Prethodni nastavak priče možete pročitati ovde
„Moramo da joj kažemo. Dovoljno je odrasla da razume”, zamišljeno će Sava.
„Ja se plašim. Plašim se da nas ne omrzne. Mislim da bi to saznanje moglo da joj rasprši sliku o nama kao savršenim bićima. Da će da nas gleda drugim očima, možda i da nas osuđuje za Jevgenijevu smrt… Ne znam, ne znam. Ne volim toga da se setim, jer zaista snosimo deo krivice. O, Bože, oprosti nam”.
„Kako me to boli… Često razmišljam o tome. Vagam. A onda, trudim se da potisnem taj osećaj krivice. Da zaboravim… Kako da ti kažem, kao da je posle njegove smrti ljubav prema tebi poprimila drugi oblik. Ne mogu da objasnim. Kao da se u meni izgubila veselost, ona razuzdana strast, prosto se stidim kad osetim žudnju. Trebaš mi, ne bih mogao da zamislim život bez tebe, ali pri prvom nagoveštaju strasti, trgnem se, kao da se Jevgenij ispreči između nas…”
„Možda je baš to Božija kazna”, odgovori Kaća i pomiluje Savu po obrazu, a onda ga nežno poljubi. „Znaš, ja ponekad pomislim da je bolje da se nismo sreli, manje bih patila. Čudno je to osećanje. Sreća što te imam i patnja što to moramo da krijemo. I osećaj krivice. Ta osećanja se mešaju, prepliću. Sreća i tuga se nadmeću. Jednom nadvlada jedno, kasnije drugo. Nekad mi oko zasuzi od sreće, sledećeg trenutka lijem gorke suze”.
Zaćutali su.
„Jel supa gotova? Treba svakog trenutka da stignu”, promeni temu Sava i pritom pogleda u sat, „vidim i krancle si napravila, da obraduješ Sašu”.
Kaća obriše ruke o kecelju i potrči u dvorište kad se veselim lavežom oglasi Žućko. Sava se zaustavi na vratima zastakljenog konka.
„Zašto si sama?”, čuo je Sava kako mati začuđeno pita Sašu, „Gde ti je Joca? ”
Saša je ćutala, a onda brizne u plač i nasloni lice na majčino rame.
„Šta je bilo, kaži mami”.
„On, on me je lagao. Obeščastio i iskoristio. On ima verenicu. Juče mi je rekao”, jecala je.
„Nemoj da plačeš, takav čovek nije vredan ni jedne tvoje suze”.
„Ali mama, ja sam ga zavolela…”
„Nisi ti njega zavolela”, umeša se Sava, „ti si zavolela idealizovanu sliku o njemu koju si stvorila u glavi. Zavolela si čoveka koji bi zasluživao tvoju ljubav. Sad kad si se uverila da on nije takav nema razloga da zbog toga patiš. Sigurno ćeš u životu sresti čoveka boljeg od Joce… Život je, kćeri, čudo. Pun iznenađenja”.
Saša je zaćutala. Razmišljala je prazna pogleda. Suze su se lagano sušile na obrazima.
„U pravu si”, najzad je progovorila i duboko uzdahnula, a onda se osmehnula, „dosad me nikad nisi nazvao ćerkom, maločas jesi. Volim te puno. Skoro kao tatu. Volela bih sad kad nema tate, da me zoveš ćerko…”
Kaća i Sava se pogledaše.
„Znaš”, zausti Sava. Pauza je bila poduža. Grlo mu se steglo i jedva je izgovorio, „ti i jesi moja ćerka. Naša…”
Saša ih pogleda jednog pa drugog, ne shvatajući. Onda joj se izraz lica promeni.
„Da, da, da!”, uzvikne. Kao da su joj se kockice složile u glavi, „osećala sam, naslućivala…”, pokuljale su reči, „o Bože!”
* * *
Povorka se zaustavila ispred dućana. Takav je običaj od vajkada. Povorka zastane na raskrsnicama, ispred kuća rođaka, na mestima koja imaju veze sa pokojnikom. Svi zaposleni su stajali ispred ulaza. Na tabli iznad vrata sada je pisalo: TP Budućnost, prodavnica mešovite robe. Kolege su se praštale od nedavno penzionisane tetka Kaće. Dok je sveštenik čitao molitvu, neko se krstio, neko ne. Iza kovčega je stajao sedokosi Sava Senćanski zajedno sa Sašom. Držala ga je ispod ruke. Ponovo se sa crkvenog tornja oglasiše zvona i povorka polako nastavi svoj put.
EPILOG
Uskoro je i Sava pronašao svoj mir pored Kaće. Odmah do njih je grob Jevgenija Rubljova. Aleksandra, Saša Senćanski Rubljov, živi u Beogradu, nije se udavala, posvetila se karijeri. Frida Viner je u Nemačkoj u skromnoj radionici pokrenula proizvodnju drvenih dečijih igračaka. Ana Viner leži u zajedničkoj grobnici u selu Knićanin. Hajnrih Viner je svoje postojanje završio u nužniku železničke stanice u Zidanom Mostu, a Patai Šandor je skončao u Argentini, a da nikad nije pokušao da stupi u vezu sa ženom i ćerkom.
Nedavno su se u Beogradu pojavili potomci daljih rođaka Jakova Levija. Raspitivali su se o zakonu o restituciji.
Nije baš sasvim jasno da li lanac marketa koji nosi naziv Super Vero, ima ikakve veze sa porodicom Veropulos i Spirosom Veropulosom koji je prvi upotrebio naziv Super Vero.
Zgrada dućana i posle više od sto godina stoji stameno i prkosi vremenu. Ko zna koliko će još vlasnika i imena da promeni. Trenutno iznad vrata stoji naziv: Kineska prodavnica. Li Sin-Đin, sin mladog kineskog bračnog para koji je zakupio zgradu dućana treba da pođe u prvi razred. Otac malog Lija u nedoumici pod koji imenom da upiše dete upitao je direktorku škole:
„Koje muško ime uživa poštovanje ovde u Srbiji?”
Direktorka malo razmisli.
„Sava”, odgovori, „po Svetom Savi, koji važi za pokretača pismenosti i pokrovitelja škola i prosvete”.
Tako sada u školskoj klupi u kojoj su davno sedeli Sava Senćanski i Nikola Veropulos sedi kosooki Sava Sinđin. Jer daktilografkinja je u protokol, greškom, izostavila crticu, umesto Sin-Đin, upisala Sinđin.
