Cela grupa lekara i psihologa je započinjala radni dan okupljena u lepoj prostoriji za sastanke radi jutarnjeg izveštaja, stručnih diskusija, zadataka, i važnih saopštenja. Nakon toga bi se razišli svaki na svoj paviljon da dobijemo izveštaj od dežurne sestre, vidimo pacijente, vodimo grupe i obavljamo druge dužnosti. Oko podneva je bila pauza za ručak. Topli obrok je obezbedila bolnica, kao što je bio običaj u većini radnih organizacija u Jugoslaviji u to vreme. Jedna dodatna lična beneficija je da sam imao zasebnu kancelariju na svakom paviljonu u kojem sam radio. Nismo imali kompjutere, samo pisaće mašine. Ali na sreću, nisam morao da pravim dnevne beleške, već samo jednom nedeljno, zbog broja pacijenata u mojoj brizi (30-40).
Rukovodstvo bolnice je negovalo saradnju sa zajednicom. Dr Jurlina i ja smo se dogovorili da srednjoškolcima pružimo seksualno obrazovanje. Zbog toga smo išli nekoliko puta u vršačku Gimnaziju. Bila je to novina i za školu, a i za dr Jurlinu i mene da otvoreno razgovaramo o seksualnim odnosima, polno prenosivim bolestima i drugim važnim temama. Podsticali smo učenike da postavljaju pitanja, ili u grupi ili pojedinačno. Bilo je to dragoceno iskustvo, jedno od prvih za mene, kao edukatora o ovoj važnoj temi.
Značajan „sastojak” mog rada u bolnici bila su dežurstva. Dežurni lekar je imao lepu sobu za odmor, u novoj zgradi pored ulaza u bolnicu. U ovoj zgradi su bile udomljene i administracija, ambulante, i konferencijska sala. Tokom dežurstva bio sam jedini lekar u bolnici koja je brojala više od 1.000 pacijenata. Morao sam da obiđem svaki paviljon i dobijem izveštaj od medicinskih sestara o statusu njihovih pacijenata. Ovaj proces je trajao nekoliko sati. Izvaredna prilika da se bolnica upozna iz jednog drugog ugla. Prijemi su bili retki, ali nisu potpuno izostali. Krizne situacije su se obično odvijale na zatvorenim odelenjima u kojima su bili smešteni najteži bolesnici. Povremeno je dolazilo do bekstva, pa čak i smrti. Milicija je dovodila ljude koji su uhapšeni prilikom ilegalnog prelaska granice sa Rumunijom za koje se sumnjalo da su mentalno oboleli. Nisam govorio rumunski jezik, ali neke od medicinskih sestara jesu, što je pomoglo prilikom intervjuisanja tih nesrećnika. U to vreme Jugoslavija je imala dogovor sa Rumunijom da vrati sve ljude koji su pokušali da ilegalno pređu granicu. Režim rumunskog predsednika Čaušeskua bio je brutalan, ali takozvani viši državni interesi su prevagnuli na uštrb onih drugih, humanitarnih.
Životni kolorit
Takođe, ni kriv ni dužan, bio sam umešan u akciju milicije druge vrste. U Beogradu je došlo do atentata na turske diplomate. Napadači su bili u bekstvu, a milicija je proveravala puteve, autobuse, automobile, itd. Kao i obično, bio sam u autobusu iz Pančeva za Vršac i dremuckao. Autobus je zaustavila milicija u potrazi za teroristima. Ušli su u njega i sistematski prolazili od sedišta do sedište. U isto to vreme sam blaženo spavao u zadnjem delu autobusa. Milicajcu sam bio sumnjiv i pažljivo me je probudio sa rukom na pištolju. Srećom, imao sam legitimaciju koja me je oslobodila sumnje. Moj drugar Blagoje, koji je bio sa mnom, čuo je policajca kako je odahnuo. Valjda mu je laknulo što nisam bio traženi terorista, naoružan i opasan. A ja sam ostavljen probuđen i pomalo zbunjen, ali živ i zdrav, sa iskustvom za pripovest.
Moj prvi pravi psihijatrijski mentor bio je dr Tomislav Sedmak, psihijatar Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu. Nekako sam čuo da je vodio psihoedukativne grupe za stručnjake za mentalno zdravlje. Prijavio sam se i uskoro našao u društvu sa još 8-10 mladih kolega u Institutu, u večernjim satima, i to svake nedelje. Dr Sedmak je bio jedan od najoštrijih psihijatrijskih umova koje sam upoznao. Imao je široko znanje iz mnogih oblasti i mogao je satima da priča bez pozivanja na bilo kakve beleške. Grupa je bila edukativna, ali i terapeutska. Pokrivali smo različite teme, od dijagnoze i procene, do psihoterapije i farmakoterapije, od normalnih do abnormalnih, mladih i starih, politike i društva, itd. Pohađao sam ovu grupu nekoliko godina i to je bilo najbolje obrazovanje koje sam do tada dobio.
