Knjaževsko-srpski teatar – najstarije srpsko pozorište

Knjaževsko-srpski teatar ponikao je tridesetih godina 19. veka, u vreme kada je Kragujevac izabran za prestonicu, tačnije počeo je s radom 1835. godine, dok su trajale borbe za nacionalnu nezavisnost, nacionalni identitet i udarani temelji kulturnom životu Srbije. Iz ovog pozorišta potekla je čitava plejada vrhunskih umetnika, koju su ostavili dubok trag u istoriji domaće pozorišne umetnosti

Elizabeta Jovanović
Objavljeno 23.08.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 19 mins

Joakim Vujić, vrsni poznavalac pozorišne umetnosti, najzaslužniji je za osnivanje Knjaževsko-srpskog teatra. Došao je sa zadatkom da organizuje pozorište, mada su predstave izvođene i pre toga za potrebe knjaževske porodice i uveseljavanje varoškog življa, tačnije od 1825. godine. Ali te predstave su bile na jako niskom nivou, spremane za publiku različitog socijalnog statusa, a izvodili su ih učitelji Đorđe Evgenijević i Ilija Mandić uz pomoć svojih đaka. U istorijskim spisima je zabeleženo da je 1829. godine izdvojeno 200 groša iz blagajne za pozorišne predstave.

Joakim Vujić

 

Radovi na stvaranju prvog srpskog pozorišta započelo je 1833. godine kada je knez Miloš poslao 40 forinti Joakimu Vujuću u Zemun, tražeći od njega da pređe u Srbiju i započne rad na stvaranju Knjaževsko-srpskog teatra. Jedan izveštaj o pozorišnom repertoaru Kragujevca, od 10. februara 1835. godine smatra se začetkom pozorišne kritike u nas. Reč je o dve pozorišne predstave: „Padenije Serbije u vreme Svetog kneza Lazara” i „Bastanovljenije Serbije čerez Svetoga knjaza Miloša”. Pozorišne predstave posećivali su knez i njegova porodica, najbliži saradnici, ali i narodni deputati za vreme skupšinskih sednica. Knjaževsko-srpski teatar bio je smešten u adaptiranim prostorijama Tipografije i imao je jednu binu, lože i parter.

Zgrada Teatra

Glumci teatra bili su: Sreten L. Popović (Beograd), Jovan Marinković (Sarajevo), Filip Hristić (Beograd), Dimitrije Crnobrnjac (Beograd), Stefan Grubović (Mostar), Stojan Jovanović-Cukić, Milan Davidović, Arsa Milićević Lunjevica, Milić Milivojević Lunjevica, Jovan Peruničić, Živadin Vesović (Kragujevac) i Antonije Majstorović. Svi oni, osim Živadina Vesovića, Arse i Milića Lunjevice bili su maturanti Kragujevačke gimnazije. Ansambl je imao i tri starija člana – Joakima Vujića, profesora Gimnazije Petra Radovanovića i pisara u Sudu Todora Razmirovića. Ženske uloge su igrali muškarci.

Scene za komade koji su izvođeni u Kragujevcu radio je Jovan Isailović Mlađi, unuk slikara Jovana Isailovića iz Dalja, koji je u Kragujevac došao 1834. iz Sombora, nakon završene slikarske škole Ilije Lončarevića.

U intrevalu od 1835-1836. godine igrane su predstave: „Fernando i Jarika”, „Bedni stihotvorac”, „La Peruz”, „Begunac”, zatim „Šnajderski kalfa”, „Padenije Serbije u vreme Svetog kneza Lazara”, „Bastanovljenije Serbije čerez Svetoga knjaza Miloša”, „Žertva smrti” kao i „Slepi miš”, „Kreštalica”, „Boj na Čačku”.

Kako je pozorište u Kragujevcu delilo sudbinu svog naroda, tako je 1836. godine zvanično prestalo s radom, ali je održavalo kontinuitet preko raznih pozorišnih društava i pozorišnih trupa koje su gostovale u gradu na Lepenici, poput šesnaestočlane trupe Paje Stepića iz Beograda.

Anastasije Nikolić u jesen 1840. nastavlja pozorišnu tradiciju i igraju se predstave koje je on lično pisao, režirao i bio jedan od glavnih glumaca. Ali, sa preseljenjem prestonice naredne godine seli se i teatar iz Kragujevca.

