Umrežavanje struke prvi korak ka medijskom opismenjavanju mladih

Već dugo živimo u medijacentričnom svetu, tehnološka era je okrenula kompas i promenila smer, onako kako najviše odgovara onima koji medijski sadržaj stvaraju i plasiraju. Koliko se veruje tom sadržaju i šta zapravo znači biti pismen? Pismenost nije samo poznavanje jezika i pisma, čitanje, potpisivanje i poštovanje gramatičkih pravila. Više je od toga

Jelena Vukašinov
Objavljeno 12.03.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

O značaju najosetljiveg doba kod dece za razvoj kognitivnih sposobnosti i uticaju institucija na medijsko opismenjavanje najmlađih, razgovarali smo sa Milicom Babić, vaspitačicom i vlasnicom štamparije „Aleksandar”.

Korak po korak – Foto: zelenaucionica.com

PANČEVO SI TI: Da li je predškolski uzrast pravo vreme za početak medijskog opismenjavanja?

MILICA BABIĆ: Deca u predškolskom uzrastu su u najosetljivijem dobu, tada su otvorenih čula, to je uzrast kada oni upijaju sve što vide i čuju. Stoga je veoma važno da budemo oprezni kakvim sadržajima deca imaju pristup. Danas, i dosta pre susreta s institucijama, deca imaju dodira sa tehnologijom, samim tim i medijskim sadržajima. Oni već sa godinu i po dana umeju da ostvare komunikaciju preko telefona. Mišljenja sam da je potrebno edukovati i roditelje, jasno je da dete živi u socijalnoj sredini od kad se rodi, tako da, ono dok ne pođe u vrtić, a kasnije i školu, mora imati dobar primer, trebalo bi.

PST: Koliko je važna uloga vaspitača u procesu medijskog opismenjavanja?

BABIĆ: Nakon porodice, vaspitač je centralna figura u detetovom razvoju. Smatram da bi odabir vaspitača i učitelja morao da prolazi kroz bolju selekciju, jer, svako ima pravo da zaluta, ali u ovoj profesiji je to baš velika šteta, užasne su posledice. Mi moramo da se borimo, ovo su teška vremena za odrastanje, osetljiv period na kom treba dosta raditi. Sve što roditelji ulože u predškolski period, nadograđuje se u kasnijem dobu. Dete je potrebno upoznati, a najviše mogućnosti za to imamo mi i učitelji. Bajke koje obrađujemo umnogome pomažu da se uočava, da se razgovara, da se zaključuje. U isto vreme, razvijamo ljubav prema knjigama, prema saznanju. Volela bih da postoji saradnja između biblioteka i vrtića, kako bismo jedni drugima „pričali priče”.

Kreativnost kao odgovor

PST: Da li su institucije i kadrovi spremni za medijsko opismenjavanje najmlađih?

BABIĆ: Naša profesija je takva da su konstantne edukacije neophodne. Što se tiče spremnosti struke, nažalost, mislim i da je to individualni stav nastavnika, vaspitača, nije to kako škola, već kako se mi odnosimo prema načinima sticanja znanja. Postoje učitelji koji su svestrani i shvataju taj turbulentni proces dečijeg odrastanja, upravo oni grade tu pismenost, oni uče kako ništa nije sad za sad, ništa nije nerešivo, samo je potrebno tražiti rešenje. Tražiti drugi put, drugi izvor. Greške ne postoje, postoji samo verovanje u to da si pogrešio i da je to jedina opcija. S druge strane, postoje učitelji koji neće na tome insistirati i reći će detetu da „ne filozofira”, automatski će degradirati svaki pokušaj da se nešto protumači drugačije. Stvar je u tome kako će centralne figure detetovog odrastanja da se postave, a to su upravo vaspitači i učitelji, jer oni sa decom provode nekoliko sati dnevno i mogu na časovima srpskog jezika ili građanskog vaspitanja da pruže mnoge prilike za za uočavanje pogrešnih informacija. Nastavnici već gube tu mogućnost, stoga je uvođenje predmeta o medijskoj pismenosti u četvrtom razredu srednje škole možda već zakasnela reakcija.

