Pančevačka zimska bajka

Nekada davno kada smo bili deca, šezdesetih godina prošlog veka, zime su bile upravo onakve kako smo i učili na časovima poznavanja prirode i društva: snežne, hladne i duge. Prvi sneg bi tada pao pred Dan republike u novembru, a okopnio tek krajem marta, s dolaskom ranog proleća. A do tada je ponekad znao da veje neprekidno danima, dajući nestvaran izgled pančevačkim ulicama, trgovima, kućama, parkovima, retkim parkiranim automobilima. Od tog vremena se sve izmenilo, pa i zime već godinama nisu onakve kakve smo ih zapamtili. Danas, kada sneg pada nekoliko sati i dostigne visinu od dvadesetak santimetara, odmah nastaje panika u gradu, kolaps, proglašava se crveni meteo alarm, šta god to značilo.

 Stajao sam u toploj sobi i osluškujući zavijanje vetra, kao opčinjen posmatrao kroz prozor prošaran mrazom, kako belina brzo proždire kaldrmisani drum, trotoare od crvene opeke, travnjak sa tek opalim lišćem, krovove, pa čak i odžake na drugoj strani Ulice dr Kasapinovića. Pobesnela košava je u kovitlacima nosila sneg i po nekim budžacima, dvorištima, stazama i kolovozima pravila male snežne bregove. Ali čim bi mećava utihnula, zavejani grad bi odmah oživeo i sve je nekako ponovo počelo da funkcioniše, jer tada nije trebalo da nekakva komunalna policija, koja uzgred rečeno nije ni postojala, ili inspekcija, donosi rešenja, opominje ili kažnjava građane zbog neočišćenog snega. Još uvek nošeni entuzijazmom radnih akcija, poletom i pregalaštvom posleratne obnove i izgradnje, vredni domaćini i trudbenici bi ujutru prvo očistili sneg ispred svojih domova, a zatim bi, po odlasku na posao, to isto učinili i ispred radnih organizacija, preduzeća, prodavnica, kafana, opštinskih, sreskih i drugih državnih institucija u kojima su bili zaposleni. Sneg su čistili tako što su ga velikim, na brzinu sklepanim, drvenim lopatama, bacali sa trotoara na stranu, praveći tako snežni zid, praktično hodnik, između kolovoza i stambenih objekata. Malo posle njih ovim, tek probijenim prtinama, prolazili smo mi đaci hitajući ka školi „Žarko Zrenjanin” koja se nalazila na uglu ulica Dr Kasapinovića i Maksima Gorkog. I mada smo svi otprilike istovremeno izlazili iz svojih ajnforta, haustora i kapija, nije bilo nikakve šanse da, onako mali, preko smetova vidimo naše drugare iz razreda, koji su išli neparnom stranom ulice, a koje bismo prvi put ugledali tek ispred ulaza u školsko dvorište. Svega ovoga sam se prisetio desetak godina kasnije gledajući čuveni Felinijev Amarkord, kada je u jednoj sceni filma, veliki sneg zatrpao neki neimenovani grad (verovatno njegov rodni Rimini), čiji su stanovnici prolazili, neki čak i motorima, kroz isto takve snežne hodnike – tunele.

U ovakvim uslovima, transport robe i ljudi se obavljao velikim sankama u koje su bili upregnuti konji. Čak je i jedino gradsko trgovinsko preduzeće „Trgocentar” angažovalo vlasnike ovakvih prevoznih sredstava za snabdevanje bakalnica hranom i drugim potrepštinama. Preko celog dana ulicom je odjekivalo zveckanje praporaca, rzanje konja, švićkanje kamdžija i vika kočijaša. Sa prozora koji je gledao ka širokoj Ulici cara Lazara, sve je izgledalo kao zimska bajka sa zavejanim kućama, dimnjacima koji su se pušili, zaleđenim drvećem i snežnim pokrivačem kojim su nečujno klizile velike saonice, jednoprezi i dvoprezi. Kada smo bili na zimskom raspustu, odmah po doručku bi izašli na ulicu noseći sa sobom sanke koje su uglavnom bile izrađene u kućnoj radinosti, a bilo je i nekoliko pravih iz „brašnare”. To je bila jedina prodavnica dečijih igračaka u gradu koja se nalazila sa leve strane, na samom početku Ulice Žarka Zrenjanina, a zvali su je tako zato što se u njoj nekada, još pre rata, prodavalo brašno. Koliko smo samo vremena provodili pred njenim izlogom buljeći u vozić na navijanje koji je jurio u krug po malim šinama, dok su devojčice čežnjivo gledale velike lutke iz Italije, odevene u duge, čipkane haljine sa karnerima i uštirkanim žiponima. One su mogle da plaču, otvaraju i sklapaju oči, ali se nisu kupovale za igru, već da bi bile ukras na plišanom prekrivaču bračnog kreveta u nekoj spavaćoj sobi. Kada bi nas videli da stojimo pored utabane staze koja je predstavljala kolovoz, paori iz gornjeg kraja obučeni u dugačke gunjeve, s krznenim šubarama, nogu pokrivenih vojničkim ćebetom, usporili bi konje i sačekali da se našim sankama zakačimo za njihove velike saonice. Idući nekim svojim poslom, vukli su nas po gradu, mada mi se ponekad činilo da su lutali besciljno, samo da bi nama pričinili zadovoljstvo. Najviše smo voleli da „stopiramo” u glavnoj Ulici JNA, gde je bio i najgušći „saobraćaj”. Tu bi nam stao neki seljak koji se vraćao za Dolovo, a mi bismo, kačeći se jedan za drugoga, iza njega formirali kompoziciju od pet-šest saonica. Ko nije imao sopstveni prevoz, peo se na velike sanke smestivši se iza kočijaša, a neki bi čak seli i na sic pored njega, zbog čega su se posebno osećali važni. Vukao nas je do „Slavine”, pa desno Omladinskom pored stadiona do bolnice, gde je skretao u Ulicu Paje Marganovića. Tu je blago kamdžijom švićnuo konje koji su se dali u lagani kas. Jurili smo sredinom ulice, sneg je prštao svuda oko nas, a mi smo onako zajapureni vrištali od sreće, a pomalo i straha. Pored nas su, kroz zavesu od krupnih pahulja, promicale fabrike, kuće, bašte i veliki zavejani vinogradi na kojima se danas nalaze višespratnice naselja Tesla. Kada bi došli do rampe na bavaništanskom putu, otkačili bi se od velikih sanki, pošto je to za nas decu iz centra bio kraj sveta. Niko među nama do tada nije stigao ovako daleko od kuće, a zasigurno, nije prešao u pustaru sa one strane pruge. Sačekali bismo ovde druge sanke koje će nas odvući do centra i tako sve do sumraka.

