Šta mi je trebalo da upisujem elektrotehničku? Em je teško, em ima trideset tipova na dve ribe u razredu, em putujem autobusom sto godina. Bar da sam upisao medicinsku ili ekonomsku, malo da se družim posle časova, da učimo zajedno! Ali nema veze, ionako palim iz ove banane čim maturiram. Idem u EU, što dalje od ovih budala kojih se nakotilo na sve strane. Kako koja luda baba nauči da koristi kompjuter i smartfon, eto ti još jednog nepresušnog izvora baljezganja. Ako Miki ne treba Srbistanu, pa ne treba ni Srbistan Mikiju. Hasta la vista, žohari!
Trljam oči, i budim se za čas. Muzika s radija polako me rasanjuje. Čujem poznate stihove:
Skidam košulju da legnem sa tobom koju volim,
dvaput sam zaključao vrata, da ne uđu dok smo goli.
Dođavola, sada će ceo dan da mi ispred očiju titra razgaćeni Pile kako ustaje da zaključa bravu, da mu neko ne upadne dok jebe. I to sa sve onom natapiranom kosom, dok mu landaralo šeta levo-desno. Zašto sam sad ovo morao da čujem?? AAAAA! Kako da odčujem ovo?
A na času elektromotorike, gospođa R. ponovo prosipa svoje budalaštine koje je pokupila u bespućima interneta. Pričaju da živi u betonskoj kući bez prozora na periferiji grada, jer se boji Novog Svetskog Poretka. Nećete verovati kakve smo sve bisere čuli za ovih par godina koliko smo u njenoj nemilosti. Evo samo nekih iz tog arsenala:
– Crnci su došli sa Marsa, i njihova misija je da ugroze belu rasu.
– Istorija sveta započinje kada je potpisan mir između Srba i Kineza.
– Srbi su izgradili Kineski most.
– Putin je android.
– Zemlja je oblika krofne, a galaksija kroasana.
– Ako držite blue tooth slušalice na ušima, spržiće vam mozak.
– Evropska unija je robovlasničko društvo, koje će se raspasti 2025.
– Trenutno je 7.355. godina, po pravom kalendaru. Ovaj na zidu, nije tačan.
– Srbija je 2020. postala de fakto država bez vlade, a de jure je ništa drugo do kolonija.
– Slobodan Milošević je živ, i pobegao je prokopanim kanalom u Rusiju.
– Srbi su prvi narod, jer je kinesko pismo nastalo na osnovu razvučenih srpskih slova.
– Iz aviona padaju otrovi, a da bismo se izlečili, treba popiti malo ključale vode.
– Na vrhu Srpskih planina, nalazi se portal koji vodi do Jupitera.
Kažu da što manje znaš, sve si manje nesrećan. Pitam se šta bi roditelji dece koje gospođa R. podučava rekli da pobliže saznaju kome su svoju budućnost predali na starateljstvo. Uprkos tome, većina mojih školskih drugova i dalje klimoglavi, i slažu se s njenim ubeđenjima, a mi koji joj protivrečimo smo teška manjina. Moram da primetim i da je nekoliko nas normalnih već duže vreme na odsustvu. Ne pojavljuju se u školi. Gospođa R. kaže da su otišli na ekskurziju na Vlasinsko jezero, i da im je sve izostanke opravdala kod direktora. Ali kako to da su đaci odlazili postepeno? Nisam video autobus koji ih je sve povezao. Ovde se nešto čudno događa.
I dok sam u pola noći išao do trafike da kupim čips i guaranu, nešto me tako snažno opaučilo po glavi, da sam onesvešćen pao na pločnik. U magnovenju, shvatio sam da nisam u svojoj sobi, već da sedim u nekoj tapaciranoj stolici, zglobova ruku i gležnjeva nogu vezanih konopcem za naslon i nogare, dok me u ustima davi nabijena krpa. A ispred mene, nalakćena na mahagoni sto, zlokobno me posmatra moja profesorka elektromotorike! Kolena počinju da mi klecaju od straha. Uperila mi je stonu lampu u facu, pa sam složio facu kao Matija Bećković. Uzela je kofu sa vodom, pljusnula mi je u lice, izvadila krpu iz guše, i zapretila:
– Priznaj!
– Šta da priznam? – rekoh, bez imalo ideje o čemu se radi, i zašto sedim ovde vezan.
– Priznaj, derište jedno, da se ne slažeš sa onim što predajem! Sada ćeš videti, smrade mali, kako ja vaspitavam neposlušne balavce! – zlikovački će gospođa R.