„Pismenost je stečena sposobnost da se razume, posmatra i analizira. Možemo reći da danas postoji više vrsta pismenosti – društvena, književna, osnovna… Nedostatak vitalnih veština pismenosti nazaduje osobu u svakoj fazi svog života. Kao deca, neće imati uspeha u školi, a mladima će biti smanjene mogućnosti za pronalazak poslova na tržištu rada. Ljudi koji ne čitaju ili čitaju malo, imaju veliki nedostatak u učenju i otkrivanju stvari o svom svetu. Ljudi sa malim sposobnostima pismenosti možda neće moći da čitaju knjigu ili novine, da razumeju znakove ili etikete sa opisom proizvoda i cenama, da shvate red vožnje autobusom ili vozovima, da popunjavaju obrasce, da čitaju lekarske upute ili koriste internet”.

PST: Koliko roditelji (ne) utiču na pismenost deteta? Kako usmeriti mlade na odgovorno ponašanje na internetu, u našem javnom prostoru?

BABIĆ: Kako je nama potrebna edukacija, tako je potrebna i roditeljima. Mislim da bi jedna fokus grupa sa dobrim programom i tačno određenim ciljem – a to je upravo to opismenjavanje pri korišćenju tehnologije koja nam donekle i omogućava pristup medijima i različitim informacijama, mnogo pomogla boljim učeničkim rezultatima na svim poljima. Grupa, koja bi na jednom mestu okupila roditelje, vaspitače, učitelje, nastavnike, pa čak i starije učenike koji su na IT smerovima, mislim da bi učenici na bolji način preneli neke informacije malo mlađima od sebe. Dugotrajan proces za koji je potrebna dobra organizacija, stručnost, sredstva i dobra volja. Važno je da znamo kako da istražujemo, kako da obavljamo selekciju, a onda da se trudimo da i deca kroz igru, priču, istraživačke zadatke isto to nauče dok su još „mali”. Takođe, koliko god važilo pravilo da „sve polazi od kuće”, ne možemo svu krivicu prispisati roditeljima ukoliko dete sedi ispred televizora i ima mogućnost da vidi rijaliti program ili da sluša raznorazne tekstove pesama. Društvo mora da preuzme deo odgovornosti, jer je takav sadržaj vrlo dostupan, što bi značilo da moramo da imamo apsolutnu kontrolu i da imamo „blokade”, odnosno zabrane za 90 odsto medijskog sadržaja. Ne mogu jedino i isključivo roditelji da odgovaraju. Jer, društvo se menja, sadržaji, interesovanja, sve se menja, a mi malo (više) kaskamo. Deca i više od nas znaju da traže i da pronađu ono što ih interesuje. Smatram da još od vrtića treba roditelje upućivati na oglasne table, roditeljske sastanke, sve te prilike susreta vaspitača i roditelja su veoma važne, tom prilikom razmenjujemo ideje, stvaramo mogućnost za zajednčki rad i brinemo o informacijskoj pismenosti, jer bez zajedništva, male su nam šanse kao pojedincima.

„Država neće mnogo izgubiti ako obućar nema pojma o svom zanatu; jedino će Atinjani biti loše obuveni. Ali ako vaspitači omladine budu rđavo ispunjavali svoje obaveze, onda će stvoriti pokolenja neznalica i poročnih ljudi koji će upropastiti svu budućnost otadžbine”. Platon

PST: Kako se ograditi od poluinformacija, kako deca da ne prihvataju svaku informaciju kao činjenicu?

