Prvi deo teksta možete pročitati ovde
Vlajko je radio brzo i nepogrešivo. Nije kasnio na posao. No, iako je bio otvoren i razgovorljiv tip, bilo je nečeg tajanstvenog u vezi s njim. Ali nisam mogao tačno da procenim šta, pa sam to onda pripisao vicevima u kojima Krajišnici, je l’ te, uvek budu malo priprosti. Ipak, uvek sam gajio sumnju u predrasude te vrste, jer je ćaletov prijatelj s posla, Petar Živanić, poznat i kao Pera Bosanac, bio diplomirani mašinski inženjer, odlično igrao šah i imao crni pojas u karateu. Uz to je bio veliki ženskaroš, i rado se hvalio svojim poduhvatima, još od vremena kada je momkovao u rodnoj mu Janji kod Bijeljine. On je bio The Bosanac mog detinjstva, tako da sam Vlajka prihvatio bez mnogo zazora, a i Dejan. Nakon dva meseca zajedničkog rada, pozvao nas je da mu budemo gosti na slavi, za Đurđevdan. Međutim, za razliku od nas, sa Šeletom nije imao topao odnos.
– Šta misliš o našem kolegi? – pitao sam ga.
– Mnogo je smešan. Izgleda kao čobanče u onom vunenom prsluku i gumenim čizmama – smeškao se Šele. – Podseća me na „Orlovi rano lete.“
– Da, liči malo na Nikolicu s prikolicom. Je l’ te pozvao na slavu? – nastavio sam.
– Ma nije, šta će mi to. Samo vi idite.
Što je lepo kada ljubav izostaje sa obe strane. Sigurno bolje nego da je jednosmerna, ono kad jedan pati jer ga ovaj drugi neće.
– Baš me nervira. Mnogo se pravi važan – bio je odsečan Vlajko.
Uveče oko 21h, Deja i ja našli smo se na peronu ATP-a, i busem zaputili u Novo Selo, gde nas je domaćin čekao na stanici. Potom nas je odveo ka njegovoj kući. Ona se nalazila u ulici koja stoji tačnoi nasuprot poslednjeg autobuskog stajališta; pređe se glavni put, i korača pomenutim šorom pet minuta. Sa leve strane, nalazi se kuća Jovića. Ružna i zarasla u travu, bez fasade i sa poljskim klozetom u dvorištu.
Ubrzo shvatamo da smo jedini gosti na slavi.
Ponudio nas je rakijom, a onda su došli i njegovi roditelji, donevši proju i gibanicu. Svog sina dobili su u nešto poznijem dobu, pa iako su bili šezdesetogodišnjaci, izgledali su potrošeno kao da imaju 80. Plan je bio tu da prenoćimo, i sutra se vratimo jutarnjim oko 8.
OK, kontam: dečko je tek par godina ovde, nije stigao da nađe ekipu s kojom bi se družio. Ne znam šta je posredi da nema nikog osim nas. A možda je odgovor ležao baš tu preda mnom.
– Je l’ treba još nešto? – upitala nas je majka dok se spremala da ode nazad u kuhinju.
– Ajde beži napolje, ostavi nas! Doći ću ja ako treba. – izdera se Vlajko ljutito, i otera ženu iz sobe. Do tada, ovu stranu njegove ličnosti nisam viđao.
Dnevna soba u kojoj smo „slavili”, bila je zapravo Vlajkova. Prostrana, oko 40 kvadrata. Krevet do prozora, krevet do zida, astal na sredini. Uz noseći zid, stajao je ormar s garderobom. Sedeo je sa nama otprilike do ponoći. Onda nas je pozdravio, ugasio svetlo i sišao dole.
Pokrio sam se jorganom, poželeo Dejanu laku noć, i momentalno zaspao. Nemam pojma koliko sam spavao, možda sat-dva, da bi u pola noći čuo mrmljanje, kao prigušeni razgovor. Otvorio sam kapke svega toliko da vidim šta se dešava. Na drugom kraju sobe, video sam Vlajka kako sedi pored Dejanovog kreveta, primakavši stolicu na pola metra od njega. Pritom je nekako izazovno, u maniru barske dame, podigao desnu nogu na prečagu nogara. Dok sam pokušavao da razaznam dijalog i poentu ove suptilne interakcije svojih kolega s posla, uveravao sam sebe da ipak nismo ispali tako glupi i naivni, i da ovo čemu svedočim nema onu dimenziju koju nisam želeo da ima. Odbijao sam da priznam kako smo upali u zamku. Naravno, i dalje sam se pravio da spavam i držao trepavice milimetarskog razmaka, taman da ispratim razvoj situacije.
