Turistički informator Južnog Banata iz 1982. godine bio je jedna mala, zelenobela knjižica, A5 formata koja je na prednjoj strani imala prikaz kosača u banatskoj narodnoj nošnji dok oštri kosu, a u njegovoj pozadini, između stogova sena, nazirali su se i ostali težaci. Već odlično potkovan geografijom, kao osnovcu bilo mi je interesantno da imam uvid i u nešto tako fizički blisko, a opet daleko i nepoznato poput naseljenih mesta južnobanatskog okruga, pogotovu onih dalje od Pančeva. U istočnom delu južnog Banata, sela su po pravilu srazmerno manja od ovih na zapadnoj strani, i kako se ide dublje u provinciju razumljivo je da su sve malobrojnija, jer je i teren brdovit, a zemlja lošija za poljoprivredu. Mikronaseobine oko Vršca, Bele Crkve i Plandišta često su padale ispod hiljadu stanovnika još na popisu iz 1981., a u godinama koje su usledile, trend smanjivanja samo se pojačao. Život u izolaciji od bilo kakvih zbivanja, sve ono što sam pojmio kao sasvim normalno u gradu (za srpske uslove) ozbiljne veličine, bio je obavijen velom misterije, jer od toponima i brojki nisam imao većih saznanja. Nisam imao ni vozačku dozvolu, kamoli auto, pa da odem sam da vidim.
Od nekoliko desetina naselja, samo su dva imala manje od sto žitelja: Češko Selo u opštini Bela Crkva sa 78, i Laudonovac kao najmanja administrativna jedinica sa svega 24. Kako je to živeti u zajednici sa dvadesetak ljudi, okružen samo kravama? Mimo brojnosti, jedino što je moglo tamo da se pronađe u vezi Laudonovca, bilo je da je uzgoj goveda primarna delatnost. Na unutrašnoj strani knjižice, naselje čak nije bilo ni ucrtano na mapi, ali sam shvatio da se nalazi negde na samom jugu opštine Plandište, u onom njegovom donjem ćošku. Ali, gde se zapravo nalazi Laudonovac, to mesto sa najmanje stanovnika u Vojvodini, i koliko ih je danas ostalo?
Kada se ide putem iz Plandišta za Vršac, po izlasku iz Margite treba pratiti skretanje za Vršačke Ritove, koje se odvaja sa desne strane. Asfaltni drum treće kategorije, u dužini od oko kilometar-dva, vodi vas do propalog poljoprivrednog kombinata ispred koga je niz napuštenih hangara, dok je samo naselje Vršački Ritovi negde više levo, u njegovoj pozadini i tamo nisam stigao da odem. Pre samog ulaza u firmu, na blagoj krivini se između pomenutih hangara odvaja put na desno, dužine oko 200m. Na prvom račvanju, skreće se šljunčanim putem ponovo desno, i nakon tri kilometra drndanja po tucaniku, mestimično okruženog šumom, na jednoj blagoj krivini vozač će osetiti kako prelazi preko jedne male uzbrdice koja je zapravo bivši pružni prelaz, i prilikom spuštanja s nje ugledati i prve kuće. Tada će znati da je stigao u Laudonovac.
Osnovan kao nadničarsko naselje osamdesetih godina devetnaestog veka, zabeleženo je da je izvesni Holanđanin, grof i kapitalista Laudon hteo da na području alibunarske depresije proizvodi sirće, koje je nameravao da vadi iz ovde sveprisutnog bagrema. Tu sirćetnu kiselinu trebalo je da eksploatiše u cilju osvajanja tržišta pirinča. Nejasno je zbog čega ta ideja nije zaživela na duge staze, ali je na popisu iz 1910. godine Laudonovac ipak brojao 205 duša, najviše ikada. Za vreme SFRJ, meštani su najčešće radili u obližnjem, tada relativno uspešnom kombinatu „Vršački Ritovi”, a stočarstvom i gajenjem raznih kultura bavili usputno. Od ovog giganta, ostali su danas samo patrljci, tj. nekakvo ribarsko preduzeće koje svoje aktivnosti svodi isključivo na pecanje po barama i kanalima u okolini. Samo naselje Vršački Ritovi danas ne broji mnogo više stanovnika od Laudonovca, možda samo nekoliko više. A Laudonovčana je danas, na kraju 2025. godine, ostalo svega devetoro! Sela ovakve veličine, pa i manja, po Srbiji ima na stotine, ali su u plodnoj vojvođanskoj ravnici ona pravi kuriozitet, i zbog toga je Laudonovac meni bio posebno zanimljiv.
