Nije ni tajna ni neko čudo, da Slovaci u Srbiji – kao jedna od njenih najbrojnijih nacionalnh zajednica – ubrzano nestaju. Zapravo, kao što je slučaj i sa ostalim stanovništvom iz Srbije, ista su dva razloga za ubrzano smanjenje populacije u našoj državi: već dugo, predugo, ovde vlada tzv. „bela kuga” – svake godine, desetine hiljada ljudi se ovde manje rodi nego što ih umre. A osim toga, tu je i ona druga stvar, još podmuklija, kao posledica katastrofalnih političkih procesa u proteklim decenijama, odavde se ljudi masovno iseljavaju u inostranstvo – za poslom i za iole kvalitetnijim i stabilnijim životom.
Sve ovo oslikava jedan veoma zabrinjavajući, pretužan prizor – u celom južnom Banatu, po Vojvodini ali i širom Srbije, imamo polupuste gradove, avetinjski prazne pešačke zone i trgove, varošice bez omladine, sela bez dece, osiromašene sredine oslobođene svake nade i perspektive za oporavak, ulice i parkove bez dečje graje, škole bez rastrčanih učenika… Kao nekada po Austriji i Nemačkoj, sada veći po gradovima u Slovačkoj ima već toliko naših Slovaka da ovi sve češće sebi organizuju „vojvođanske” žurke, zabave, igru, piće i roštiljanje uz „našu” muziku i umerene doze nostalgije za starim krajem – krajem u kojem je nas nekoliko desetina hiljada još uvek ostalo, da živi, tavori, svako iz svojih tužnih razloga…
Ipak, čak i u ovo nevreme, desio se 2013. jedan veoma lep presedan.
Naime, u jesen te godine, iz Slovačke se u jednu od naših južnobanatskih varoši vratila sveže svršena profesorka, dvopredmetni master profesor biologije i geografije! Spremna i orna da radi u osnovnoj školi, dakle u svojoj struci, u svom kod nas veoma deficitarnom zanimanju nastavnika i biologije i geografije. Cela varoš je mogla da slavi taj dan, kad je u opštem rasulu dobila jednu mladu, školovanu i sposobnu osobu, devojku koja će pokrenuti mnoge lepe stvari kako u školi tako i u svojoj varoši.
Posao je obezbeđen veoma lako, nastavnici biologije i geografije sa poznavanjem slovačkog jezika – dakle, da bi radili u školama u kojima se nastava odvijana slovačkom jeziku – i te kako su deficitarni. Još ako se uzme u obzir da se radi o dvosmernom profesoru, koji može da pokrije dva predmeta, reč je o idealnom kadru za svaku južnobanatsku školu po kojima ova dva predmeta retko mogu da popune puni fond, nego svaki od njih bude tek oko polovine punog fonda (koji daje punu platu). Dakle sve je bilo kao kada se u tetrisu slože i poklope sve kockice, sve je bilo skoro-pa-idealno!
Ali onda se desila – Srbija.
Jer, prosto, ne umemo „to” drugačije da objasnimo.
A kraj priče će biti više nego tužan.
Prvo je dotična profesorka, povratnica u Srbiju, u školi u svojoj maloj varoši zaposlena samo kao privremeni kadar. Zašto? Pa zato što naša država ne priznaje strane diplome bez nostrifikacije.
Podsećamo da je profesorka svoje studije završila u Slovačkoj i da je došla da radi u Srbiju a da u obe države veoma dugo traje tzv. Bolonjski proces, studira se „po Bolonji” čiji je smisao upravo u neograničenoj pokretljivosti studenata i školovanih ljudi. Svaki od njih nosi sa sobom svoje bodove koje je tokom studija stekao (kao bačelor ili kao master) i onda mu se ti bodovi priznaju pri nastavku školovanja ili zaposlenja gde god da ga život odvede. Samo ne u Srbiji. Ovde treba sve te diplome nostrifikovati. A to je proces, proces koji ima svoj tok i koji traje i traje i traje…
I šta još?
Zaposlenje profesorke je sasvim privremeno, nova profesorka radi samo do one čuvene formulacije „zaposlenje do preuzimanja kadra sa liste viškova ili zaposlenja po konkursu”, a konkursi se odavno ni ne raspisuju, zbog višegodišnje zabrane zapošljavanja u javnom sektoru. Sva sreća, mada za južni Banat i sasvim razumljivo, tokom svih ovih nekoliko godina niko se nije javio na dotično radno mesto koje je popunilaprofesorka… Inače bi ova letela sa posla.
Onda dakle sledi proces nostrifikacije. U početku procesa, još u vreme „onih” u APV postoje neka obećanja, neke prečice, neka težnja ka sistemskom rešavanju problema ovih inače ne baš brojnih kadrova. Ali, sve to ostaje samo na lepim i kurtoaznim rečima, na kraju od obećane brzine nije bilo ništa. Po promeni vlasti u APV, dolasku „ovih” situacija ostaje jednako komplikovana i profesorki se pre svega nalaže da ode na jedan od novosadskih fakulteta i položi jedan (kako je to još uvek na fakultetima kod nas – prilično obiman) ispit za koji je utvrđeno da ga nije imala tj. polagala u Slovačkoj. I profesorka, šta će, kud će, ode na fakultet, obavi neke konsultacije, nabavi literaturu, nauči, ode na polaganje, položi i završi s tim zahtevom.
Diploma je konačno nostrifikovana.
A onda, da bi zaposlenje bilo „za stalno” treba proći period stručne prakse nakon koje se polaže za licencu, dozvolu za rad. Period stažiranja, praćenja njenog rada, vođenja od strane mentora, provere osposobljenosti za rad sa decom i nastavni rad… traje godinu dana. Celokupni proces se sada već bliži svojoj petoj godini. Šalju se dopisi, prijave i organizuju se provere i već se nazire kraj, ili se tada bar tako činilo…
Ali nije bio kraj.
Kap koja je prelila čašu je bio dopis u kojem se od kandidata za polaganje ispita za licencu traži dokaz da je položio ispite iz pedagogije i psihologije. Ovo ne bi bilo čudno da nadležnima nije poslata i diploma i njen dodatak u kojem su taksativno navedeni svi položeni ispiti u toku studija. Pošto je kandidatkinja u Slovačkoj već stekla zvanje profesora, dvopredmetnog, jasno je da je imala i položila ispite iz metodičkih, pedagoških i psiholoških disciplina. I tu se u nizu dopisa gubi još vremena na procedure…
I dolazi konačno kraj.
Kraj strpljenja.
Profesorka, sticajem više raznih okolnosti, među koje se može ubrojiti i sve gore navedeno, početkom ove godine odlučuje da – ponovo ode iz Srbije, nazad u Slovačku. Dakle da napusti i Srbiju, i svoju varoš, i školu u kojoj je radila i sve procedure koje su iza nje i sve one koje bi se zasigurno tek pojavile ispred nje.
I to je sve.
I ništa. Široko joj polje – u Slovačkoj! A odatle, njen je ceo svet…
A mi, koji – svako iz svojih depresivnih razloga – o stajemo ovdje, taljigamo dalje, ćutimo i trpimo.
Do kraja.
Strpljenja. Ili nas.