Dođoš

Zoran Milošević
Objavljeno 29.02.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Po ko zna koji put, ovih dana na društvenoj mreži Twitter „besni rat” između „Beograđana” (koji su se po njihovoj računici  naselili pre Kelta) i „Beograđana” koji jedva čekaju praznike i vikend da bi otišli u svoja rodna mesta. Gomila gluposti, fraza tipa „sve bi bilo super, ali su nam ONI upropastili grad”. Drugarice i drugovi, koji ONI? Dokle god budemo tražili krivca u nekom drugom a ne u sebi samima, nećemo da mrdnemo dalje iz ove kaljuge u kojoj se nalazimo. Ko normalan napušta svoj dom i rodni grad, ako nije prinuđen na to? Dolaze mladi na fakultet, završe ga i šta onda? Ako se vrate u svoje rodno mesto, biće trgovci, građevinski radnici sa fakultetskom diplomom i poslom od danas do sutra.

Ja sam svoje rodno Smederevo napustio prvi put 1995. godine jer sam dobio posao u tadašnjoj TV FAN iz Kovina. Ubrzo sam se tamo i preselio, jer tih godina prevoz nije funkcionisao najbolje, a zbog nekih dvadesetak kilometara u jednom pravcu, gubio sam mnogo vremena čekajući da se pojavi ispravan autobus koji će nas prevesti na odredište. Osim pojedinih kolega, koji su me zbog mog prethodnog iskustva i obrazovanja za taj posao, doživeli kao opasnost za svoja radna mesta, drugih problema nije bilo.

Naravno, nisam izbegao šale zbog tradicionalnog rivaliteta susednih gradova, tako da me je jednog jutra na radnom stolu dočekala maketa (napravljena od Lego kockica) mosta između Smedereva i Kovina sa carinskom kućicom na kovinskoj strani i parolom „Srušićemo most!!! Autonomaši!!!”. Sve u svemu, bilo je to jedno lepo životno iskustvo, ali kao i sve lepe stvari i ova je kratko trajala, te sam se posle četiri godine vratio u Smederevo.

U rodnom gradu, mučio sam se da pronađem prvo adekvatan, a kasnije i bilo kakav posao. Zahvaljujuću prijatelju koga sam upoznao za vreme bombardovanja (bili smo u istoj jedinici), dobio sam pristojan administrativni posao, sa skromnom ali redovnom platom. I tu sam se zadržao oko četiri godine kada su mi se zahvalili na saradnji. U to vreme, na RTS-u je predstavnik jedne (tada ultrapoznate) kompanije za prodaju računara, pozvao sve koji bi hteli da rade da se prijave na broj telefona koji je na ekranu.

Tako je i bilo. Pozvali su me na razgovor i posle par dana su mi saopštili da sam dobio posao. U početku sam svakodnevno putovao iz Smedereva za Beograd, dok nisam troškove bacio na papir i video da mi je isplativije da nađem stan u Beogradu. Dakle, nisam u prestonicu došao „iz besa” već iz puke egzisencijalne potrebe. U međuvremenu sam i upoznao ljubav svog života (koja takođe nije „Beograđanka”, već Sosa), venčali smo se, našli stan i dobili dete.

Ozbiljno smo počeli da razmišljamo kako da se konačno skućimo ili makar smanjimo troškove stanovanja, tako da smo odlučili da se preselimo u Pančevo. Bliže nam je poslovima od mnogih prigradskih naselja u BG, i mirnija sredina za odrastanje i vaspitanje deteta.

Ni jednog trenutka nismo zažalili zbog te odluke. Vojvođanski način života (polako, na tenane, odgovara negde i mom senzibilitetu, tako da se u Pančevu osećam kao i Smederevu.

Naravno i ovdašnji prijatelji me zafrkavaju da sam „dođoš” i „Srbijanac” koji se doselio u Pančevo da bi „video sveta”, što nikako ne shvatam kao uvredu već kao šalu.

Da zaključim priču: Drage drugarice i drugovi „Beograđani”, ako želite da živite autistično i da brojite generacije od Kelta na ovamo, izborite se za decentralizaciju države. Ovako ste zgrabili sve pare kao Baja Patak i sada vam smetaju svi koji dođu u Beograd da rade, jer jedino tu ima posla. Kada bi se pravilno sve rasporedilo, niko ne bi napuštao svoje gradove i domove, već bi u prestonicu dolazili turistički, na Adu, Kalemegdan, vodili decu u Zoo vrt…

Nadam se da smo se razumeli i da me niste shvatili pogrešno, jer nisam imao nameru nikoga da uvredim. U to ime ŽIVI I ZDRAVI BILI!!!

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)