Pozorišne predstave 1850. godine igrane su u zdanju Vojne bolnice. Bio je to komad Jovana Sterije Popovića „Boj na Kosovu”, a odmah zatim je usledila premijera komada „Vladislav, kralj Bugarski” u izvedbi Dobrovoljnog pozorišnog društva.

Istoričar Boriša Radovanović

Prema rečima Boriše Radovanovića, poznatog kragujevačkog istoričara i autora knjige „Istorija Kragujevca” teško je utvrditi ceo repertoar pozorišta, ali se zna da su igrani komadi Atanasija Nikolića „Kraljević Marko i Arapin” i „Dragitin kralj Srpski” Laze Lazarevića, „Vladimir i Kosara” Mojsija Živanovića, „Skitničke konfuzije” Vasilija Jovanovića, „Sigfrid i Genovena” i „Vojislav, kralj srpski” i jedan prevod mađarskog komada „Irena, lepa Grkinja”, u prevodu Konstantina Isakovića.

Poslednja predstava koja je izvedena u zgradi bivše Tipografije bila je tragedija Jovana Sterije Popovića „Smrt Stefana Dečanskog”. Popečiteljstvo je tražilo da se u taj prostor useli vojna bolnica. Zato je 1851. godine, pozorište zakupilo privatnu kuću Jefrema Arsića za 140 dukata i u njoj izvodilo predstave, kaže istoričar Boriša Radovanović.

Po njegovim rečima, naredne godine pozorište dobija novo, državno zdanje – zgradu bivše apoteke na obali Erdoglijskog potoka. Prva predstava u novom objektu igrana je 30. novembra 1852. godine, kada se obnavlja i uprava društva. Na čelo dolazi upravnik Andrija Andra Stamenković. Od 1850-1858. pozorište je dobilo pojačanje iz Šapca, u vidu glumca Damjana Marinkovića. Posle toga teatar seli u zgradu „Ilidža”, gde je docnije bio magacin brašna Akcionarskog parnog mlina.

Za rad pozorišta u to vreme najzaslužniji je Stevan Vladosavljević Kaćinski, koji je imao bitnu ulogu u razvoju kulture šezdesetih godina 19. veka. Kaćanski je, kao upravnik pozorišta započeo kampanju oko zidanja nove zgrade pozorišta i obogatio repertoar novim komadima.

Ansambl Knjaževsko-srpskog teatra danas

Kragujevačko teatralno društvo – amatersko dobrovoljno društvo,bilo je, inače, jedino u Srbiji koje je šezdesetih godina davalo predstave. Tražili su od kneza da im se dodeli i prostor za izgradnju teatra, ali je uprkos obećanju, ta stvar propala nakon ubistva kneza Mihaila i poznatih događaja, koji su zahvatili Srbiju.

Godine 1867. Pozorišna trupa iz Beograda predvođena Pajom Stepićem izvela je „Pokondirenu tikvu”, „Kir Janju”, „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vojnički begunac”, „Kraljević Marko”, „Boj na Kosovu”…

Osamdesetih godina 19. veka jenjavaju aktivnosti Dobrovoljnog pozorišnog društva i ulogu preuzmaju druge putujuće trupe.

Značajno mesto zauzima i Pozorišno društvo „Sloga”, osnovano osamdesetih godina 19. veka. Članovi ovog društva su pretežno bili radnici Vojnotehničkog zavoda, a među njima je bilo intelektualaca, zanatlija, trgovaca sa svega nekoliko profesionalnih glumaca. Pozorište je podiglo posebnu zgradu za prikazivanje svojih predstava – takozvanu „Arenu”, imala je pozornicu, magacin, nekoliko garderoba i manjih odeljenja, a sa strane su bile dve manje lože. Zgrada je bila ograđena daskama i mogla je da primi 300 gledalaca.

Iz dokumenta se vidi da je krajem 1895. godine ansambl „Sloge” brojao tridesetak članova, a predstave su izvođene dva-tri puta nedeljno i istovremeno su igrali predstave i u kafanama „Takovo”, „Park” i „Pivnica”. Imali su repertoar koji se nije mnogo razlikovao od repertoara drugih pozorišnih družina. Izvodili su „Madam San Žen”, „Šokica” i „Madmazel Nituš”…

Za svega tri godine ovo pozorišno društvo izvelo je preko 240 pozorišnih predstava. Radilo je sve do 15. maja 1897. godine, kada je njeno članstvo raspušteno. Od značajnih glumačkih imena tog doba izdvojili su se: Lenka Hadžić, Milan Paligorić, Milan Pavković, Radovan Porubović Babić i Tadija Saramandić, majstor VTZ, kao jedan od najpopularnijih glumaca amatera kao i Stevan Petrović Menkula, obućar i kafedžija. Poslednja skupština društva „Sloge” održana je 1898. godine u kafani „Takovo” i nakon toga nema pisanih tragova o radu ovog društva.

