Krezubi članovi senata

Poltronstvo je konstanta našeg društvenog i političkog života, bez obzira na to da li je reč o „urbanim” i „pismenim” ulizicama ili „seljacima”. Kako poslušništvo i podobnost funkcionišu u akademskoj zajednici?

Nada Jaćimović Harbaš
Objavljeno 16.12.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Kada se na društvenim mrežama pojave komentari na izjave o političkim ili društvenim pitanjima, uvek ćemo naići na javne ili privatne komentare onih „urbanih” i „pismenih” koji će naći za shodno da nemogućnost adekvatnog promišljanja pripišu krezubim, nepismenim „seljacima”, koji glasaju kako im se kaže, za sendvič ili paket koji kao pomoć dobiju od političkih partija tokom njihovih predizbornih kampanja. Krezubi, nepismeni „seljaci” optužuju se da nama, sa lepim i belim zubima, pismenima i urbanima, kroje sudbinu i uvaljuju nas u sve dublji politički i društveni glib.

Ali, da li je zaista tako? Da li zaista postoji razlika između krezubog, nepismenog „seljaka” i onih koji svoju pismenost potvrđuju nekakvim diplomama i izjavama tipa „mnogo smo pametni jer znamo da to treba drugačije, ali neka se za naša prava izbori neko drugi”? Posle dugo godina iskustva u različitim oblastima društvenog i političkog aktivizma i posmatrajući svet i ljude oko sebe, mogu mirne savesti da stanem iza svoje tvrdnje da između njih nema nikakve razlike, osim u nagradi koju dobijaju za svoju poslušnost. Jedni dobijaju sendviče i pakete u kojima su brašno, šećer i, obavezno, sapun, a drugi rukovodeće pozicije ili ostanak na onome što su, u većini slučajeva, postigli prethodnim poltronstvom.

Da li se iko ikada zapitao kolika je odgovornost akademske zajednice – a ne krezubih „seljaka” – za stanje u kome se nalazimo? Da li se iko zapitao ko i čemu uči našu decu? Koji su njihovi motivi, znanje ili lična pozicija? Profesori na visokoškolskim ustanovama su se savršeno uklopili u najgore elemente Bolonjske deklaracije koji se tiču osiguranja dobre ocene njihovih sposobnosti, od kojih može i da im zavisi dalji angažman. Malobrojni su ostali dosledni svom prvobitnom idealu, da studentima ponude adekvatne informacije i literaturu kako bi oni sami mogli da nauče ono što im je potrebno u daljem radu. Takvi profesori uglavnom nisu omiljeni kod studenata i dobijaju loše ocene prilikom evaluacija. Međutim, velika većina onih koji su okupirali pozicije nastavnog kadra shvatila je i prihvatila igru. Ulagujući se studentima, omogućavaju im da bez truda i realnog znanja kod njih polažu ispite, a za nagradu od studenata dobijaju dobre ocene prilikom semestralnih evaluacija. Ti isti profesori, pod krinkom da to ne spada u njihov domen ocenjivanja, dozvoljavaju da im ispite polože funkcionalno nepismene osobe, koje ne znaju da se infinitiv glagola u BHS jezicima završava na -ti ili -ći, već misle da je ovo ‘i’ na kraju reči suvišno. Koji i dalje nikako da shvate da se negacija glagola piše odvojeno. Koji ne znaju razliku između utopije i Etiopije! O poziciji i ulozi zareza, stilu i načinu akademskog pisanja i citiranja, besmisleno je i govoriti. Kada vidim da student položi pismeni ispit ili seminarski rad, a da mu profesor nije ni ispravio očigledne gramatičke greške, počinjem da sumnjam da ih je i sam bio svestan, a jedno je sigurno, neka mi ispadne iz šaka, a za nepismenost i neobrazovanost studenata okriviću druge instance. Najbolji u ovakvom poslu poltronstva i prebacivanja odgovornosti bivaju nagrađeni pozicijama u raznim univerzitetskim telima i organima. Politički podobni dobijaju rukovodeće pozicije, pa čak i ministarske fotelje, a njihovi posilni mesta u telima koja odlučuju i aminuju dalje poteze rukovodilaca.

Autor fotografije Wolfgang Klotz

Najbolji primer za ovo je članstvo u senatu univerziteta. Senat, kao telo koje donosi odluke o akademskim pitanjima, ali i o onim koji se tiču zakonitog rada univerziteta i fakulteta u njegovom sastavu, čine predstavnici fakulteta, studenti i svi rukovodioci, a uloga im je da osiguraju zakoniti rad univerziteta i njegovih organa i tela. Ti isti članovi senata, pre svake sednice blagovremeno dobijaju materijale o kojima će se raspravljati, kako bi imali vremena da se upoznaju s njima i eventualno kreiraju sopstveno mišljenje i stav, koji bi, prema logici stvari, trebalo da bude utemeljen u zakonskim i moralnim načelima. Međutim, da li je zaista tako? Naravno da nije, a sve to samo zato što je svakom od članova senata – dok je onome ko ga je na tu poziciju postavio podnosio raport i od njega primao dalja naređenja – već unapred rečeno kako će da glasa i kakvu odluku da donese. A taj isti član senata – suprotno uvreženom mišljenju da doktori nauka i profesori imaju kapacitet slobodnog mišljenja i rasuđivanja i da ga koriste – vrlo svesno obmanjuje mase i glasajući po direktivi „prepisuje tuđe radove”. O studentima, članovima senata, kojima je na pojedinim univerzitetima omogućeno da odlučuju da li nekome treba usvojiti doktorat ili izbor u zvanje, nije potrebno ni govoriti. Njihova nekompetentnost da o tome prosuđuju jasna je sama po sebi, kao i činjenica da su „od malih nogu” naučili pravila društvene igre „Kako se što brže i lakše popeti na društvenoj i političkoj lestvici”. Naravno da postoje izuzeci, ali su oni u manjini i večita meta napada i smicalica. Njihov glas, kada se i usude da se suprotstave nazakonitom ili nemoralnom postupanju, uguši hitro i spremno dizanje ruku onih koji „znaju” kako i za šta treba glasati.