Prvi put selo sam posetio oktobra 2019. godine. Otišao sam tamo sa porodicom da snimim materijal za svoj prvi film, kratkometražni, a nedelju dana kasnije otišao sam ponovo sam. Nakon prelaska napuštene pruge, prve dve kuće koje smo ugledali, bile su sablasno prazne, da bi nas u trećoj sačekao domaćin Branko Krstić, čovek koji je tu živeo od 1967. godine. Iza trošnog kućerka, iz dvorišta se pomaljao kombajn, traktor i još neke priključne mašine, kao i Krstićeva žena Bosiljka. Oboje su tada imali blizu 80 godina. Branko nam je pričao o istoriji sela, razlozima zbog koga je devastirano, kao i teškom životu poljoprivrednika.
Odmah zatim, glavnom ulicom se na biciklu provozao i Nikola Dimitrijev zvani Bata, ratar od 70-ak leta koji je tog dana došao da obiđe staru kuću, jer je i on sam nekada bio stanovnik naselja. Već odavno živi u Margiti, koje je najbliže selo, i gde je uostalom i pošta. Bata je vispren i rečit uprkos godinama, vidi se da je bio fizički aktivan tokom celog radnog veka a i kasnije, i rado je sa mnom podelio mnoge zanimljive detalje iz laudonovačke istorije. Naročito one sa švercom putnika i lapanjem na voznim kartama (zbog čega je i ukinuta pruga), kao i lokalnim funkcionerima, uvek spremnim da obećaju puno, a ispune ništa. Pričao mi je i kako se u Margiti kupovao hleb za sedam dana, pa se donosio u Laudonovac da bi ga držali svo to vreme u frižideru – jer radnje nema. Ostaće legendarna njegova rečenica, koju sam kamerom uspeo da zabeležim:
– Kako ću ja ovako masan i prljav u to društvo?
Glavna ulica proteže se u dužini manjoj od kilometra. Posle dvesta mestara, pod pravim uglom seče je sporedna, a u njenom nastavku razrovan put vodi ka Margiti u dužini od oko pet kilometara. Već na izlazu iz Laudonovca, nazire se toranj crkve u susednom, većem selu. Na samom kraju glavne ulice zaseoka, zemljani drum vodi desno ka Baricama, selu udaljenom šest kilometara, a levo u njive, gde jazavci i lisice, a verovatno i poneki vepar, vrebaju iz kukuruza.
Na raskrsnici u centru, nazovi „korzu” – na ćošku preko puta transformatora, nalazi se kuća Velibora i Nevenke Dobričinac. Sa njima živi i njihov sredovečni sin koji, kako kažu, „ne voli da ga snima televizija”. Zato nismo stigli da se upoznamo – iako ja ne radim na televiziji već snimam za svoj ćef. Velja za sebe voli da kaže da je propali radikal, i da mu je simpatičan Voja Šešelj. Ako zaboravimo na ovaj ljupki detalj, gospodin Velibor je zapravo jedan drag, prostodušan i mio čovek, raspoložen za razgovor iako ima posla preko glave. Supruga mu Nevenka, jedna je energična žena koja mi je rado prozborila koju o malverzacijama lokalne samouprave, na moju i radost filmske dokumentaristike u kojoj sam želeo da se oprobam.
Iza njihove kuće, nasred te (ajmo reći) sporedne ulice koja se nastavlja na glavnu pod pravim uglom, nalazi se bivša škola do četvrtog razreda. Prepoznatljive je fasade, okrečene u narandžasto, valjda da bi bilo u duhu osnivača sela. Otvorena 1909. godine, radila je sve do 1972. kada joj je ponestalo dece. U ovoj školi tada je živela tročlana porodica sa kojom nisam imao kontakt prilikom prvog dolaska. Oni će se svi kasnije preseliti u Novi Sad, a na njihovo mesto doseliti druga – takođe tročlana, sa kojom takođe nisam komunicirao kada sam došao ponovo godinama kasnije. Tako da se, bar u tom objektu, broj prebivalaca faktički nije promenio.
