Saga o Maloviću, novi prilozi: kako je Branko razočarao Živkovića

Iz zbirke kratkih erotskih priča Panča Pravednog „Suv kufer i prašnjave cipele”, koja će uskoro izaći iz štampe u izdanju našeg sajta, ekskluzivno objavljujemo najliričniju i najromantičniju, u kojoj autor opisuje kompleksna psihološka stanja muškarca koji potresno dirljivo a neuspešno pokušava da uspostavi komunikaciju sa osobom kojom je očaran

Pančo Pravedni
Objavljeno 26.11.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Kada je te srede popodne, posle napornog radnog dana, ispunjenog raznorodnim aktivnostima, stresnim situacijama, frustracijama izazvanim življenjem u zemlji-lideru u regionu i borbom na četiri fronta, građanin Živković, gradsko zanovetalo, pokretna napast na palanački duh i noćna i dnevna mora ovdašnje naprednjačke bratije, uz ostalo i saradnik malog urbanog sajta Pančevo Si Ti, dakle kada je dotični Živković, željan tanjira tople supe, mekog ramena neke nežne žene i umiljatog mjaukanja trija kućnih mačaka, primakao svoje namučeno sredovečno muško telo ulazu u svoj skromni dom, zadenuto za usku pukotinu između vrata i ragastova čekalo ga je novo iznenađenje, ovoga puta u obliku na pola presavijene ceduljice formata A5. Pre samo dva dana na otiraču je zatekao šuplju pileću kost omotanu crvenim koncem, ali tom usputnom vudu događaju nije pridavao previše značaja; ovoga puta stvar je bila formalnije prirode i dakako, ozbiljna…

Živković prvo pomisli da mu je još jedna od nebrojenih a sramežljivih obožavateljki (istina, bilo je i nekoliko obožavatelja), koje ga sasvim pogrešno doživljavaju kao sapio-seksualca (jer on je jedan najobičniji Balkan-boy), ostavila novu poruku lične prirode, da je to još jedna u nizu nepristojnih mladalačko-platonskih ponuda tipa „uzmi me za ruku i povedi, i poći ću s tobom bilo gdje” ili zrelo-pohotnih predloga „uzmi me sa sobom, uradi mi sve što znaš” ili kuguarsko-lascivnih poziva za pomoć u stilu „da li bi prodžarao sulundar moje peći na ČVRSTA goriva”, ali kada je na papiriću ugledao pečat Osnovnog suda u Pančevu, a potom i pročitao ceo poziv za prijem pošte, Živkovića naglo obuze plima zadovoljstva, talas toplote mu prožme živčani sustav, a osmeh se sam razvuče po njegovom licu, naboranom šibom uraganskih vetrova teških životnih iskušenja.

Trenutak u kome je Živković osetio radost zbog mogućeg susreta sa Brankom, zabeležilo je hladno oko kamere

„Dobro je, poslušao me je” – pomisli Živković, obradovan mogućnošću da je Branko Malović, koordinator Srpske napredne stranke za južni Banat i vascelo Podunavlje, i potpredsednik Izvršnog odbora ove interesne grupe koja se predstavlja i spolja liči na političku organizaciju, podneo treću tužbu zaredom zbog navodno doživljene duševne boli izazvane Živkovićevim tekstovima objavljenim na PST. Živković ga je javno savetovao i ohrabrivao da podnese novu tužbu (jer šta su dve tužbe, k’o nijedna), u ekskluzivnoj izjavi datoj Redakciji ovog sajta koji je za godinu i po dana pomerio granice slobodne izražavanja i u alternativnim i anarhističkim, levičarskim i hipsterskim krugovima stekao status kultnog.

„Ipak je Branko čovek od reči, ipak me nije razočarao kao čovek, muškarac, intelektualac, koordinator, potpredsednik, ugledan poslovni čovek i uzoran građanin”, pojavi se Živkoviću misao u formi unutrašnjeg dijaloga, dok je iz džepa vadio svežanj ključeva. Već u predsoblju uhvatio se za mobilni telefon.

– Ćao, Rašonije, znaš šta ima novo? – uputi Živković pitanje u mikrofon aparata i ne sačekavši odgovor opisa sagovorniku najnovije priloge sagi o Maloviću.

– Ma šta ti je, on je opčinjen tobom a ne zna kako da ti priđe, on je prepoznao tvoju energiju, a ovo mu je najlakši način. Izvini, moram da idem, počinje „Dikte”, zdravo – reče Rašonije u trenutku u kome se hvatao daljinskog upravljača.

– Hm, zanimljivo, zdravo – otpozdravi Živković pre no što je dotakao „End call” polje na displeju; bio je pomalo ljut na sebe: kako mu tako nešto do sada nije palo na pamet?