Specijalizacija
Ubrzo nakon toga, u bolnici mi je konačno dodeljena neuropsihijatrijska specijalizacija. Moje uzbuđenje je bilo veliko zbog ukazane šanse da napredujem u karijeri. Program je trajao dve i po godine. Prvu polovinu specijalizacije proveo sam u bolnici, ali ništa se bitno nije promenilo u mom radu i obrazovanju. Drugi deo sam obavio u Beogradu. Iz Pančeva je bilo mnogo lakše putovati do Beograda nego do Vršca. Sa oduševljenjem sam se vratio u akademsko okruženje sa didaktičkim predavanjima. Imao sam znanje i iskustvo, tako da je bilo relativno lako snaći se zahtevima ove obuke. Izabrao sam Institut za mentalno zdravlje kao mesto rotacije za psihijatrijski deo, a doktora Sedmaka za glavnog mentora i savetnika. Posmatrao sam ga u malim i velikim psihoterapijskim grupama kao i u ambulanti gde je lečio pojedine pacijente. Dozvolio mi je da vodim male grupe. Za mene je to bio nov izazov, ali se pokazao kao veoma važan, jer mi je to iskustvo pomoglo da se uspešno bavim grupnom terapijom u budućnosti. Upoznao sam nekoliko specijalizanata koji su bili izuzetni mislioci i praktičari. Sa jednim od njih, Vladanom Starčevićem, sklopio sam prijateljstvo koje se proteglo i na naš budući boravak u Americi.
Priprema za odlazak
Moje vreme u Beogradu je brzo prošlo i morao sam da se vratim u Vršac posle položenog specijalističkog ispita 8. januara 1986. godine. Tamo sam postao šef zatvorenog odeljenja za žene. Na tom mestu sam ostao do kraja mog staža u Vršcu. Ali život me je vodio dalje, i to nigde drugo nego u Ameriku. Posle trogodišnjeg intezivnog rada na tom „projektu”, stigao sam do samog kraja. Bila su me potrebna još samo dva dokumenta da bi kompletirao moj dosije. Prvi, od moje radne organizacije. Odluka za odobrenje odnosno izdavanje tog dokumenta je bila u domenu delovanja samoupravnog organa bolnice, takozvanog Radničkog saveta. Predsednik je bio moj prijatelj i kolega Prvoslav Arsić. Znao sam da ću imati njegovu podršku, ali nisam bio siguran da će to biti dovoljno. Prisustvovao sam tom ključnom sastanku. Nije bilo mnogo diskusije osim razjašnjenja pitanja o statusu mog zaposlenja tokom obuke u Americi. To je lako pojašnjeno tako da je ishod bio pozitivan. Još jedan korak ka konačnom cilju je napravljen. Drugi preostali dokument koji je trebalo da predam službenicima Američke ambasade u Beogradu izdavala je regionalna vlada u Novom Sadu, odnosno pokrajinska uprava za međunarodnu naučnu, kulturnu, obrazovnu i tehničku saradnju. Tu formalnost sam brzo i glatko obavio i tako opremljen sam se našao u Američkoj ambasadi u Beogradu.
Posle pregleda dokumenata i kratkog intervjua, 8. juna 1988. godine sam dobio pečat u pasošu za J-1 vizu koja mi je omogućavala školovanje u Americi. Ubrzo sam kupio avionske karte za porodicu i mene sa datumom polaska 20. juna 1988. godine. Spakovali smo sve što smo mogli u šest kofera. Selili smo naše živote u Ameriku. Nije bilo sumnje, žaljenja ili bojazni. Nas troje smo bili spremni za ovaj veliki korak koji će sve promeniti. Jedan period u mom životu se zatvarao, a sledeći se otvarao. Uzbuđenje je bilo opipljivo. Naše porodice nisu delile isto osećanje. Znali su da se nećemo često viđati. Iza sebe smo ostavili porodice, prijatelje, poslove, stvari koje nismo mogli da spakujemo, i mnoge druge nematerijalne veze sa mestom i ljudima koje smo napuštali. Naši umovi i tela bili su ugrađeni u kulturu i okruženje dugi niz godina. Sada smo sami sebe iščupali sa verom u svetlu budućnost.
Autora vezuju duboki koreni za Pančevo u kojem je proveo 23 godine života, od detinjstva do zrelog doba. Tamo se školovao (osnovna škola i gimnazija), a profesionalno usavršavao u Beogradu na studijama medicine i psihologije, kao i na specijalizaciji iz neuropshijatrije. Prvi posao obavljao je u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu u periodu od osam godina putujući svakodnevno iz Pančeva. Godine 1988. se sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. U sadašnjem vremenu živi sa suprugom u Arizoni gde i dalje leči pacijente i uživa u prirodnim lepotama. Priloženi tekst je modifikovan iz neobjavljene autobiografije „Moj život u slikama i rečima”.
