Hotel „Park” u Kovačici, jedna priča

Kakva se analogija može povući iz jednog starog sovjetskog vica o nezgodi na pruzi i sadašnjeg stanja nekada uspešnog ugostiteljskog objekta u Kovačici?

Janko Takač
Objavljeno 10.04.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Nije neka mudrost reći da mnogi procesi u u današnjoj Srbiji prerastaju okvire realne priče i realnog rezonovanja. Nije neka pamet priznati da u mnogim aspektima ovdašnji fenomeni prerastaju u nadrealne te samo od posmatrača zavisi da li će ih videti kao fantastične, komične ili pak hororične. Verujemo da je najčešći ovaj treći scenario, ali hajde da se u ove mračne epidemične dane ipak držimo humora… Ako bi je sa nečim uporedili, naučno-fantastičnu situaciju u Srbiji možemo uporediti sa pokojnim Sovjetskim savezom – i to svim njegovim inkarnacijama u jednom i odjednom, dakle i lenjinizam i staljinizam, i hruščovljevo otopljavanje, i brežnjevljeva stagnacija i gorbačevljeva perestrojka – ceo galimatijas stopljen i pretopljen zajedno i isporučen u jednom imenu i u jednoj partiji…

Elem, ima onaj vic o sovjetskim liderima u kupeu voza. Voz u kojem se nalaze Lenjin, Staljin, Hruščov, Brežnjev i Gorbačov, zaustavlja se negde u nekoj sibirskoj nedođiji, jer više nije bilo koloseka. Sad, svako od lidera ima svoje rešenje. Lenjin kaže da bi odmah tu okupio dobrovoljce, volontere i naredio bi im da odmah krenu da rade – da postave nove tračnice! Sa duge strane, Staljin predlaže mnogo oštrije mere – kao prvo, streljao bi mašinovođu i sve njegove pomoćnike! Mnogo umereniji i praktičniji Hruščov je za mnogo elegantnije rešenje – za to da se tračnice iza voza skinu i postave ispred voza! Umorni i izlapeli Brežnjev je za to da se u kupeu prosto samo spuste zavese i da se svi jednostavno pretvaraju da se voz kreće. Na kraju, baksuzu Gorbačovu se odnekud ispred voza stvori protestni miting na kojem mu prisutni viču „Nema šina, nema šina, nema šina!”. U Kovačici, pod vlašću naprednjaka, dominiraju brežnjevljevska rešenja. Nešto se radi, ali je sav taj rad akcionistički, radi se najviše da bi se stvorio utisak da se nešto radi, radi se da bi se stvorio utisak da se ide napred iako se odavno stagnira, odavno čami, odavno tavori. Ali, ako si napredan onda ne smeš da kažeš da se ovde ni sada ne ide napred, nego ti alekovski skoči u akciju! Okreči, oboji, dodaj neki detalj svim tim ruševinama oko nas, radi nešto, guraj stvar, šibaj konja, nema veze što odavno leži u blatu i kaljuzi, polumrtav…

Jedan od najzornijih primera je primer hotela „Park” u strogom centru Kovačice. Ovo „ruglo koje je narušavalo celokupni utisak o mestu sa ogromnim turističkim potencijalom, kakva je Kovačica” već skoro dvadeset godina nije u funkciji. Ali i takva kakva je, ova građevina i dan danas svedoči o periodu u razvoju Kovačice kada se činilo da za ovu malu južnobanatska varoš ima nade da jednog dana postane velika, jaka i uspešna. Ipak, ono je bio samoupravni socijalizam i tada su vizije i nade bili u modi, da bi sa raspadom one, velike, države sve prvo počelo da gubi svoj smisao (ko putuje, ko boravi po hotelima, kada je rat, kada su sankcije, hiperinflacija, kriza, beda, kada su glavna vest politička previranja), a potom i da ubrzano propada (prvo zbog nebrige a potom i zbog one još gore pošasti – privatizacije „na naš način”). Ali vratimo se malo unazad!

