Hodočašće učitelja budućih

Jednog jutra gospodnjeg u mesecu maju, grupa od devedesetoro studenata beogradskog Učiteljskog fakulteta krenula je u obilazak manastira Raškog okruga. Cilj ovog putovanja bio je da se studentarija upozna sa zadužbinama Nemanjića, i da, ako bog da, polože ispit Tumačenje Biblije i to u konacima manastira Studenice. Hodočasnicima se pridružila i naša saradnica Jelena Vukašinov

Jelena Vukašinov
Objavljeno 27.05.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Na časovniku je tek 7.10, a usnule studente je već razbudio dobro poznati glas. Seku Aleksić su izabrali omladinaci koji su sedeli na šaragama, i dok su se oni ludo zabavljali uz „Aspirin”, njihove kolege u prednjem delu autobusa su čitale Novi zavet. Neki su bili gladni, pa su posegli za klopom. Tata Andrej je svojoj ćerki, koja ima 22 godine, napravio sendviče. Tačnije, 12 sendviča. Što bi rekla njegova mezimica, to su najlepši zalogaji koji postoje jer on sam pravi namaz od jaja i majoneza. Njeno uživanje u hrani remetila su neudobna sedišta i muzika iz pozadine. Ipak, pred očima se neprestano smenjivala lepota prirode, pa je bilo lakše podneti uslove putovanja. Ubrzo je na videlo došla i loša, duboko ukorenjena navika da netaknutu prirodu zatrpavamo smećem. Đubreta je bilo bukvalno na svakom pređenom kilometru osim na nedavno izgrađenih 40 kilometara auto-puta Ljig-Preljina. Iako je planirano dalje investiranje novca u ovaj deo Srbije, stanovništvo se osipa, kuće se ruše, sela nestaju. Ipak, na vestima kažu da nam je dobro.

Nakon tročasovnog truckanja, studenti su stigli u selo Deževa gde meštani sopstvenim novcem grade crkvu u čast Svetog Save koji je rođen u obližnjim Miščićima. Iako su obe naseobine kulturološki i istorijski veoma važne, lokalno stanovništvo je bilo iznenađeno posetom budućih učitelja. Kako kažu, tu nikad niko ne dolazi. A i zašto bi? Jedino obeležje u Miščićima jeste krst koji se nalazi na vrhu jednog zabačenog brda. Da, tu je i jedna klupica. I koza, i trava do kolena. Dovoljno.

Deževska crkva

Put je đake odveo ka Đurđevim Stupovima. Staza, odnosno prepreka, koja je vodila do vrata manastira predstavljala je uzbrdicu dugu dvestotine metara koja je bila maltene pod uglom od devedeset stepeni. Profesori i studenti su je savladali. Doduše, Vojvođani jedva. Tišina i miris četinara. Mir. Pogled sleva pruža se ka dolini Rasa, zdesna se prostire Deževska dolina. Otac Gerasim je gostima poželeo dobrodošlicu rečima „Učite. Bitno je biti obrazovan. Ali, upamtite, najveća je ocena biti dobar čovek”. Ovim rečima počela je priča o zdanju koje je 1171. godine podigao veliki župan Stefan Nemanja, a koja je danas uvrštena u svetsku kulturnu baštinu i pod zaštitom je UNESCO-a. Stupovi su u više navrata razarani tokom ratova. Danas su većma obnovljeni. Doduše, nije moguće obnoviti sve. Spoljašnost je koliko-toliko sređena, ali unutrašnjost je skoro nepovratno uništena jer je freske gotovo nemoguće obnoviti. Sve što je nekada predstavljalo jednu priču, sada označava obrise prošlosti. I dok svi slušaju starešinu manastira, ispijajući kafu i poneku rakijicu, vlada prijatna tišina, ona slična nirvani. Čuje se samo cvrkut ptica i oseća jak miris četinara. U međuvremenu, tu tišinu je prekinula studentkinja prve godine koja je zaplakala. Zacenila se i nije mogla da zaustavi nalet nečega. Nije prestajala i nakon ulaska u autobus. Svemu ovome prethodio je razgovor sa ocem Gerasimom. Kasnije su kružile priče kako joj je rekao nešto što je ona u sebi već znala. Osetila je, kažu. Šta tačno – niko neće saznati osim nje.

Nastavlja se putovanje ka Sopoćanima uz poznate zvuke sprske estrade. I sendviča.