BABIĆ: Mi generalno jesmo skloni da izvlačimo stvari iz konteksta i da ih tumačimo na načine koji su nam u datom trenutku učine kao ispravni. Međutim, potrebno je da razgraničimo ove pojmove. Već u vrtiću, a pogotovo kasnije u školi, organizovanje debata vidim kao ključ pri otvaranju medijskih vrata. Debate su jedan dobar mehanizam kojim podstičemo kod dece kritičko mišljenje, imamo određenu temu o kojoj treba diskutovati, nalaziti argumente za i protiv, tragati. Koristiti različite izvore, enciklopedije, pitati druge za mišljenje, proveravati, razmišljati. Polako dolaziti do zaključka da „prvi klik” nije i poslednji, a kamoli validni izvor, poput Vikipedije. Oni sami nisu svesni posledica manipulacije, samim tim proces medijskog opismenjavanja nikako nije kratkotrajan, niti jednosmeran.

PST: Kako decu u ovom dobu podsticati da istražuju?

BABIĆ: Deci je potrebna igra, najbolji način za sticanje znanja je igra, priča, bajka o kojoj ćemo razgovarati. O postupcima koje uočavaju u određenoj priči, navodeći šta je dobro, a šta loše, kako bi oni ili neki njihov vršnjak postupio u istoj situaciji. Oni su nezasiti, samo morate biti uporni i ne dozvoliti da prođe nijedno veče bez priče, razgovora i mirnog sna. Kasnije, u osnovnoj školi, bilo bi dobro da postoje različite sekcije u koja će deca zaista biti uključena, kao ono vannastavno oružje, ono važno i korisno. Ne vidim ništa mimo obaveznog, deca danas odlaskom na školsku proslavu dobijaju jedan slobodan dan. Odlaze da gledaju nešto što su njihovi vršnjaci spremali, nisu se čak ni uključili, samo su bili prisutni i dobili su dan odmora? Nema prostora gde bi deca mogla da pokažu svoje talente, da ih neko prepozna i usmeri. Upravo zato, škola treba da bude mesto gde radiš na sebi. Zašto da računarski opremljene škole ne organizuju radionice u kojima će učenici učestvovati s roditeljima i zajedno se informacijski, a tako i funkcionalno opismenjavati. Samom saradnjom škole, roditelja i učenika pravi se veliki korak napred. Možda i ima takvih sekcija, ali rezultati nisu transparentni, nema povratne informacije.

Radimo zajedno

PST: U kojoj meri društvene mreže utiču na formiranje stavova kod mladih?

BABIĆ: Društvene mreže prilično usporavaju proces opismenjavanja, jer je to plodno tlo za dezinformaciju, koju je potrebno prepoznati, a mislim da je to izuzetno teško, vrlo je nezavidan položaj deteta u savremenom dobu, jer je sve toliko dostupno i intima više ne postoji, sve je (mora biti) javno. Izuzetno je teško biti dete, imati svoj stav i braniti ga. Uticaj porodice kod odabira muzike je veoma važan, slušajte zajedno! Oni treba da znaju da ni svi primeri nisu dobri. Uzmimo u obzir današnje uzore, na koji način se zarađuje novac, jedini kontekst koji se uzima je lako dolaženje do novca, nevažno je kojim putevima. Doći će do zaključka da je važno samo imati i biti „uspešan”. Kada bih imala čarobni štapić i malo vlasti, ulaganje u bilborde da se pokaže ko je „najjači” preusmerila bih recimo u rešavanje stambenog pitanja neke od ugroženih porodica i napravila bih superheroja svakodnevice od istih. Svaki napor je dobar, hajde svako da krene da promeni jedno mišljenje i biće dobro, bitno je da pojedinci ne dignu ruke. Korak po korak, umrežavanje struke. Da konačno napustimo ovo stanje opšte uspavanosti.

Naslovna fotografija: lavicmravic.rs

Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Njegov sadržaj je isključiva odgovornost Redakcije sajta Pančevo Si Ti i ne odražava nužno stavove Evropske unije.

Ostavi komentar

  • (not be published)