Psi lutalice ili napušteni psi su psi bez vlasnika koji lutaju po urbanim ili ruralnim područjima. Psi lutalice najvećim delom postanu to od nekadašnjih kućnih ljubimaca, koje su bivši vlasnici napustili i ostavili na ulici. Kada se na ulici nađe više njih, ovi psi obično žive u manjim ili većim čoporima. Nažalost, dešava se da ovi psi napadnu ljude i druge životinje i to je nešto što uznemirava građane i lokalne samouprave (koje su često prinuđene da plaćaju novčane odštete građanima za ujede pasa lutalica). U nekim lokalnim samoupravama psi lutalice obično dospevaju u azil, gde se drže duže vreme a najsrećnije rešenje je da im se pronađe novi vlasnik (često čujemo apele da ljudi udome pse iz azila umesto da kupuju pse). Nažalost, u Srbiji je problem pasa lutalica izuzetno veliki problem – pretpostavlja se da ih u Beogradu ima više od 17.000, u Novom Sadu oko 10.000 a Nišu oko 8.000. Pretpostavljamo da je u ostalim, manjim, sredinama situacija jednako alarmantna.
Opština Kovačica ima višedecenijski problem sa psima lutalicama koji se okupljaju u centru većih naselja po opštini. Iako mnogi psi lutalice postaju lutalicama tako što ih gazde izbace iz kuće, dešavalo se i to, da na teritoriju naše opštine budu doneseni i psi koji su bili kućni ljubimci u nekim gradovima van naše opštine (naročito kada se vidi da se kao pas lutalica pojavio neki lep, rasan pas). Situacija je nekad bolja a nekad gora ali problem postoji takoreći oduvek. Prema rečima starijih meštana, nekada ovaj problem nije bio toliko izražen jer je u neka davna vremena – vremena kada se nije puno obaziralo na zaštitu životinja – navodno organizovana neka vrsta saradnje lokalnog rukovodstva sa mesnim udruženjema lovaca koja su nekoliko puta godišnje imala organizovanu akciju uništavanja (ubijanja) pasa lutalica. Vremena su se – na svu sreću – promenila i jasno je da je sada ovakav način „rešavanja” ovog problema sasvim neprihvatljiv. Ali, baš u slučaju Opštine Kovačica, poslednjih par decenija problem se često rešavao tako što se nije rešavao nikako – psi lutalice su ili bile ostavljane da životare na ulicama (oko pekara, samoposluga, oko mesara i picerija, bilo je pasa koji su tako preživeli godinama, pasa koji su postajali poznati svim meštanima) ili bi s vremena na vreme lokalna samouprava potpisala neke ugovore sa nekim firmama koje onda su te pse hvatale, odnosile nekuda, tamo ih možda sterilisale a onda bi ih prosto vraćale nazad na ulice po naseljima kovačičke opštine. Pričalo se i to, da se mnogim tako odvedenim psima izgubio svaki trag, to jest da su bili ubijani. U minulih desetak godina, u slučaju da su neki meštani napadnuti tj. da ih je ujeo pas lutalica, oštećenima je lokalna samouprava isplaćivala odštetu. Nažalost, dešavalo se i to da građani uzimaju pravdu u svoje ruke – s vremena na vreme je bilo slučajeva trovanja i ubijanja pasa lutalica. Sa druge strane, mnogo više je je po kovačičkim naseljima bilo časnih ljudi koji su imali dovoljno ljudskog saosećanja prema psima lutalicama pa su se tim jadnim stvorenjima posvećivali ako ne u smislu udomljavanja pojedinih pasa, onda bar u smislu njihovog povremenog hranjenja (kupovina peciva u pekari, sipanje granula na odabranim mestima po parkovima, i slično).
Bilo kako bilo, jasno je da je većina građana Opštine Kovačica sasvim svesna postojanja problema pasa lutalica. Konačno, od ove godine, u naselju Idvor pojavila se firma pod nazivom Sara&Bobi. Ova firma koju vodi Nenad Pramenković se bavi negom pasa i uslugama njihovog zbrinjavanja. Dakle radi se o firmi koja bi mogla da pomogne u rešavanju problema sa psima lutalicama u Opštini Kovačica. Problem je samo u tome što je za dugoročno funkcionisanje ove firme – koja već sada zbrinjava nekoliko desetina pasa – potrebna saradnja sa lokalnom samoupravom.