– Da li je to tebi OK…? Ja mogu… – okolišao je Vlajko nekim nepreciznim jezikom, dok je Dejan, preneražen od straha, ležao pokriven do guše. U pogledu iza naočara, jasno sam mu prepoznao užas, i saznanje da smo došli mečki na rupu. Pa iako nikakav konkretan predlog nisam načuo, jasne su mi bile namere domaćina: hteo je da nas nategne. Ako ne obojicu, a onda bar jednog od nas. Sreća moja, pa mu evidentno nisam bio prvi izbor. A možda je hteo samo da mu budem statista, da priskočim ako zatreba?
Vlajko je u jednom momentu ustao, i definitivno nas ostavio na miru. Ja sam to veče prespavao dupetom uza zid. Nije kao da sam se nameštao ili uzeo u naročitu predostrožnost – prosto tako mi je bilo najudobnije. Ujutru ustadoh prvi, i odoh u poljski klozet na pišanje. Na drvenoj dasci, ostalo je parčence nečijeg govneta. Totalni treš.
Dejan i ja ćutke smo otišli ka stajalištu busa, i nikada više prozborili na ovu temu. Bio je neobično ćutljiv i očigledno zapanjen, a mogu misliti kakvi su mu se sve scenariji motali po glavi.
Sutradan dolazim na posao i saznajem da je Vlajko dao otkaz. Možda je smišljeno hteo da nas iskoristi na brzinu pre nego što ode? A tek smo se upoznali. Nismo stigli ni da se zavolimo.
Sredinom juna, zove me neko s nepoznatog broja. Javljam se.
– Vlajko ovde. Slušaj, našao sam ženu i biće svadba uskoro. Ženim se! Hteo sam da te pitam, je l’ hoćeš da mi budeš kum? – ravnim tonom saopštio mi je svoje velike planove.
– Pa ovaj… čekaj, mi se jedva znamo. A osim toga, nisam kršten. Izvini, ne mogu – rekoh ljubazno, da ne ispadnem grub kad mi već nudi tu laskavu ulogu.
– U redu. Zdravo – reče, i prekide vezu. Taj sam glas čuo poslednji put.
Je l’ imaš cigaru?
Ubrzo su i Šele i Dejan dali otkaz jer su pronašli drugi posao, a na njihovo mesto vratio se Dimitrije, stari radnik koga sam poznavao od ranije. A došao je i Mladen, Banetov drugar sa Koteža, još jedan iz lepeze njegovih poznanika koji nije imao pametnija posla nego da dođe ovde da radi. Iako više nije bio redovno zaposlen u perionici, i Bane bi ponekad navraćao da ćaskamo, ili čak upadne kao zamena kada neko ima druge obaveze, ili je sprečen da radi.
Mladen je bio moj vršnjak, ali pomalo nezreo. Ipak, nabadao je gitaru i ponekad je donosio na posao. Bio je zabavan na svoj, autentičan način. Takođe je voleo košarku, i iz Banetove priče navodno igrao toliko dobro da je opušteno mogao da trenira u klubu. Plela se legenda o tome kako je na pick-up partiji na kotežanskim terenima, zavalio bananu nekom liku koji je kasnije igrao u prvom timu Partizana. Međutim, Mladen nije imao discipline i dovoljno jak motiv da bi se sportom bavio profi, već je vreme trošio na druge hobije. Naime, dok je Dejan strašno voleo pivo, Mladen je voleo pivo onako ali je zato veoma voleo sgra, džidžu ili preciznije, kanabis.
Odmah mi je ispričao anegdotu koju sam propustio dan ranije.
– Bio neki čovek da pita za rođaku, za posao. Žena ima četrdeset godina. I kaže Bakaja „pa ne može žensko da radi u autoperionici.” I kaže taj lik, „ali videćete: ima dobru dušu!”. Ha, ha, ha. „Ima dušu” – reče naklibereno.
Kao i ja, obožava Pušenje i već je savladao akorde Zenice blues i Javi mi.
– Jebiga, jeste pederska pesma, ali je odlična – objašnjavao mi je, dok sam se suzdržavao da mu ne ispričam svoju epizodu sa Vlajkom. Ko zna, može svašta i o meni da pomisli.
Ovde duvka nije bila baš preporučljiva razbibriga, a i jako bi se osetilo, te je Mladen mogao samo da duvani obične cigare. Jednom kad mu je ponestalo omiljenog L&M-a, pitao me da odem u radionicu pored da vidim ima li ih tamo.
– Ajde vidi kod Buge da li ima pljuge… Ha! Čekaj. – reče Mladen, uze džitru i zasvira bazični bluz. – „O, da li ima pljuga, tantarantaraaan…. dragi majstor Buga…” – pevao je stih koji je došao u momentu.
Zanimljivo je da je i Bugi uvek ponestajalo cigara. Rečenica po kojoj će ostati upamćen, bila je:
– Je l’ imaš cigaru? – ali onako sramežljivo, molećivo, skoro bespomoćno. Kako da mu ne daš.