Prve inicijative za izgradnju Hotela „Park” u Kovačici su počele da se javljaju još 1969. Tadašnji direktor Ugostiteljske radne organizacije „Banat” Slobodan Čokić predložo je da se zbog povećanog broja turista i poslovnih gostiju u Kovačici izgradi hotel koji bi svim ovim posetiocima ponudio adekvatno prenoćište. U duhu vedrih i prosperitetnih vremena, gradnja je počela već sledeće godine – hotel je gradila kovačička firma „Stavitelj” – da bi u novembru iste godine hotel bio završen! Imao je 13 soba (sedam dvokrevetnih i šest jednokrevetnih), bife i restoranski deo sa tri sale. Restoran je mogao da primi 270 gostiju a terasa još 150. Hotel je odmah počeo da radi punom parom, osim gostiju koji su dolazili iz bliže i dalje okolne, u restoranu su gostovali pevači srpske ili slovačke narodne muzike, organizovane su proslave, balovi, večere, dočeci… Osim običnih turista i posovnih ljudi, u hotelu su se sedamdesetih sretali i brojne domaće i strane poznate ličnosti tadašnjeg doba – državnici, ambasadori, političari… Od znamenitijih gostiju hotela možemo navesti Branka Pešića, Krstu Crvenkovskog, Kiru Gligorova, Pepcu Kardelj… Polovinom osamdesetih, pod ruovodstvom Velimira Đorđevića, hotel „Park” je dodatno osavremenjen i kvalitetom počinje ozbiljno da se ističe među ugostiteljskim objektima u južnom Banatu. Osim svega navedenog, tokom cele te dve dekade osetan je bio priliv novih mladih i školovanih ljudi kod kojih se razvila ljubav prema ekonomiji, ugostiteljstvu, trgovini, kulinarstvu, poslastičarstvu… Cela Radna organizacija „Banat” u to vreme ima više od 180 zaposlenih!

Ali, dolaskom nove dekade, dolaze i raspad države, ratovi, sankcije, hiperinflacija, sveopšte propadanje i beda. Hotel menja direktore, napuštaju ga kadrovi i veoma teško se ide u korak sa konkurencijom novih – sada već privatnih – ugostiteljskih objekata. Jedno vreme se kapaciteti iznajmljuju, daju u zakup ali i to vremenom prestaje biti izlaz – Hotel „Park” počinje da tavori i propada. Povremeno dolazi do uzleta – u drugoj polovini devedesetih tu uspešno radi diskoteka, pa se restoran izdaje za svadbe, pa za razne proslave – i autor ovog teksta je tu 1998. proveo matursko veče – ali sve to zajedno ne pomaže da se ovaj ugostiteljski objekat vrati na staze stare slave. Sa dolaskom novog milenijuma se ide na bezobzirnu, sumanutu i divljačku privatizaciju koja če samo dodatno unakaziti – neko će reći konačno sahraniti – hotel „Park”.

Na kraju, u Kovačici je 2008. izgrađen Poslovno-rekreativni centar „Relax” čime je postalo belodano jasno da za hotel „Park” nema budućnosti, ovako mala varoš – mesto koje sada već pokazuje ozbiljne tendencije ka smanjenju – ni iz daleka nema potrebe za dva velika ugostiteljska objekta. Naročito ako se uzme u obzir to da se u poslednje vreme otvorilo još nekoliko malih – privatnih, domaćinskih – smeštaja koji su vlasnicima daleko lakši i jeftiniji za održavanje i stoga pristupačniji posetiocima Kovačice. Ipak, Hotel „Park” ostaje da stoji u samom centru Kovačice, kao ruglo ali sve više i kao opasnost za prolaznike i školsku decu (osnovna škola je odmah preko puta). Nije potrajalo dugo dok se u hotelu nisu nastanili lokalni izgrednici, beskućnici, dok pijana mladež nije sve ovo uzela pod svoje…

Posle promena 2015. – SNS smenjuje DS – ni nove vlasti nemaju ozbiljniju ideju šta bi uradili sa hotelom „Park”, ali zato već sledeće godine u jesen lokalni mediji objavljuju da se nešto ipak radi! U septembru 2016. prizemlje hotela „Park” je okrečeno a na davno polupane prozore su stavljene velike OSB ploče na koje su okačene velike platnene reprodukcije poznatih slika iz repertoara kovačičkih naivaca – Zuzane Halupove, Martina Jonaša, Jana Knjazovica… I, evo, to sad tako stoji, već četvrtu godinu!

Dakle, zavesa u ovom kupeu je spuštena, nema veze što se ne krećemo ako to niko ne vidi! U vozu smo!

Protestanata, zasad, još nema…

One Comment to: Hotel „Park” u Kovačici, jedna priča

  1. Avatar

    Anamarija

    11 aprila, 2020

    Podatak koji niste pomenuli je da je taj objekat pespravno oduzet od jedne ugledne Kovačičke porodice, tamo je i ranije postojao ugostiteljski objekat koji je srušen a na njegovo mesto je postavljeno ono ruglo. Potomci prvih vlasnike se i dalje bore da povrate svoju imovinu.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)