Međutim, na kraju 19. veka nije totalno zamro pozorišni život u Kragujevcu, jer su dolazile pozorišne trupe iz drugih gradova poput „Sinđelića” iz Niša, koji je gostovao sve do 1912. godine. Predstavili su se domaćoj publici predstavama „Svi su nevini”, „Deca kapetana Granta”, „Razbojnici”, „Život na selu”, „Stari kaplar Simon”, „Žena”, „Narodni poslanik”, „Ivkova slava”, a kasnije izvodili su i Šekspirove komade, zatim Igoa, Rejmunda, Riharda Fosa, Janka Veselinovića… objašnjava Radovanović.

Značajno mesto u pozorišnom životu grada na prelazu iz 19. u 20. vek zauzela je i pozorišna trupa „Srbadija”, koja je osnovana 1. avgusta 1898. godine u Kragujevcu s ciljem otvaranja novih vidika građanstvu. Predstave su izvodili u kafani „Pivnica” u centru varoši i imali su raznovrstan i bogat repertoar – „Lukrecija Bordžija”, „Maksim Crnojević”, „Koštana”, „Riđokosa”, „Put oko sveta”, „Carev glasnik”, „Todor od Stalaća”, „Nikina kuća”…

Dobili su konkurenciju u vidu Radničkog pozorišta 1903. godine, osnovanog na inicijativu Kragujevačkog radničkog društva, u ciljem priređivanja predstava iz radničkog života. Debitovali su 1904. u sali kafane „Park”.

Od 20. juna 1909. u Kragujevcu počelo je da gostuje i Narodno pozorište iz Beograda. Trupa od 15 muških i šest ženskih članova, pod vođstvom Save Todorovića, glumca i reditelja, izvelo je tada prvu predstavu u sali „Prve kragujevačke pivnice”, pošto je sala hotela „Takovo” prethodne godine izgorela, stoji zabeleženo u knjizi autora Boriše Radovanovića.

Za vreme okupacije u Kragujevcu nije bilo nikakvih pozorišnih aktivnosti. Ali, napredni đaci Kragujevačke gimnazije osnivaju ilegalno „Ikino pozorište” u kući Ilije Jovanovića, u Kragujevačkog oktobra 157. Predstavili su se publici Šantićevom „Hasanaginicom” i „Pod maglom” kao i Sterijinim komedijama i Koste Trifunovića. Prihod od ulaznica išao je siromašnim učenicima Realne opšte gimnazije. Međutim, okupator je zabranio njihov rad. Ipak, „Ikino pozorište”, odmah po oslobođenju Kragujevca izvelo je predstavu „Hej Sloveni”, jedan patriotski tekst sa idejom slovenske solidarnosti.

Pozorišni život između dva rata bio je veoma živ. Prvi kulturni događaj u oslobođenom Kragujevcu 1918. bio je osnivanje pozorišta „Gundulić”, koje je radilo samo jednu sezonu nakon čega prelazi u Beograd.

Na inicijativu kragujevačkih intelektualaca 1924. osniva se Akademsko pozorište sa savremenijim pristupom sceni. Po prestanku rada ovog pozorišta kontinuitet nastavljaju amaterska pozorišta. Na inicijativu Branislava Nušiaća, komediografa i akademika na stogodišnjicu osnvanja prvog pozorišta – 1935. osniva se gradsko Narodno pozorište koje je zbog teškog materijalnog položaja preraslo u Pozorište Dunavske banovine, koje je pokrivalo teritoriju Kragujevca sve do početka Drugog svetskog rata.

Kragujevačko pozorište je tokom rata odigralo veliki broj predstava poput „Dr”, „Ženidba i udadba”, „Kamen međ kamenjem”, „Čast”, „Zona Zanfirova”, „Ožalošćena porodica”, „Beograd nekad i sad”… Iz navedenog repertoara se vidi da je pozorište vodilo strogo nacionalnu pozorišnu politiku. Pozorišni ansambl činilo je 27 članova, pod rediteljstvom gospodina Ilije Jovanovića i izvelo je ukupno 180 predstava i 47 premijera u tri ratne godine.