Pošto nisam priznao (šta god), podigla me sa stolice, i naredila da koračam ka zidu. Onda je okrenula kućnu biblioteku koja se na njemu nalazila, i kao kroz rolo vrata ušli smo u neku prostoriju koja je bila prava tamnica. U njoj je bio čitav asortiman sprava za mučenje, što srednjevekovnih, što modernih. Za neka od njih, lancima su bila prikovana sva ona deca za koje nam je gospođa R. tvrdila da su na ekskurziji. Bili su tu Dejan, Marko, Nenad, Stefan i Verica. Shvatio sam da mi je profesorka kidnapovala školske drugove, i zaključala ih u ovom kazamatu u bukagije, tablu za rastezanje, kuke za svinjokolj, špansku čizmu, pa kljuse za testise koje bi im onda pržila strujnim kablovima, te razne druge skalamerije namenjene sadističkom iživljavanju. A na jarkocrvenoj površini zida, tamo negde u uglu, za zid je lancima bio prikovan i jedan potpuno nag stariji čovek. Raspetih udova kao zvezdanih kraka, ovaj golać već je toliko bio zarastao, da mu je brada prekrila genitalije, ali se ispod snežnobelih obrva jasno nazirao poznati lik. Gospođa R. ostavila me u ovoj tajnoj prostoriji sa mojim uplakanim drugovima koji su zapomagali, i starijim gospodinom koji se očigledno pomirio sa sudbinom.
– I tebe su doveli? Ne očajavaj, ja sam ovde već 17 godina. Možda nisi čuo za mene? Ja sam Pile iz Alise. Utukla me beštija, dovela ovde na prevaru, i vezala uz zid.
Mnogo godina ranije, tada gospođica R. bila je veliki fan grupe Alisa. Išla je na sve njihove koncerte, i maštala da lično upozna frontmena. Na vrhuncu njihove popularnosti tokom 1980-ih, to joj je i pošlo za rukom u bekstejdžu Doma sindikata. Odmah je pala na njegov šarm, da bi nedugo zatim otišli i u spavaću sobu, na Piletov krevet ljubičasto-purpurne boje. Iz te avanture, nastao je hit koji je ovaj muzičar upravo njoj i posvetio: „Skidam košulju da legnem”. Iako je Alisa gajila mekši rok zvuk, kad su žene u pitanju, Pile je bio pravi motlikruovac.
Međutim, ubrzo je shvatio o kakvom se bolidu radi, budući da je počela da mu prosipa teorije zavere o tome kako je njegov bubnjar reptil koji je došao sa planete Tatuin, kako je basista zapravo Megatron iz Transformersa, a njegov gitarista američki špijun FBI-a koji je naučio srpski, i ovde rovari za interese Svetske Vlade u Senci. Unela je raskol unutar benda. I taman kada je pomislila da će da je ženi i upozna s familijom na ručku, Pile je ovu apsolventkinju elektromotoričkih nauka šutnuo, tj. dao joj pedalu, tj. prebrisao gumicom, ukratko nogirao. Što je bila najveća greška koju je mogao da napravi, jer je ova osvetoljubiva žena rešila da mu vrati milo za drago. Zato ga je jedne večeri, u mrklom mraku odvalila betonskom žardinjerom po glavi, i zatim odvukla u svoj fortificirani dandžn, da ga tamo nauči pameti.
Baš kao i svoga supruga, za koga se udala samo da zaboravi Pileta… Svom životnom saputniku redovno je sipala talijum u supu. Inače ova profesorka bila je i spretna domaćica, a čuven je bio njen resavski sote za četiri osobe. I njenom mužu se odskora gubi svaki trag, a svima je rekla da je otišao kod tazbine u Svilajnac da im popravi ogradu.
U diskografiji Alise, primetno zjapi ceo jedan dugogodišnji period, otprilike od kada je Pile valjao knjige na novobeogradskom buvljaku, pa sve do povratničkog albuma iz 2018. Svo to vreme, uopšte se nije pojavljivao u javnosti. Čak ni njegova porodica nije znala gde je. A on je sve vreme visio u tajnoj odaji, na zidu profesorke jedne provincijske srednje škole, razapet i bespomoćan kao kakav rokenrol Isus. Tako se poznati pevač pukom koincidencijom našao u istom sosu sa učenicima elektrotehničke, a zajedničko im je bilo to što su svi bili skloni da misle svojom glavom, tj. ne veruju glupostima osmišljenim da skreću pažnju sa stvarnih problema, održavaju prekopotreban intenzitet straha – i da ljudi krivce za svoju bedu traže bilo gde, osim na Trgu Nikole Pašića.
