Ni ja ni moj drugar Blagoje Radosavac koji se zaposlio u isto vreme nismo imali kola, pa smo „hvatali” autobus za Vršac svakog dana u 5 sati ujutro. Putovalo se sat vremena, a po dolasku u Vršac smo pešačili do bolnice još 30 minuta. Naše radno vreme je bilo od 7 do 14 časova. Nakon toga smo se vraćali autobusom za Pančevo u 15 časova, a kući stizali oko 16.30 časova. Putovao sam od 1980. do 1988. godine, sa jednogodišnjom pauzom tokom specijalizacije u Beogradu. Bilo je naporno, tako da kad se taj period moga života završio, odlučio sam da gde god budem radio u budućnosti neće biti dalje od pola sata, bilo vozeći se ili pešačeći. I tako je i bilo. Uvek sam se pitao, koliko je to rano buđenje u 4 sata, uticalo na promenu mog ciklusa spavanja jer se i sada budim u isto vreme, iako ne moram. Ali u ovoj priči, kojoj se sada vraćam, stvari su bile drugačije.
Bolnica
Neuropsihijatrijska bolnica je osnovana 1953. godine. Kad sam se zaposlio u njoj imala je 1.040 postelja i zapošljavala je 450 ljudi. Bolnica je bila organizovana u posebne zgrade (paviljone) sa specijalizovanim službama kao što su akutna psihijatrijska obolenja, hronične psihijatriske bolesti, bolesti zavisnosti od alkoholizma i drugih droga, medicinsko-psihijatrijska, gerijatrijska, zatvorena odelenja za muškarce i žene, neurološko odelenje, rehabilitacija, ambulantna služba, itd. Počeo sam sa radom na akutnoj psihijatriji pod nadzorom iskusnog i talentovanog psihijatra dr Jakova Dakića. Odmah je prepoznao moju strast prema psihijatriji i smatrao me ravnopravnim. Dozvolio mi je da radim samostalno, ali je bio na raspolaganju za konsultacije i podršku kad god je to bilo potrebno.
Moj entuzijazam da učim i pomažem mentalno bolesnim pacijentima bio je gotovo bezgraničan. Iako još uvek nisam bio na specijalizaciji, nisam se osećao inferiorno u odnosu na starije i iskusne psihijatre. U to vreme sam podržavao ideje pokreta antipsihijatrije koji je potresao osnove psihijatrijskog establišmenta, posebno u pogledu porekla šizofrenije, sa tvrdnjom da društvo i porodica, a ne biologija i genetika, igraju glavnu etiološku ulogu. Opsežni razgovori sa pacijentima i shvatanje njihovih simptoma kao znakova revolta protiv represivne prirode društva bili su u srži terapije. Mlađi lekari imali su slične stavove mojima, što je bilo korisno, ali istovremeno i rizično, jer je bilo protivno tradiciji lečenja u bolnici. Morao sam da hodam po tankoj liniji između dva suprotna načina lečenja, što nije bilo lako, tako da sam pravio dobronamerne greške u radu sa pacijenata koji su se nosili sa teškim mentalnim bolestima.
Uticaj okruženja
Bolnica je imala socioterapeutski program i odeljenje radne terapije, što je bila progresivna inovacija koja je pomagala reintegraciji pacijenata u društvo. Pacijenti su podsticani da sublimiraju svoju „patologiju” kroz umetnost. Umetničke izložbe su organizovane da bi se olakšao dijalog i borba protiv stigmatizacije mentalnih bolesnika koja je bila jako izražena u ono vreme. Postojao je čak i časopis koji je objavljivao spise pacijenata pod nazivom Oaza. Ali najzanimljiviji od svega bio je program koji je pacijente vodio na jednonedeljni odmor u banje ili odmarališta na Jadranu. Jednom prilikom sam imao priliku da budem deo terapijskog tima koji je pratio pacijente. Putovali smo autobusom do Istre i odseli u hotelu u Poreču. Bilo je zanimljivo posmatrati pacijente koji su se ponašali veoma prikladno u ovom novom okruženju. Bio sam zapanjen kada sam video tu drastičnu promenu. U bolnici njihovo ponašanje je bilo „bolesničko”, a u Poreču su postali najomiljeniji gosti hotela.
