Od 11. aprila ove godine živim i radim u Haikou, administrativnom centru ostrva Hainan i gradu dvostruko manjeg od Beograda po urbanoj površini, ali neznanto većeg po broju stanovnika. Nakon prošlogodišnje višemesečne potrage za poslom, od kuće preko Interneta, na koju sam se odlučio, i uz punu podršku supruge, uspešno okončao februara meseca, nađoh oglas za posao nastavnika engleskog u jednoj od „WeChat“ grupa za proverene poslove čiji su članovi samo ljudi sa ex-Yu prostora. Dobivši posao, odlučih se da isti prihvatim i krenem sa pripremama dolaska. Odluku o odlasku nisam doneo iz nužde već je to bio moj slobodni izbor – nisam morao da napustim Pančevo, ali sam to jako želeo, iz mnogo razloga… Za mene i moju porodicu (koja je ovde od kraja juna) odlazak iz Srbije nije bilo „spasenje“ ili „rešenje problema“ nego, nadam se, početak neke bolje i perspektivnije budućnosti. Zarađujemo više nego ikada i to je osnovni razlog zbog kojeg smo ovde (i supruga radi od septembra), ali su nam i troškovi života gotovo dva i po puta veći jer nismo dovoljno promislili o tome kakvi i koliki će nam izdaci ovde biti, iako smo imali priliku da se podrobno informišemo o svemu od strane naših ljudi iz glavnog grada AP Vojvodine koji su ovde od zimus. Tu prednost nismo iskoristili. Iz ove perspektive, drugačije bismo odlučili da smo se finansijskom momentu malo više posvetili, ali… Otišli bismo u neki grad gde su jabuke i krompir, kao i stanovi, jeftiniji (barem po rečima mojih kolega i kineskih poznanika) iako bismo sigurno nekoliko puta godišnje morali da nosimo maske i filtriramo vazduh u stanu usled aerozagađenja. Uprkos svemu, uspe se uštedeti i dug vraćati blagovremeno jer se mesečno donosi oko tri hiljade USD u kuću.
Haikou sa vrha jedne višespratnice
Haikou itekako ima svojih prednosti naspram goreopisanih gradova. Pre svega, vazduh je čist, a i onda kada nije, nije ništa zagađeniji od onog u ulici 29. novembra ili Takovskoj (ispade da i Pančevo leti može imati čistiji vazduh nego Haikou, ako je verovati podacima merenja kod vatrogasnog doma i gde već…). Tada eventualno odemo do nekog od mnogobrojnih parkova sa puno zelenila i neverovatno lepom i osmišljenom hortikulturom (imaju i oni svoju Narodnu baštu – da, tako se zove 🙂 ). Svuda se da stići električnim mopedom jer su jeftini, a vozačka dozvola maltene nije potrebna, premda mi ne posedujemo nijedan, samo pičimo gradskim bajsom za oko 150 dinara mesečno po osobi bez jednokratnog depozita. Kola omogućavaju pun pristup svim tačkama, samo kada nije špic i velika gužva (tj. samo pola dana). Pederuša je najkorisniji aksesoar koji imam (ponesoh je sa sobom) jer u njoj nosim dokumenta i smartfon koji, kao 90 odsto ljudi ovde, koristim za plaćanje svega – od režija do flašica vode na kiosku. Papirne novčanice još samo koriste stari ljudi i poneki majstori sa jednog od mnogobrojnih gradilišta podignutih širom grada. Moja tašta pripada prvoj kategoriji i njena kineska misija je da čuva dvadesettromesečnu unuku dok joj ćerka i zet rade i zarađuju (i da kuva ručak, širi veš…).
Narodna bašta u Haikou
Prvih dva i nešto meseca samoće (toliko je bilo potrebno da prođe dok moji nisu prikupili sva dokumenta i spakovali se za put preko sveta; uračunato je i moje jurcanje dozvola i papira „na lokalu“) provedoh najviše navikavajući se na novi posao – okruženje, obaveze i očekivanja… Bilo je stresno najviše iz razloga što sam lakomisleno i nonšalantno ušao u sve ovo. Pod vođstvom dvadesetpetogodišnje usmerene, vredne i preke Kineskinje, koja mi je sada već bivša menadžerka, a novi(iji) prijatelj, uspeo sam mnogo toga da naučim, ali uz neprestane muke i glavobolje. Nikada se pre ovoga nisam bavio poslom nastavnika engleskog u školi. Druge dve osobe od kojih sam nešto valjano i korisno naučio o poslu u svoj toj muci su starija mi koleginica Bačvanka (ista ona koja je sa suprugom od lani ovde) koja za pet, šest dana ide dalje jer je našla bolji posao i više razumevanja (veću platu i manje obaveza) u drugom mestu na istom ovom ostrvu, kao i bivša asistentkinja, a od oktobra i nova šefica, koja na sreću svih stvara mnogo opušteniju atmosferu na poslu, ali ne zaboravlja da povremeno podseća podređene na tekuće zadatke. Odlučih se da predajem engleski ovde i sada jer posla ima „i za Husu i za Hasu“, u zavisnosti od boje kože, državljanstva ali, na svu sreću, još uvek i znanja, zvanja i veština. Potraga za stanom je nešto najgore i najmučnije što ovde proživeh (odmah nakon više uzastopnih odlazaka u banku i odgovarajuće institucije za dobijanja radnih i boravišnih dozvola) – svi su usmereni na to da što pre i lakše obave posao, neovisno od kvaliteta, a najčešće na uštrb vas lično, sa ili bez predumišljaja. Vođen ovim, svakom bih savetovao da mesec dana živi u hotelu ili hostelu, pa da na tenane traži stan samostalno i iz što više izvora. Iskustvo mi govori da koristi i razumevanja od strane kineskih kolega i agenata nekretnina u ovakvim situacijama nema. Sopstveni savet tada nisam poslušao (istina, žene me je nešto slično ovome savetovala, no…) pod izgovorom da ne znam kako ću i gde da jedem i perem veš jer bi me organizovanje i obavljanje pomenutih koštalo nešto više vremena i para nego da se što pre uselim… i tako sam iznajmio stan blizu posla, u širem centru grada. Ne platih na mostu, pa me ošišaše na ćupriji. Nije bilo lako navići se na samoću nakon dvoikusurgodišnjeg, uglavnom lepog, porodičnog života, ali srećom, nakon brzog uvođenja interneta u stan, ponovo sam svakodnevno bio na vezi sa svojima. Iako nas stan košta vraški mnogo, u ovoj zgradi nema uslova za korišćenje optičkog interneta, tako da se nismo usrećili sa gledanjem TV-a i filmova online (tašta to najbolje zna, džaba i internet i TV pretplate kad sve „štuca“). VPN svakodnevno koristim i mnogo mi znači da budem u kontaktu sa svim dragim ljudima. YouTube i Kesićeve emisije su nam prozor u svet i domovinu.