Prvi čovek firme Sara&Bobi Nenad Pramenković navodi nekoliko razloga za rešavanje problema pasa lutalica u Opštini Kovačica: zdravstveni (sprečava se širenje i prenošenje zaraznih bolesti kao i bolesti koje su zajedničke ljudima i životinjama), socijalno-bezbednosni (smanjenje napada na građane kao i uznemiravanje javnog reda i mira), higijensko-ekološki (sprečava se rasturanje čvrstog otpada i smeća iz kontejnera, kanti, i deponija, izbegava se prljanje ulica, javnih površina i dečijih igrališta), estetski (lepši izgled grada i naseljenih mesta, kako za građane tako i za turiste, humani odnos prema životinjama – humano postupanje sa životinjama je mera u interesu i ljudi i životinja), ekonomska opravdanost (troškovi postojanja prihvatilišta i službe vremenom bi se višestruko isplatili – naspram troškova koje bi lokalna samouprava morala da plati u slučaju odštetnih zahteva građana), edukativni (izgradnjom prihvatilišta Opština Kovačica bi dobila novi prostor za razne eduktivne programe namenjene podizanju ukupne svesti građana, naročito dece, o problemima pasa lutalica). Pramenković navodi da postoje i zakonske osnove za izradu ovog projekta: Zakon o veterinarstvu (Sl. glasnik RS br.91/2005), Zakon o zaštiti životne sredine (Sl. glasnik RS br. 135/2004), Zakon o komunalnim delatnostima (Sl. glasnik RS br.16/97 i 42/98), Pravilnik o obeležavanju pasa i vođenju evidencije o obeleženim psima (Sl. glasnik RS br.91/2005), Pravilnik o uslovima i merama za humano hvatanje i uništavanje pasa i mačaka lutalica (Sl. glasnik RS br.29/94), Zakon o dobrobiti životinja (izglasan u Skupštini RS 29.05.2009.g.). Pramenković kaže da su u osmišljavanju projekta uz važeće propise korišćeni i nacrti zakona koji regulišu ovu oblast, kao i konsultacije sa inspekcijskim službama, veterinarskom stanicom, udruženjima za zaštitu životinja.
Dakle, lokalna samouprava bi – svesna svoje odgovornosti i zakonskih obaveza kada je u pitanju rešavanje ove problematike – sagledavajući celokupnu paletu mogućih rešenja, a u cilju da se ponaša odgovorno i tako utiče na smanjenje i humano rešavanje problematike pasa lutalica, trebalo da podrži ovaj projekat. Cilj projekta koji Pramenković nudi je humaniji i savremeniji pristup rešavanju ovog problema, u skladu sa važećom pravnom regulativom. Nažalost, novi saziv lokalne samouprave Opštine Kovačice još uvek nije formiran, pa napori firme Sara&Bobi sada ne dobijaju potrebnu podršku, dok o nekoj dugoročnijoj saradnji zasad nema govora, kao da u Opštini postoji računica da je u ovom trenutku jeftinije nastaviti sa plaćanjem odšteta ujedenim građanima nego da se novcem iz opštinskog budžeta podrži projekat funkcionisanja jednog opštinskog prihvatilišta za pse lutalice. Videćemo šta će doneti sledeći meseci, ali čini se da bez neke vrste ozbiljnijeg građanskog aktivizma – u vidu pritiska na lokalnu samoupravu, kroz peticije, proteste i slično – ovaj problem neće skoro biti rešen.
Nenada i firmu za negu i zbrinjavanje pasa lutalica Sara&Bobi iz Idvora, možete kontaktirati preko e-maila prameni@live.com.
Pančevac
Mnogo toga što je navedeno u ovom članku je relativno a napravljene su i neke logičke greške u zaključivanju, verovatno zbog nepoznavanja materije.
1.Psi lutalice kao termin se više ne koristi u zakonskim i podzakonskim aktima, već se isključivo govori o napuštenim životinjama, dakle onima koje se privremeno ili trajno mogu zateći na javnim površinama.