I dan danas mislim da je uticaj sredine na oblikovanje svih naših reakcija, od unutrašnjih do spoljašnjih, neadekvatno istražen. Ovo je naročito slučaj kod dece i adolecenata, kojima se često olako „prikačinju” i najozbiljnije psihijatriske dijagnoze, a da se ne uzme u obzir ogroman uticaj roditelja i drugih značajnih osoba na njihovo ponašanje. Takvo rezonovanje me je još više navelo da sumnjam u validnost sudova, pretpostavki i ustaljene prakse moje profesije. Prihvatio sam princip uzdržanosti u pristupu pacijentima. Postao sam duboko svestan uticaja unapred stvorenih očekivanja sa kojima utičemo jedni na druge ispod nivoa svesti. Naročito je opasan mehanizam projekcije i „lepljenje” projektovanog na osobu prema kojoj je ta energija usmerena, jer ona ju nesvesno upija i ponaša se u skladu sa tim projektovanim „uljezima”. Zbog toga sam sa svesnom namerom vežbao da budem u ulozi slušača i posmatrača, dobronamernog saučesnika, bez želje da koristim moć autoriteta koju mi je uloga lekara dodelila. Ovo je verovatno bila jedna od najboljih lekcija kojoj su me pacijenti naučili, a za koju sam bio spreman mojom psihoanalitičkom orijentacijom.
Bolnički život i rad
Posle ove kratke digresije da se vratim mom šegrtovanju u Vršcu. Kao deo moje obuke, prelazio sam iz jednog paviljona u drugi, što me je izložilo raznim pacijentima i osoblju. Shvatio sam da su mnogi pacijenti koje sam susretao doživotni stanovnici unutar bolničkih zidova. Za njih je bolnica bila dom svakidašnji, što je vodilo do formiranja jedinstvenih odnosa između pacijenata i zaposlenika bolnice. Postao sam svestan kulture azila. U nekim paviljonima nije bilo značajnijih promena ni kod pacijenata ni kod osoblja mesecima ili čak godinama. Medicinske sestre i lekari su preuzeli ulogu čuvara, a ne pružaoca lečenja. Nadzor je bio minimalan, što je ponekad rezultiralo neprikladnim ponašanjem medicinskog osoblja ili drugih zaposlenih. Bolnica je bila grad u gradu sa svojim pravilima i propisima, izgovorenim ili neizrečenim. Bilo je relativno lako podleći uticaju takvog okruženja. Imao sam sreće što sam mogao da odradim svoj posao i onda se vratim u Pančevo. Ovo fizičko razdvajanje bilo je korisno za moje mentalno zdravlje i profesionalizam. Ali bilo je izazova i za mene. Sećam se jedne mlade pacijentkinje sa teškom bipolarnom bolešću koju sam lečio. Dobro sam upoznao nju i njenu porodicu. Imala je česte recidive uz produženi boravak u bolnici. Posle jedne od hospitalizacija i nakon otpusta, pozvala me je da je posetim, što sam i učinio. Ručao sam sa njenom porodicom, vozio bicikl sa njom i nikome nisam rekao za ovo neprimereno prelaženje granica dozvoljenog ponašanja.
Bolnica je bila mesto gde sam se nalazio u društvu mnogih psihijatara, koji su bili iz dve generacije. Većina je bila u starijoj grupi koja je radila u bolnici duže vreme. Već u svojim četrdesetim i pedesetim godinama mnogi od njih su pustili duboke korene kako u bolnici tako i u gradu. Njihov uticaj je bio svuda prisutan. Nova generacija, kojoj sam pripadao, došla je van Vršca, ili kao skorašnji diplomci Medicinskog fakulteta, ili sa tek završenom specijalizacijom. U ovoj grupi smo često razgovarali među sobom, razmenjivali iskustva, i podržavali jedni druge. Najprisniji odnos sam imao sa Blagojem Radosavcem, Ljiljanom Jurlinom i još jednom Ljiljanom (Pešić). Nas četvoro smo bili prva grupa „transplantata” tek „ispiljenih” iz škole. Kasnije nam se pridružilo još nekoliko novih lekara. Na svom vrhuncu, bolnica je imala oko 30 psihijatara i lekara na obuci, dva neurologa, tri psihologa i jednog socijalnog radnika.
Autora vezuju duboki koreni za Pančevo u kojem je proveo 23 godine života, od detinjstva do zrelog doba. Tamo se školovao (osnovna škola i gimnazija), a profesionalno usavršavao u Beogradu na studijama medicine i psihologije, kao i na specijalizaciji iz neuropsihijatrije. Prvi posao obavljao je u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu u periodu od osam godina putujući svakodnevno iz Pančeva. Godine 1988. se sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. U sadašnjem vremenu živi sa suprugom u Arizoni gde i dalje leči pacijente i uživa u prirodnim lepotama. Priloženi tekst je modifikovan iz neobjavljene autobiografije „Moj život u slikama i rečima”.