Sa Dimitrijem je bila potpuno druga priča u odnosu na moju prvu fazu rada sa njim. Shvatio sam da je on u stvari pristojan momak, a i činilo se da je u međuvremenu izgustirao tetris. Doduše, našao je novu zanimaciju – sada je drkao mobilni telefon. Primećujem i da je pomodarstvo u vezi te naprave sve češći trend. Koji model ima više opcija, bolju bateriju, koji je skuplji, čiji je duži i tome slično. I Dimke je donosio kasete da slušamo, najviše vedete lokalne scene: By-pass.
Buga je kupio dva primerka rovera SD1. Od tog rogobatnog i kvarljivog engleskog hečbeka, hteo je da napravi jedan auto kako treba. Stajali su mu ispred servisa, na parčetu livade između trotoara i ulice. Onako iz puke dosade, skinuo sam roverov znak sa jednog od njih, i poneo kući kao suvenir. Bane mi je kasnije pričao kako je mehaničar šizeo od muke. Ali, nije me odao.
– Jao, ko mi je maznuo znak?? – jadao se Bugiša u perionici. – Je l’ imaš cigaru?
Mušterije
Od tvog odnosa prema radu, zavisi kako će se vlasnici vozila postaviti prema tebi. Toliko sam uspešno savladao opis posla, da sam kola često prao sam, bez ičije pomoći, i to u vremenskom roku duplo bržem od onog kada sam bio početnik, i prao ih u tandemu. Da ne veruješ.
– Vidi ti njega, kako on to šljas-šljus, samo se okrene i gotovo. Ovo je, bre, profesionalac! – hvalio me dežmekasti bradonja, vlasnik belog fijat una.
No, bilo je i onih koji nisu trpeli da im tamo neki prljavi, mokar-iza-ušiju govori koliko treba da čekaju, i gde da parkiraju dok ne dođe njihov red. Iz zlatnog ford taunusa, godina proizvodnje 1978., iskoračio je križanac Džon Vejna i mladog Džoni Keša, grubijan zašao u pedesete ali još uvek solidno jak da te spakuje za sekund ako mu kontriraš. S malo dužom, kovrdžavom frizuricom u stilu merino ovna i zlatnim kaišem koji se presijavao s trbuha, prišao mi je u kaubojskim čizmama.
– Je l’ hoćeš ti dečko, jednu šamarčinu? – pitao me kao da me nudi sokom od borovnice.
Dolazio je i Petar Mošić, nadaleko znan i kao Tamango. Bivši tabadžija i bitanga kakvim smo uvek zamišljali one mandove ispred bioskopa gde se daje Brus Li, ovaj besprizornik je tokom života napredovao od klasične ulične barabe, do višegodišnjeg porodičnog nasilnika i zlostavljača supruge. Dovezao mi je kola da ih operem, i odmah počeo da kao pevac skakuće oko mene i iza mojih leđa, tražeći svaki milimetar neočišćenog lima. Nije vredelo što sam mu govorio kako ne radim tu od juče.
– Evo ovde si promašio sunđerom. Evo tu, isto. Ajooooj! Nemaš pojma – navalentan je bio tamnoputi kikirez, inače poreklom iz Bavaništa.
Iako je već prelazio granicu bezobrazluka, nisam hteo da kušam sreću i izazovem ga da vadi brisu, i izmasakrira me tu nasred perionice. Zato sam razgovor preveo na bezbedan teren.
– A vi, čime se bavite, gospodine? – rekoh omalenom Pidikancu.
– Pa, ja trgujem kolima – reče evidentno ponosan na svoj godinama građen mangupluk i ulično obrazovanje. Uspešno sam amortizovao njegovu zajebanost.
* * *
Uskoro sam se spremao da idem na letovanje, a i nadao da ću po povratku pronaći bolji posao. Svoju odluku da perionicu i definitivno napustim, saopštio sam Bakaji, i ona me suznih očiju ispratila iz firme. Nisam očekivao takvu reakciju. Izgleda da sam babi postao nešto više od ostalih, vazda-smenjujućih marginalaca.
Sa Banetom sam nastavio da se družim. Mladena i Dimitrija viđao sam u prolazu; uvek bi se srdačno pozdravili. Daču sam viđao iz daljine, ali obojicu nas je baš boleo kurac da se javimo onom drugom. Šele je ispario ko zna gde. Buga je nastavio da popravlja kola okružen posterima golih pičaka. Malo zatim, desio se neočekivan susret sa Dejanom, koga sam sreo dok mi je prolazio komšilukom, uveče kod „bombonjere”.
– Hajde gore kod mene na kafu. Da se ispričamo – pozvah ga u stan. Prihvatio je.
Uočavam da se karakterom jako promenio. Nema više onog brbljivog, raspojasanog meraklije kakvog sam znao pre. Ili je samo odjednom postao oprezan. Nimalo ga nisam krivio zbog toga.
– Znaš, ja sam rešio da ljude držim na distanci. Bolje gledati samo svoja posla, ni s kim se ne zbližavati previše. U se i u svoje kljuse, to je najbolje – smireno je konstatovao.