2.Kada se navodi da je problem izuzetno veliki treba imati na umu da je ovo relativna konstatacija: napuštenih životinja je uvek bilo u našoj zemlji i celom regionu i ova situacija je direktno povezana sa društvenim razvojem i usvajanjem pozitivnih obrazaca ponašanja u jednom društvu i mi nažalost u tom pogledu prilično kaskamo za brojnim razvijenim zemljama
Pančevac
3.Pogrešno je povezivati isplatu odštete za ujede od strane napuštenih pasa (često vlasničkih, ali što je teško dokazivo) sa pražnjenjem budžeta ili pružanjem alternativnih načina smanjenja ovih izdataka,pošto je pravosudni sistem i određeni zakoni koje isti sprovodi dozvoljavaju da se zloupotrebljava činjenica da na javnim površinama ima napuštenih životinja. U tom smislu dovoljno je da npr. u celom gradu imate 5 pasa na ulici i da isplaćujete milione na godišnjem nivou za ujede, pošto sistem dozvoljava da bilo koju povredu proglasite ujedom psa, što volšebno verifikuju lekari opšte prakse i u izveštaju navedu da se radi o „lutalici“ i tako podržavaju „oštećenog“ koji može da uperi prst na nekog od tih 5 pasa i kaže evo ovaj me je ujeo, ili je dovoljno da kaže „jedan crni, veliki ili mali žuti“. Još ako „oštećeni“ nađe „dva svedoka“, eto lake zarade.
Pančevac
4. Svaka opština mora da uredi ovu oblast i da organizuje rad prihvatilišta, ali ovo nije konačno rešenje svih problema bilo koje opštine. Kao i brojne druge opštine i Kovačica koristi „nedovoljno precizan propis“ pa umesto da napravi prihvatilište angažuje preduzeće iz druge opštine, da za njen račun hvata i odvodi životinje. Sve ovo zbog nespremnosti da se uhvati u koštac sa problemom.Nerealno je da se očekuje da će neko ko dođe i uhvati nekoliko pasa rešiti problem, ali isto tako je nerealno i da se očekuje da će problem rešiti neki mali azil, ili čak veliko prihvatilište koje ima ambiciju da uđe u ovaj „posao“.
Pančevac
Problem je kompleksan i zahteva dugoročan angažman više sektora u okviru jedne opštine. Zahteva ulaganje, planiranje, kontrolu rada, obuke i mnogo drugih važnih koraka kako bi se stvorio sistem koji će dosledno da sprovodi prethodno usvojene planove i programe. Sve ostale inicijative,koliko god da su dobronamerne i humane,pogotovu ako nisu usklađene sa ovakvim sistemom, nedovoljne su da se problem stavi pod kontrolu kako bi nakon nekoliko godina bio doveden na prihvatljivu meru
Pančevac
Zbog svega ovoga moglo bi se reći da su napori firme iz Idvora koja ima ambiciju da preuzme na sebe rešavanje ovog problema,a bez uređenog ili iole uređenog sistema na nivou opštine Kovačica svakako osuđeni na neuspeh. Postojanje objekta koji privremeno zbrinjava životinje u nekoj opštini je svakako važno,ali nedovoljno u smislu dugoročnog i efikasnog rešavanja problema. Odgovornost za sprovođenje takvog posla je ogromna,a unapred treba znati da će sredstva biti veoma ograničena i svakako neće u visini iznosa koji se isplaćuju za odštete za ujede.
Pančevac
Tako da otvaranje ovakvih firmi u cilju zarade od držanja napuštenih pasa svakako nije realna stvar od koje bi neka porodica mogla da se izdržava (pored držanja, posao zoohigijene podrazumeva i hvatanje životinja, prevoz u adekvatnim vozilima, lečenje životinja i sve ostale propisane mere). Ovakve „firme“ bi mogle da doprinesu radu na lokalnom nivou u određenoj meri , ali nakon uspostavljanja određenog sistema sa jasnim zadacima i procedurama.
Džonko
Ljudi, male opštine muče muku da isfinansiraju kulturno umetnicka drustva, vrtice, sport…. a ne da primenjuju neke eu zakone koji su na zalost trenutno ne primenjivi.
pavel
muce muku, slazem se ali zasto?? jer se krade na sve strane! samo na deratizaciji su pokradeni desetine miliona dinara , a prskanje komaraca je kostalo kao da su prskali ceo banat. i naravno da za takve stvari nema para jer se nemogu ugraditi gospoda.