Organskim pojmovima govoreći, prvi promašaj ovog niza fejk događaja jeste sam izbor 8. novembra za Dan grada, što, doduše, ide na dušu pokojnoj predsednici Opštine i umerenoj nacionalistkinji deesesovske provenijencije Borislavi Kruški i njenim trabantima u nekadašnjem DOS-u. Ta ekipa je, netaktično i takođe jednoumno brišući „komunističko nasleđe”, 2001. godine pomerila dan grada sa mrskog – jer komunističkog – (a u stvari pre svega antifašističkog!) 6. oktobra na isto tako militaristički, ali srBsko-ujedinjujući i uz to slatkopravoslavni Mitrovdan. Povod za gradsko praznovanje i svečarenje seže u taj dan 1918. godine, kada je 1. bataljon 2. pešadijskog puka „Knjaz Mihajlo” vojske Kraljevine Srbije, pod komandom kapetana Petra Aračića, izveo, zapravo, rečni desant, prešao na teritoriju susedne države Austro-Ugarske, sa kojom je Srbija bila više od četiri godine u ratnom stanju, i bez borbe preuzeo kontrolu nad našim gradom. Ako bismo baš hteli da cepidlačimo, nijedan u ovom sledu događaja (osim što je naređenje Aračiću da pređe Dunav i zaposedne Pančevo izdato toga dana) se nije desio baš 8. novembra: Kapetan je naredio pokret tri minuta posle ponoći, u naše pristanište kod Crvenog magacina brod je stigao u 1.30, pola sata kasnije bataljon je bio postrojen i spreman za akciju, a već u četiri sata ona je bila okončana zauzimanjem Velike i Male kasarne, pošte, te železničke i žandarmerijske stanice.
Kao da u istoriji Pančeva nije bilo značajnih od datuma kada su neke vojske izlazile a druge ulazile u naš grad i time menjale stanje državnosti. Neki od tih nevojničkih i u tom smilu nespornih bi mogli biti datumi iz 1794. godine: 1. januar, kada su ukazom cara Franca II spojene srpska i nemačka opština u jednu, a Pančevo podignuto na nivo slobodnog vojnog komuniteta, što znači da je dobilo lokalnu samoupravu; ili 5. februar, kada je građanstvu objavljena dobra vest o stečenom statusu vojničke komune; ili 28. februar, kada su se okupili činovnici i članovi Magistrata i položili zakletvu; ali sve je to neprihvatljivo jer previše zaudara po ozloglašenoj austrijskoj mitelojropštini. Kao da se istorijske činjenice mogu menjati ili kao da će manje biti činjenice ako ih budemo ignorisali…
Ali u srBskom narativu sve što nema veze sa srBstvom treba marginalizovati i ukloniti iz kolektivnog sećanja. A ti veliki Srbi da išta znaju o istoriji prekodunavskog dela naroda kome i sami pripadaju, znali bi da su za sticanje prava na lokalnu samoupravu i te kako zaslužni njihovi preci, ali i, o užasa, Nemci koji su pre 230 godina živeli u mestu Pantschewo…
Još veću zabunu i pometnju, bar u domenu pojmova međunarodnog prava, unose raširene i nekritički prihvaćene kvalifikacije i tumačenja gore opisanih događaja. U izveštajima i interpretacijama režimskih medija po pravilu nailazimo na ocenu da je Aračić „oslobodio Pančevo od Austro-Ugarske” ili od „austrougarske vlasti” (ponegde se kaže i „austrougarske okupacije”). Pravo ne poznaje pojam oslobađanja, niti se može oslobađati od okupacije teritorija koja je vekovima, a i da je kraće i da je duže, u pravnom smislu nema značaja, u sastavu neke međunarodno priznate države. Neka kao kuriozitet posluži koincidencija da je general Klaudijus Florimund Mersi takođe 9. novembra, ali 1716. godine, od Turaka oslobodio, a zapravo za Austriju osvojio Pančevo…
Tačno bi bilo reći da je, stupivši čizmom na levu obalu Tamiša, Aračićeva jedinica zapravo započela okupaciju ovog banatskog dela južne Ugarske, što su divizije u sastavu Prve armije činile još od 4. novembra (Drinska) i 5. novembra (Dunavska), kada su prešle Savu i krenule kroz Srem, dok su Konjička i Moravska napredovale kroz istočni Banat. To ratu posledično, a privremeno i provizorno stanje pravno je okončano Trijanonskim sporazumom, koji je 4. juna 1920. godine potpisan između sila Antante i Mađarske. Ovim mirovnim ugovorom su definisane granice Mađarske i ozvaničeno ujedinjavanje Hrvatske, Slavonije, Međimurja, Prekomurja, Bačke i delova Banata i Baranje u novostvorenu Kraljevinu SHS, što znači da, dakle, novoosvojene oblasti nastavljaju svoj pravni život unutar novonastale južnoslovenske države.
