečistu savest, osuđujući njihove postupke i smatrajući da su izložili velikom pritisku čoveka koji očigledno to nije mogao da podnese.
Ostaje mi da upitam ko (ni)je ubio profesora? Jesmo li kao društvo postali „krdo” koje izopštava pojedinca samo zato što je u nečemu drugačiji od ostalih, što zakone toga „krda”, ionako trule, pokvarene i zaostale, ne poštuje, već se i dalje pridržava osnovnih načela i principa „da je znanje moć i snaga”, a koji „krdu” ne odgovaraju jer ga nemaju, jer su divlji došli i oterali pitome? Da li su profesori sante leda koje odolevaju udarcima sa svih strana ili i oni imaju pravo da plaču, smeju se i vesele? Koliko će „udaraca” biti dovoljno da se jedan prosvetni radnik prikloni „krdu”, koliko će urlika nezadovoljnih „etotakomisemože” osoba biti dovoljno da ubije znanje, rad i disciplinu? Koliko je potrebno –„pokloniću ti ocenu” – da uništi i onako urušen školski sistem? Imaju li prosvetni radnici dovoljno snage, umeća, volje i ljubavi prema svom pozivu, da i „dalje s ponosom drže čas”, da njihovo znanje ne bude usud i da nikome ne moraju zbog toga da polažu račune? I naposletku, hoće li prosvetni radnici staviti tapiju na svoje znanje i pokazati ga svima kao najmoćnije oružje u borbi protiv mediokriteta i neznanja ili će potpasti pod uticaj raznih slojeva društva koji su ušli ozbiljno u konkurenciju da potpuno zatru prosvetni sistem?
Mnogo pitanja, malo odgovora. I dok privodim ovo pisanije kraju, nisam mogla da se oslobodim utiska da i pored svega ovoga, pored svesti o ugroženosti pozicija u kojima se nalaze ljudi od znanja, niko neće ni prst podići u slavu znanja, principa i discipline, jer takvih ima sve manje. Da li je to strah, ugašena emocija ili „ćuti i gledaj svoja posla” razlog? Plašim se da ja znam, kao i većina, odgovor na ovo pitanje.
Ipak, duboko verujem da je profesor napustio naš svet spokojan i miran i da ga nisu ljudi „ubili”, a što se neljudi tiče… biće dana i za tu priču.