Osim sankanja, stalno smo se grudvali, pravili sneška i klizaljke na trotoaru, po kojima smo se „tociljali”. Ponekad smo znali da ih maskiramo snegom i posmatramo iz prikrajka kako prolaznici „proklizavaju”, jedva održavaju ravnotežu, a pojedini su boga mi i padali. Sve vreme smo ratovali sa nekim čičom iz komšiluka koji je na našu „tociljajku” bacao pepeo i grdio nas vičući: „Vragovi jedni, ta jel’ oćete da neko ovde padne i skrlja vrat?”

Kada je sneg bio vlažan, valjali smo grudve po ulici, dok se nisu pretvorile u veće gromade. Tada su dolazili „veliki”, kako smo zvali one mnogo starije koji su već išli na zanat, u Gimnaziju ili čak u Beograd na neke važne škole, odnosili ih i ređali posred kolovoza u Ulici cara Lazara, praveći visoki zid od snega. Kada bi naišle saonice, vranci u kasu su probijali ovu barijeru, što bismo mi uvek oduševljeno propratili vikom i aplauzima u znak odobravanja, a zatim bi odmah, ponovo zatvarali mesto proboja. Bilo je međutim, konja koji bi uplašeni, kao ukopani stali pred ovom preprekom. Uzalud je gazda vikao, pucketao kamdžijom i udarao ih kajasima, oni su samo njištali i propinjali se. Na kraju je morao da siđe, uhvati ih za dizgine i vukući ih obiđe naš snežni „kineski zid”, sve vreme psujući i konje i nas.

Ono što sam morao da uradim i što je predstavljalo moju inicijaciju za svet „velikih”, bilo je da pređem preko zaleđenog Tamiša. To sam učinio jedne zime u najvećoj tajnosti, pošto su nam roditelji strogo branili da prilazimo reci, u društvu komšije Miše Geruna, danas poznatog vajara, sa čijom porodicom smo delili zajednički stan u prizemlju zgrade u Kasapinovićevoj 32. Kada smo došli do zavejanog gradskog kupališta koji su stariji zvali Valtmanovo, preko visokog snega na zaleđenoj reci, već je postojala utabana staza, što je značilo da su toga jutra, mnogi već prešli na drugu obalu. Ipak, nije mi bilo svejedno, ali su me hrabrile legende kako su nekada seljaci velikim sankama sa konjima prelazili u Srbiju preko zaleđenog Dunava i izreka da „sveti Sava Dunav zaleđava”. Danima je temperatura bila u debelom minusu, led nije pucao, ali mi je ipak laknulo kada sam se dočepao vrbaka na drugoj strani, na kojoj je bilo vrlo živo. U kubicima su se „veliki” klizali i igrali hokej po brojnim zaleđenim jezercima. Imali su palice od izdeljanog drveta ili iskucanih letava, dok im je pak bio komadić crepa. Nosili su klizaljke napravljene od izrezanih daščica koje su se kanapima vezivale za cipele, a sa čije donje strane je uzduž bio pričvršćen komad debele, čvrste žice za armaturu. Nekoliko momaka se puvalo vozeći prave sličuge kupljene u „Sportu”, jedinoj prodavnici sportske opreme koja se nalazila u „Zelenim zgradama”, preko od Komiteta u Ulici Žarka Zrenjanina. One su sa strane imale ključ i mehanizam za podešavanje kojim su mogle da se pričvrste na sve duboke cokule „gojzerice” i krinke, bez obzira na njihovu veličinu. Reka nas je i pored svih zabrana uvek, i zimi i leti, privlačila na neki magičan način, pa sam nekoliko godina kasnije, na kraju sedmog razreda, juna 1968. godine, na ovom istom mestu, sa drugarima iz „Brankove” škole, prvi put preplivao Tamiš.

Na ulici smo provodili ceo dan, ponekad i veče, a u kuću smo ulazili samo nakratko da se onako mokri i prozebli ugrejemo, nešto pojedemo i prosušimo na „smederevcu” ili furuni vunene čarape, šarene kape sa kićankama, šalove i rukavice koje su nam naše majke i bake štrikale vunicom od oparanih starih pulovera i džempera. Zato je glavni baja u društvu bio onaj ko je ove odevne predmete uspeo da kompletira u istoj boji, naročito ako su bili ispleteni novom vunicom kupljenoj u prodavnici „Vesna”, na uglu Sokačeta i Ulice JNA.

Tako bi nam za tren proleteo tronedeljni zimski raspust, uskoro i cela zima, a pred nama je bilo proleće koje nam je nudilo nove dečije igre i radosti.