O oslobođenju u političkom smislu, tojest o političkim, ekonomskim i moralnim dimenzijama i posledicama tih događaja, saglasnost između političkih Vojvođana i političkih Srbijanaca nije postignuta, evo, više od jednog veka, niti će se to desiti dokle god centralizam zvaničnog Beograda bude dominantan format odnosa prema, kako centronomaši vole da kažu, „severnoj Srbiji” ili „severnoj Pokrajini” (pošto, je li, imamo i južnu, istina samo u preambuli Ustava; u tzv. međunarodnoj zajednici konsenzus o međunarodno-pravnom statusu te teritorije/države, kao što nam je poznato, nije postignut).
NOVEMBARSKA NAGRADA – BLAM ZA LAUREATE
Sasvim je nevažno kome će ove godine lažni gradonačelnik A. Stevanović udeliti tzv. Novembarske nagrade za izuzetne doprinose u ovom i onom, na onoj, kako god da je osmisle, kičerajskoj nazovi svečanoj akademiji. Ta nagrada je toliko devalvirana i toliko ništa ne znači, da laureate, zapravo, treba da bude blam da je prime iz Firizuricinih ruku. Pa zar nije jedan od srećnih dobitnika 2014. godine, i to za humanitarni rad, bilo i Udruženje Srpska Sparta?
Šta, dakle, vredi ušima punim nacionalističke vodice priče o poznavanju prava pričati, kad se one samo u srBske grudi busati umeju? Da je, dakle, razuma i nežnih emocija, umesto tog busanja, od kojeg je svaki građanin ove uništene zemlje izgubio dah, Grad Pančevo bi obeležavao čitav niz značajnih datuma iz svoje, da tako kažemo, lične istorije, iz istorije državnih zajednica u čijem je sastavu bio ili je sada, kao i iz istorije stare dobre Evrope. U tom smislu, bilo bi sjajno kada bi u kalendar gradskih praznika i događaja koje Grad zvanično podržava na razne načine, osim pet navedenih, bilo ubačeno višednevno, ozbiljno osmišljeno i realizovano slavljenje 9. maja, i kao Dana Evrope i kao Dana pobede nad fašizmom, kao i drugih evropskih dana tokom godine; najmanje što možemo da učinimo za Pančevce koje je 21. i 22. aprila 1941. godine streljala i obesila zločinačka nacistička ruka jeste da ih se tih dana setimo i odamo im počast. Bilo bi dostojanstveno da se utiša zvaničan ton koji prati ono patetično kukumavčenje pred svaki 24. mart, koje iznova ubija ona tri radnika Rafinerije nafte, umesto da se prema njihovim senama odnosimo sa pijetetom; ali kako bi onda deklarativno veliki Srbi, a suštinski najveći foliranti i prevaranti mogli da manipulišu uzrocima NATO intervencije, koja nam se desila tek tako, ničim izazvano i iz čista mira, samo zato što neko u pentagonskoj dubokoj državi tada nije mogao da podnese postojanje Nebeskog naroda (ili beše Izabranog?). A kad smo već kod jugoslovenskih ratova i njihovih tragičnih žrtava, možda ne bi bilo loše da gradoupravitelji svakog 27. januara polože venac na spomen ploču Srđanu Aleksiću, tu im je, sasvim blizu, na južnoj fasadi Gradske kuće…
S druge strane, bilo bi lekovito da iz tog rasporeda budu izbačeni ono tradicionalno, je li, od 2000. i koje godine, plivanje za čast krsni; kao i za koncept odvojenosti crkve od države skandalozno obeležavanje tzv. gradske slave Velike gospojine, kada se u istu litiju uhvate i bradati sveštenici i obrijani oficiri, glumatajući neko kao narodno jedinstvo, famoznu sabornost ili šta već?
Tako nešto od sadašnje nesposobne a prema javnom interesu i opštem dobru aktivno nedobronamerne družine u gradskoj kući se, naravno i nažalost, ne može očekivati – u sto marke da tzv. gradonačelnik, Marko Autotjun Mladenović, poverenik Tešić, frizerka, pardon, menadžerka Maja i cela ona bulumenta većnika, čitava ta naprednjačka intelektualna gologuzija, nema pojma šta simbolizuje i kada je usvojen gradski grb, o drugim činjenicama iz povjesti mesta za koje samo znaju da ga je Mika Antić opisao stihom „Dunav se uliva u Tamiš”, da i ne govorimo; niti ih to zanima – ta znanja ne doprinose nesmetanom usmeravanju para iz gradskog budžeta tamo gde don Branko kaže da budu usmerena… što je jedino što ih zanima. Kakav crni Dan grada…