U Laudonovcu se poslednje dete rodilo 2003. i ta devojka danas živi u Vršcu, i zapravo je jedna od dve unuke Velimira i Milenke Dobričinac – bračnog para koji i dan danas živi preko puta škole. Velimir je mlađi brat već pomenutog Velibora. Milenka je rodom iz Banatskog Sokoca, i upoznali su se dok su radili zajedno u poljoprivrednom kombinatu, koji je tada hranio ceo ovaj kraj. Njihovo dvorište je estetski i najuređenije – tu je bunar, tu je vinograd, kao i sveže potkresan ružičnjak, i pokošena trava. Bave se još uzgojem ćuraka, kokošaka i ostale peradi.
Od drugih stambenih i privrednih objekata, najveću pažnju svakako privlači jedna velika kuća, skoro hacijenda, koja je zamišljena kao projekat održive poljoprivrede, zdrave ishrane i lekovitog bilja. Ta kompanija registrovana je kao „LA Sustainable Agro – industrial holding”, i nalazi se na suprotnom kraju glavne ulice. Iz dvorišta vrebaju opasni veliki kerovi čiji lavež pravi jedini buku ovde, a i čini se da gazda nije svaki put tu, s obzirom na to da njegov auto nije bio svaki put parkiran ispred. U Laudonovcu se nalazi i ribnjak, baš u dvorištu jedne od prve dve napuštene kuće kada se uđe u selo. I ovde je situacija sa stanovanjem ista: vlasnici samo povremeno obilaze svoje posede, dok zapravo žive u većim selima i gradovima, najčešće Vršcu.
Ostatak Laudonovca, naravno, čine napuštene i dotrajale prizemljuše koje niko neće da kupi; zakatančene brave, urušeni krovovi sa pozelenelim crepom na kome se nahvatala mahovina, prozori obavijeni paučinom, porušeni obori za stoku itd. ovde su redovan pejzaž od dvorišta do dvorišta. Najstrašnije izgledaju one kuće čiji se obrisi jedva i vide iza šiblja i korova, a takvih je sve više. Tu i tamo, između nekih zjape i praznine gde nije ostala ni cigla, eventualno parapet. Ako bih brojao stambene objekte koji i dalje postoje u nekom funkcionalnom i popravljivom obliku, rekao bih da ih sve zajedno ima oko četiri puta više nego samih žitelja. Pričaju da je ovde nekada postojala prodavnica, pa čak i kafana, što se iz priloženog čini kao nadrealno, ili neka daleka prošlost, možda za vreme kraljevine ako i tada.
U međuvremenu, izvađene su i šine, tako da je od nekadašnje železničke stanice (koja je prestala da bude operativna početkom 1990-ih), ostala samo kamara nabacanih letava na susednoj poljani. Čelik je, naravno, odnet i istopljen. Nisam primetio čak ni one dve krave koje su tuda pasle.
U Laudonovac sam ponovo došao septembra 2025. u nameri da dovršim svoj filmski prvenac, i da mi taj vremenski odmak posluži kao hronološki uvid u dalje propadanje jednog zabačenog sela. U međuvremenu, saznao sam da je Branko Krstić umro dve godine ranije, i to nakon operacije noge koju su morali da mu odseku, verovatno zbog gangrene – a da je i Bata iz Margite, iako se činio neuporedivo vitalnijim od Krstića, takođe preminuo. Ostali meštani, koje sam upoznao šest godina ranije, bili su veoma prijatno iznenađeni mojim ponovnim dolaskom, a pogotovu braća Dobričinac i njihove supruge. Od Velibora sam kao poklon kući poneo kesu smokava iz njegove bašte, i kilo laudonovačkog sira koji on sam pravi (a koji inače ukusom jako podseća na fetu), a od Velimira i Milenke – kilo grožđa. Krstićeva udovica Bosiljka, ponudila me čašom soka od narandže.
Sve to, i još malo više, spakovano je u 37 minuta pod jednostavnim naslovom „Laudonovac”, rad koji i dalje čeka svoje prvo javno prikazivanje, ako ne računamo YouTube kao audiovizuelnu platformu dostupnu masi. Iako sam pravio poprilične greške u montaži, a najzad i ponegde slabo fokusirao kadar, ono najbitnije – ideja i sadržaj – ostali su tu. Ovaj zapis ostaće kakvo-takvo, ali retko svedočanstvo o jednom mikrosvetu koji će nepovratno nestati, verovatno i za naših života.