Svako u senatu je svesno prihvatio ovo članstvo i ulogu u donošenju odluka, ali je retko koju od tih odluka doneo u skladu sa savešću, pod uslovom da je ima. I, naravno, kao i u ostalim sferama društvenog i političkog života, najbolja odbrana od ovakvih napada je prebacivanje krivice i odgovornosti na nekog drugog. Isto kao što će oni „urbani” na „seljake” prebacivati odgovornost za rezultate izbora, tako će i članovi senata odgovornost za svoje glasanje za predloge koji nisu u skladu sa zakonom okriviti onog ko im je te predloge poslao. Ako je nepismeni, krezubi „seljak” odgovoran za urbicid, nije li odgovornost diplomom potvrđenog pismenog profesora još veća? Nepismeni, krezubi „seljak” je delovao u skladu s naivnom „seljačkom” logikom, vođen svojim malim, „seoskim” atarom definisanim interesom, jer dalje od toga nije video. Profesor je morao da se, bez obzira na to da li vodi poreklo sa sela ili ne, bar dok je studirao, susretne i suoči s pretnjama i opasnostima koje nose gradske sredine, morao je da tokom istraživačkog rada koji podrazumeva pisanje magisterija i doktorata iz bilo koje oblasti upotrebi sposobnost vlastitog kritičkog mišljenja i rasuđivanja, te je time njegova odgovornost za glasanje mnogo veća. On ima diplomu doktora nauka i iza sebe niz objavljenih radova i knjiga koji ga čine različitim i drugačijim od krezubog, nepismenog „seljaka”, a samim životom u gradu i vidicima koje mu gradsko okruženje i raznovrsnost nudi, i širi aspekt promišljanja sveta oko sebe.

Osim toga, svojim glasanjima u senatu i drugim telima i organima univerziteta i fakulteta, velika većina doktora nauka i profesora pokazala je da nema svest o ličnoj odgovornosti za postupke, koju je svaka osoba stekla svojim punoletstvom. Ako ovu spoznaju nisu poneli iz svojih kuća, niti je stekli tokom dugogodišnjeg školovanja, upitno je da li im, kao takvima, treba prepustiti našu decu, na koju će, svojim primerom uticati i naučiti je da je najpametnije pognuti glavu, raditi kako ti je rečeno i nikako ne zaboraviti da uvek imaš koga da okriviš za svoje postupanje. Da li je to svet u kojem želimo da ostarimo?

Stičem utisak da je veliki broj njih doktorirao i sve uradio da bi se zaposlio kao profesor, kako bi time konačno dobio zvaničnu potvrdu svog društvenog statusa, koji bez diplome i pozicije koju je okupirao, teško da je stekao u detinjstvu i adolescenciji. Upravo zbog toga je pozicija profesora ono čega se oni grčevito drže, jer će, bez nje, opet biti ono što su bili pre, a to je nešto od čega su pobegli i što žele da zaborave. Baš zato i glasaju, isto kao i krezubi, nepismeni „seljaci”, onako kako im se kaže, za isti onaj sendvič koji je, s obzirom na okolnosti i društveni status, sa šunkom, za razliku od onog seljačkog, koji je s parizerom. To što su profesori, zahvaljujući visokim platama i vezama, svoje ispale i trošne zube uspeli da zamene skupim krunicama i navlakama, ne čini ih drugačijim od onih koji tu mogućnost nisu imali niti za nju mare, jer su naučili da čoveka cene po onome kakav je, a ne ko je.

Prestanimo za svoje postupke da krivimo druge, naučimo da je odgovornost lična i prestanimo da ćutimo. U poznatoj pesmi Đorđa Balaševića, koju mnogi od nas rado pevaju, ali se retko zamisle o sadržaju i poruci, jasno je rečeno „Krivi smo mi koji smo ćutali”. Upravo je to poruka koja svaki put, kada ugledamo nepravdu i ćutanje onih koji odlučuju o našim životima i životima naše dece, treba da nam bude motiv i da nam snagu da istupimo, kažemo svoje mišljenje i javno se borimo za ono što nam pripada, a to je dignitet i jednakost! Možda nas upravo tada iznenadi kada pored sebe ugledamo čoveka kojem, možda i fali neki zub, ali koji nije spreman da jede poklonjeni sendvič, već želi da se sam izbori za svoju šunku.

Autorka je Pančevka koja živi i radi u Zenici

Ostavi komentar

  • (not be published)