„Branka ćemo konačno čuti u javnosti, u sudnici, i to bar tri puta, da ne ostane njegov boravak u južnom Banatu samo na onom ‘priđite amo, priđite amo slobodno’. A opet, mada nanosi nesagledivu štetu političkom, javnom i ekonomskom životu našeg regiona, nekako mi ga je žao, onako, kao čoveka. Tolika količina nesamopouzdanja u liku koordinatora tako, kao jake, kao stranke, to je stvarno potresno… i neutešno…” ostavili su Živkovićevi prsti iste večeri post na fejsbuku pre no što je utrnula svetlost stone lampe na njegovom radnom stolu, a on se uputio na zasluženi počinak, te prepustio telo noćnom odmoru, a dušu mađiji boga Hipnosa…

* * *

Svanulo je još jedno sasvim obično jutro u Živkovićevom malograđanskom životu, ali jutro koje će promeniti sve, baš kao onaj jedan poziv u pesmi, što u tom trenutku nije mogao ni da nasluti. Probudilo ga je Lolino nesnosno cvilenje, oko 7 i 10, verovatno joj nije prijalo što je za večeru mešala zečetinu u želeu iz konzerve i organik granule. Ili je životinja instiktivno predosetila zlokobni obrt? Dok je prinosio šoljicu vrele kafe svojim usnama, koje toga jutra još nisu izgovorile ni reči, pogleda prikivanog za monitor kompa, na kome je razgledao redizajnirnu veb stranicu TV Mićine medijske postaje, i sve one propagandne bljuvotine o nekom tipu s naočarima koji voli mnogo da priča, a nema šta da kaže, osim što laže, Živković je bio spokojan, stabilan i hladnokrvan, kao viševekovni sibirski minus, onaj koji se prvo oseti u koštanoj srži, a tek onda na obrazima… iako je njegovom okoštalom svesti, sviknutoj na razne neugodne nadražaje, vrludala misao da će se za manje od pola sata ponovo suočiti sa sudskom vlašću Republike Srbije, zahvaljujući Brankovom neumornom isčitavanju njegovih analitičkih tekstova u kojima ogoljuje mehanizme naprednjačke manipulacije i modele zavlačenja privatnih prstiju u javni džep… i copy paste skribomaniji na koju tera svoje advokate…

Bilo je tačno osam sati i četiri minuta kada je Živković prošao pored sudske straže i pištećeg detektora metala i nehajno se zaputio prema sobi 27a u holu pančevačke palate pravde. Kurirska prostorijica je bila prazna, Joca još nije stigao, ali nije mu ni zameriti – pravom biciklisti kakav je on novembarski mirni dani ne mogu ništa, ali ga je usporio čeoni vetar na putu iz Jabuke. Nakon razmene pozdrava Joca reče „Potpišite ovde, molim vas”, dok je Živkoviću pružao na četiri presavijenu hartiju, i njemu se odmah nešto učini sumnjivim: svežanj papira bio je neuporedivo tanji nego kada je dva puta do sada primao tužbe.

– Svih mi pančevačkih naprednjačkih preletača – jedva je izustio Živković, sasvim tiho i za sebe, kada su se crna slova dopisa otisnula u njegovim kestenastim očima. Crno na belo, kao zastava „Partizana”, u podnesku advokata Stojkovića, punomoćnika tužioca Malovića, na listu koji je jedva držao drhtavim rukama, pisalo je: „povlačenje tužbe”.

Rečenicu „Tužilac POVLAČI TUŽBU od 11. 10. 2018. godine, u ovoj pravnoj stvari, u skladu sa članom 202. Zakona o parničnom postupku, pa moli sud da donese rešenje o povlačenju tužbe”, u dubokoj neverici tuženi Živković je pročitao tri puta, kao da uči napamet pesmicu „Tužibaba Jeca, ulovila zeca, stavila u torbu, metnula u čorbu…”

„Ipak ga je poslušao, ipak ga je poslušao”, govorio je u sebi Živković, dok je kao usran golub koračao ka izlazu iz zgrade suda. Znoj mu je curkom nagrizao vrat, kao da ga je babasera upravo opalila mokrim džogerom po glavi.

– Pa ne mogu da verujem, ne mogu da verujem da je prihvatio javni savet onog bezveznjaka! – sada je već naglas vodio dijalog sa sobom Živković, spuštajući se niz stepenište, zastajkujući na svakom koraku. Dok su se crv sumnje i jeza strepnje polako uvlačili u terase njegove svesti, dok je srce počelo da mu kuca jače, a u ušima odzvanjao koncert za 1001 bubanj, Živković jecajući zavapi: „Branko, hoćemo li se ikada upoznati?”

Zatim pogleda nebeski svod a krunsko pitanje, pitanje svih pitanja, uputi Svevišnjem: „Da li ću se ipak sresti sa Brankom u sudnici povodom prve tužbe, ili će Pančo Pravedni napisati još jednu ovakvu priču?”

Ostavi komentar

  • (not be published)