Sopoćani

Miris tek pokošene trave dočekao je posetioce zadužbine Stefana Uroša prvog. Na samom ulazu u manastir stoji obaveštenje „Strogo zabranjeno fotografisanje i unošenje hrane”. Lekciju o zabrani korišćenja mobilnih telefona studenti su dobili već na početku putovanja i to od samog profesora književnosti, ujedno i vođe puta. Sredovečni profesor, koji prilikom izlaganja duhovnih otaca uvek ima da doda dve-tri reči, i sam je posrnuo pred raskoskošnim prikazom Hristovog raspeća u manastiru iz trinaestog veka, te je, naslonjen na centralnu ikonu, sa sve telefonom u ruci, slikao ovaj veličanstveni prizor. Dvostruke aršine. Niko i dalje nije izvadio telefon kako bi fotografisao.

Crkva Svetih apostola Petra i Pavla

Odmah nakon Sopoćana, uputili su se ka crkvi Svetih apostola Petra i Pavla koja datira još iz devetog veka, a u kojoj se krstio Sveti Sava. U i na samom zdanju nije menjano ništa osim crepa. Profesor je dodao: „I sveštenika”.

Izmoreni nakon celodnevnog obilaženja srpskih manastira, studenti su nestrpljivo trošili minute do dolaska u konake. Trošili su ih pričom i učenjem. Sutra polažu ispit. U Studenici. Kalkulisali su. Učiće malo sad, malo posle večere i ponoviće ujutru. „Samo da stignemo, baterija mi je potpuno prazna” je komentar koji se najčešće mogao čuti u autobusu. No, došavši na konačno odredište, studentariju je dočekalo sveštenstvo manastira sa svećama u rukama. Usled nevremena, nestalo je struje. Studenti su bili očajni. Em nije bilo struje, em nisu znali da li će u sobi imati toalet jer je baš to bila misaona imenica na prošlogodišnjem putovanju. Ipak, misli im je skrenuo miris toplog gulaša, posluženog u trpezariji. Pre nego što su mogli da navale na hranu, svi okupljeni su se zajedno pomolili sa monasima, a nije im bilo dozvoljeno ni da odu od stola nakon što su zavrili svoju večeru. Trpezarija se napušta tek kada svi završe večeru i do tada svi moraju sedeti za stolom. Nakon obeda, studenti su bili raspoređeni po sobama, koje su, bogu hvala, imale toalete.

Studenica

Omladinci su jutarnju liturgiju preskočili kako bi učili, a zapravo su sat vremena duže spavali. Nakon završenog doručka, obišli su Bogorodičinu i Kraljevu crkvu. Studenički kompleks je nekada brojao 14 crkava, pored kojih su sagrađene prva škola i bolnica. Danas ih je samo četiri, koje predstavljaju najbogatiji manastir Srpske pravoslavne crkve. Monah je spokojnim glasom govorio o razvoju manastira, njegovoj burnoj istoriji i pokušaju da se prvobitne freske „poprave”. Ironično, kroz slabašan osmeh, rekao je da kada nemate znanje, bolje i da nemate novca, jer su takozvane popravke skoro uništile i ono malo što je od prethodnih ostalo. Naravno, i profesor je morao da doda po koju: „Deco, freske vam pričaju priču. U njima je sve skladno, one u sebi sadrže prošlost i budućnost. Nisu vama potrebni Informer, niti RTS da vam nude kojekakve priče, ovde imate čitavu istinu”.

Uskoro su i studenti izašli bogu pred istinu i u trpezariji manastira Studenica polagali ispit Tumačenje Biblije. Tokom samog ispita mogli su da se služe ovom svetom hrišćanskom knjigom, a pitanja su bila laka i ticala su se i ovozemaljskih tema, poput izdaje, prevare i mržnje. Ako bog da, prolaznost na ispitu će biti velika.

Žiča

Po završetku ispita, svi su krenuli u Žiču. Jedan od najlepših manastira u Srbiji nalazi se u blizini Kraljeva. Danas je on ženski manastir koji poseduje svoje voćnjake. Spoljašnost ove građevine je do tančina uređena, preovladava crvena boja, od same fasade, preko cveća, do soka od malina koje monahinje same prave, i izlažu na policama suvenirnice. Iz ovog lepog zdanja, studenti su krenuli put glavnog grada. S osvrtom na komentare svojih studenata vođa puta je opet imao da doda reč, dve: „Znate kako, studentima uvek fali jedan dan za ispit, još jedna noć na ekskurziji. No, u kući uvek fali jedna soba, u toj sobi uvek fali jedan orman, u ormanu jedna vešalica, a u životu uvek fali jedna žena”.

S ovim u mislima, i Stingovim stihovima u etru, studenti su jedan po jedan tonuli u san.

Ostavi komentar

  • (not be published)