Pozorište narodnog oslobođenja svoju prvu predstavu priredilo je decembra 1944. godine. Od tada pa sve do danas, stalno je na uzlaznoj liniji, u centru društvenih dešavanja čime ispunjava svoju misiju.

Knjaževsko-srpski teatar 1965. menja naziv u „Joakim Vujić”, da bi na zahtev Upravnog odbora teatra 2007. Skupština grada donela odluku kojim se najstarijem srpskom teatru vraća naziv u Knjaževsko-srpski teatar. On od 1970. postiže svoj vrhunac dostignuća u pogledu repertoara i scenske realizacije. Malo ih je omeo i usporio požar 1969. godine.

Direktor Miloš Krstović

Od tada do danas teatar se uglavnom susreće sa istim problemima, ali ništa nije nerešivo, kaže aktuelni direktor Knjaževsko-srpskog teatra Miloš Krstović, koji je na toj funkciji od maja prošle godine. Došao je s pozicije glumaca ovog teatra, na koju će se kada dođe vreme i vratiti zato i održava glumačku kondiciju.

– Radi se na svim frontovima da se podigne kvalitet, kako izvođački – glumački, tako i infrastrukturno, što se tiče zgrade, gledališta, sale… Stvari se polako pomeraju na bolje. U procesu smo ozakonjenja, priprema se polako papirologija za rekonstrukciju pozorišta. Očekujemo to naredne sezone, eventualno 2020. godine. Ali, naravno to zavisi od finansija i od čelnika grada – ističe Krstović.

Iz predstava „Džast maried” i „Dvesta”

Po njegovim rečima, kolektiv se trudi da imaju raznolik repertoar, zapravo da ima za svakog gledaoca po neka prestava, a da opet ne podilaze publici, da to ne bude jeftina komercijalizacija teatra, a s druge da se opet ne odu u elitizam, u smislu da prave samo prestave za festivale.

– Krajem naredne sedmice počinjemo da radimo jednu novu predstavu . U planu su tri premijere do kraja ove kalendarske godine. Petnaestog septembra otvaramo sezonu sa predstavom „Četiri brata”, koja je obeležila našu prošlu sezonu. Zatim, igramo predstavu „Dvesta” u okviru BITEF festivala, a već krajem avgusta idemo na Nušićijadu u Ivanjicu, tako da će biti vrlo dinamično. Noseće prestave su „Četiri brata” i „Dvesta”, koja je odskočila u produkcijskom smislu i na neki način ove dve predstave su vratile publiku u teatar – kaže Miloš Krstović, dodajući da ga raduje što su posle 20-30 godina ustanovljeni stalni termini igranja predstava – utorak, četvrtak i subota.

Repertoar za septembar 2018.

Naredna predstava kojom će se predstaviti vezana za tinejdžere i problematičan period odrastanja i zvaće se „Ko nema u vugla gugla”, namenjenu publici tog uzrasta.

Inače, na Dan teatra 15. februara najeminentnijim srpskim piscima, rediteljima, glumcima, scenografima i kompozitorima dodeljuje se jedna od prestižnijiha nagrada pozorišnog života Srbije – statueta „Joakim Vujić” za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji, autora Nikole Koke Janković, akademika i vajara. A za izuzetan doprinos razvoju Teatra i afirmaciji njegovog ugleda u zemlji i inostranstvu dodeljuje se psten sa likom Joakima Vujića. Ove godine statueta je pripela proslavljenom glumcu Mihailu Miši Janketiću, a prsten Bratislavu Slavkoviću Keši.

Statueta Joakim Vujić i Prsten sa likom Joakima Vujića

Od 2004. do 2011. godine Teatar je bio domaćin „Joakim Festa”, a od oktobra 2006. i „Joakim InterFesta”, međunarodnog pozorišnog festivala. Pored toga, teatar se bavi i izdavačkom delatnošću, poseduje i galeriju.

Fotografije: Knjaževsko-srpski teatar

Tekst je objavljen u okviru projekta „Dimitrovgrad – Kragujevac – Pančevo: Kulturno nasleđe i multikulturalnost”, koji partnerski realizuju udruženja Emblema iz Dimitrovgrada, Šumadinka iz Kragujevca i Omnibus iz Pančeva na sajtovima www.far.rswww.glassumadije.rs www.pancevo.city. Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja.

Ostavi komentar

  • (not be published)