Koga sve možete sresti u gradskom parku?
Odlasci kod lekara, kako oni nužni, tako i preventivni, ne predstavljaju veliki problem. Smatram da im je zdravstvo efektivno, efikasno, veoma moderno i jeftino – pregled kod lekara opšte prakse ne plaćam u lokalnom domu zdravlja, a konsultacije za dete kod američkog subspecijaliste (porodičnog lekara, kako ga na Zapadu zovu) nismo ni petsto dinara platili. Posla ima raznorodnog, ali je u mom slučaju predavanje engleskog jedina moguća opcija. Istina, ponuda je ovde slabija naspram one u većim i popularnijim gradovima, ali se lako da promeniti grad nakon prvog puta… Lokalce ovde gotivim i poštujem, osim kada nam voze motore i bicikle u susret, vozeći u suprotnom smeru od propisanog. Tada ih ne poštujem i psujem im majku. Ljudi ovde ne znaju gotovo ništa o našoj državi i narodima, sem da smo igrali na ovogodišnjem SP u fudbalu. Slabo se ko i Jugoslavije seća – ljude koji su čuli za Teslu, Andrića ili Tita, pa i „Đovaka“ nisam upoznao… Na klimu se i jesam i nisam navikao – ne prija mi kad se oznojim i vonjav stignem na posao jer za preznojavanje ne treba više od par minuta u toku desetominutnog odlaska na posao. Danas je dvadeseti novembar i vlaga je preko 70 odsto, a temperatura je jutros bila preko 25 stepeni celzijusa. Mnogo volim što ljudi ovde nemaju sive i ukočene izraze lica kao „u nas“. Čak i oni razvedeni (barem jedan lik jeste, sam mi priznaviši u toku jedne vožnje) i zvanično nezaposleni divlji taksisti koji vozikaju nepoznate im ljude po gradu na mopedima za duplo manje novca od gradskog taksija (jeftinijeg od beogradskog), kao i malobrojni pripiti klošari (ali baš malobrojni – više ih ima na tri kontejnera negde kod nas na Sodari ili Kotežu 1 nego u celom širem centru grada ovde) ne deluju neraspoloženo. Njima opušteni mišići lica i porumeneli obrazi od viška alkohola u krvi ne daju da se dure i krive. Sa druge strane, u proseku su ljudi ovde jako lukavi i vispreni, posebno kada nisu prijateljski nastrojeni. Neće trepnuti niti zamucnuti pri pokušaju da dobiju ono što od vas žele – vaše pare. Dobar primer su babe i dede u turističkim selima koji na licu mesta određuju cene vode ili gaziranog napitka koji hoću da kupim. Cene nigde nema, a i ja sam stranac… Neodlučni su i nevešti u promišljanju da li to što kupujem košta četiri ili pet juana.
Gradska plaža me podsećaju na bugarsko primorje koje posetih pre desetak godina, te mi nije naročito interesantno, ali je uglavnom dovoljno čisto i bezbedno za kupanje, barem za sada. Kupanje u prozirnim vodama plavo-zelenih nijansi na jugu ostrva blizu grada Sanya je druga priča… Vodeni sportovi kojima se trenutno ne bavimo su popularni kako među lokalcima, tako i među strancima, a naročito surfovanje i kajtsurfing. Sklopili smo izvesna prijateljstva sa lokalcima (koliko se i kako ona mogu sklopiti…). No, da citiram svoju suprugu „nekako nisu preterano zanimljivi“ naspram prijatelja iz Srbije. Život u Kini, po mom skromnom mišljenju, nije idealno rešenje za mlade, porodične ljude sa naših prostora (nezavisno od mog afiniteta prema kineskom jeziku i kulturi!) jer osim lake i moguće zarade za gotovo svakoga, nema ovde bogzna šta. Lično ne smatram da smo doneli najpametniju odluku u životu došašvi ovamo, ali čovek se uči dok je živ. Za mladu, ambicioznu (i još uz to dobrostojeću) osobu koja ima nameru da jednog dana sa Kinezima sarađuje van Kine(!) i eventualno pohađa neki prepoznatljiviji kineski ili inostrani (američki, recimo) univerzitet, Kina je pun pogodak. Za nas koji to nismo, postavlja se pitanje šta, kako, kuda i zašto posle Kine. Do tada, koristimo situaciju i bolji položaj koji trenutno imamo, pa kom obojci, kom Tom i Džeri!