Kada je postalo jasno da im vreme ističe, deca su počela da kuju plan za izbavljenje. Pile je, prikucan za zid, ali slobodouman kakav jeste, davao učenicima sugestije, rekavši im da je spreman da žrtvuje samog sebe zarad njihove dobrobiti. I već sledeće večeri, sa ulaznih vrata začula se buka i komešanje. I dok je novu, onesvešćenu žrtvu vukla po podu, čulo se i ovo:
– Prase debelo, ti meni da nisam u pravu! Dovešće tebe Radojka u red, barabo.
Gospođina nova žrtva bio je debeli Peđa, koga je ova zveknula lopatom u teme na uglu ulica Maksima Gorkog i Žarka Fogaraša. Opet je žrtvu zaskočila iz mraka. Peđa je samo nekoliko dana ranije skrenuo pažnju dotičnoj da je internet prepun besmislenih sadržaja, i da ako nešto piše u Alou i Informeru, ne mora nužno da bude istina. A onda se učlanio i u Zeleno-levi front, i to je bila kap koja je prelila čašu. Sada je pao u nemilost jednog osvetoljubivog matrijarha, nespremne da prihvati bilo kakvo drugačije mišljenje i kontriranje, ali sasvim spremne da mu odseče smoki dok izgovoriš sintagmu „strani plaćenici i domaći izdajnici”.
Međutim, Peđa je zaista bio napredan dečak od 107 kilograma, i gospođa R., premda snažna kao podolsko goveče, po prvi put nije mogla sama da se pozabavi truplom. Rešila je da rizikuje, i zatraži pomoć baš od mene. Odvezala mi je užad kako bih joj pomogao sa novom žrtvom.
– Ti ga uzmi za noge, a ja ću pod mišku. Prvo da ga podignemo, a onda ćemo da ga uspravimo. Idemo ho-ruk, na jedan, dva. Sad!
U tom trenutku, nešto je puklo. Slabašna krsta gospođe R. nisu izdržala teret.
– Jao! Jebem ti išijas. Miki, pomozi mi. Ne mogu da se ispravim! Jao što boli!! Kuku meni majko!
Prepoznao sam svoju šansu, i sapleo babu na pod. Odmah sam oslobodio Stefana i Dejana, koji su priskočili da mi pomognu, dokusurivši je majgerijem u glavu. Onda smo oslobodili Nenada i Vericu, dok sam ja poludelu babu vezivao užetom za nogu od ležaja. Pozvali smo policiju, koja je stigla u pravi čas, jer smo teškom mukom uspevali da savladamo ovu zaista zajebanu ženu, koja se sve vreme batrgala. I debeli Peđa je počeo da dolazi k svesti, a Pile je urlao od sreće što će ga brusilica najzad osloboditi patnje. Taman da snimi još neki singl!
Gospođu R. policija je najpre sprovela u maricu, a onda je, posle dužeg veštačenja, odlučeno da i nju pošalju na ekskurziju, ali u jednom pravcu – u Padinsku skelu. Tamo se, odmah pored PKB-ovog stadiona, nalazio deluks smeštaj pod ingerencijom dr Nestorovića, odakle je ovaj mag vrbovao svoje biračko telo, a kome je uostalom oduvek pripadala i antiheroina ove priče.
I dok smo davali izjave i mimoilazili se u hodniku, golišavi Pile mi je, ogrnut ćebetom, namignuo u znak odobrenja, i čak potpisao autogram! Ubrzo nakon toga, preminuo je posle duže bolesti. Očigledno da mu je tortura koju je godinama trpeo, oslabila imunitet i ubrzala kraj. Njegovo telo nije izdržalo, ali jesu svi veliki hitovi koje nam je ostavio u amanet.
Od sada, u školu idem rasterećen. Ne moram više da slušam tripove neke s razumom posvađane babuskere, ali priznajem: sav taj blebet malo će mi i nedostajati!
A priznaću vam još nešto: volim Alisu! Doduše, ne baš sve pesme (1389 pogotovu), ali onako uvek su mi bili simpa; prvo kad sam bio dete, a onda i kada sam postao romantični mladić! Posle sam krenuo da slušam hard rok, metal, pank i hardkor, pa mi bilo trulo da priznam, jer su ih uglavnom slušale klinke iz mog razreda. Ali uvek sam zamišljao kako urezujem imena sebe i svoje cure u koru divljeg kestena, dok mi usne osećaju njene. Da sam maslačak u njenoj kosi. I naravno, Piletovu najbolju stvar koju je ikad napisao: Ne mogu da sanjam! Jer znate šta? U životu me interesuju samo činjenice.
