Svaki nacionalizam je sredstvo političke manipulacije

Ognjen Glavonić govori o svojim filmovima, nacionalizmu, prećutkivanoj istini i lažima na kojima su formirane bivše jugoslovenske republike

Adrijana Vamoš
Objavljeno 27.08.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 19 mins

Ime Ognjena Glavonića je pančevačkoj publici odavno poznato. Naši sugrađani su ga upoznali kao reditelja filma „Živan pravi pank festival”, čija je premijera bila 2014. godine, kao i osnivača i umetničkog direktora Pančevačkog filmskog festivala, poznatijeg pod imenom PAFF. Ipak, šira publika je za ovog talentovanog umetnika čula koju godinu kasnije, tačnije 2016, kada je svetlost dana ugledao njegov dokumentarni film „Dubina dva”. Ovog leta, Ognjenovo ime našlo se ponovo u žiži javnosti jer je na filmskom festivalu u Kanu svetsku premijeru imao njegov najnoviji film „Teret”, a pre nekoliko nedelja ovo ostvarenje prikazano je i na Sarajevo Film Festivalu. I „Dubina dva” i „Teret” se na različite načine bave temom o kojoj se u Srbiji ćuti – o zločinu počinjenom u ime jednog naroda i o suočavanju sa ostavštinom propalog režima.

Na pitanje zašto je odlučio da snima filmove koji se bave nepoželjnim temama za veći deo ovdašnjeg naroda, Ognjen odgovara:

– Nisam siguran koliko su to nepoželjne teme za narod, jer nisam siguran koliko je on uopšte upoznat sa tim. Naprotiv, toliko toga se uradilo na tome da narod ništa o ovome i ne sazna: bitne informacije o tome su od njega veoma vešto i predano prećutkivane i sakrivane – o ovome se pričalo ili veoma tiho, oprezno, ili bi se, ako već nešto i procuri, proizvodnjom buke, vriske i cike, te kroz razne teorije zavere i maliciozne i perfidne laži, pretnje i podmetanja, svaki dalji dijalog jednostavno gušio. Dalje, ne mislim da je ovo zločin počinjen u ime jednog naroda, već da se oni koji su to naredili i izvršili, mahom iz lične ekonomske koristi, samo mudro koriste i kriju iza jednog naciona. Možda sam se za tu priču i zainteresovao baš zbog tog kasnog otkrivanja iste, osećaja da je to namerno sklonjeno, iz revolta jer u jednom trenutku shvataš da te neko u lice otvoreno i dugo laže, zbog neinformisanosti i neradoznalosti bliske mi okoline. Bitna mi je bila želja da se od jednog događaja, koji prekriva negovana tišina i neznanje, napravi mesto znanja, učenja, spoznaje o nedavnoj istoriji, ali i onom sistemu i zemlji i gradu u kojem i danas živim. Takođe sam shvatio da je priča o tome zapravo priča o nasleđu koje je ostavljeno, tj. stidljivo i kukavički prebačeno na moju i buduće generacije.

Ognjenovo istraživanje počelo je 2009. godine, kada je slučajno naišao na zastareli tekst o masovnoj grobnici u Batajnici. Saznao je da je reč o jednom od najstrašnijih zločina iz ratova na području bivše Jugoslavije, kao i da se u ovoj masovnoj grobnici nadomak Beograda nalazi preko 700 leševa, od kojih je 75 dece. Glavonić je tada znao čime će se baviti njegov naredni film. Međutim, kako je produkcija filma trajala mnogo godina, nastao je i dokumentarac „Dubina dva” koji je 2016. premijeru imao na filmskom festivalu u Berlinu.

Sa snimanja filma Teret, foto Tatjana Krstevski

– „Dubinu dva” smo snimali desetak dana, ali smo je montirali godinu dana. Trebalo je preslušati 400 sati svedočenja porodica žrtava, svedoka, ali i, iznad svih, učesnika u zločinu sa suđenja pred domaćim i stranim sudovima, potom je od svih izjava bilo potrebno izdvojiti svedočenja onih ljudi koji su zaista bili pristuni, koji su sve to dodirnuli, osetili i videli svojim očima, u čijem se glasu osećala potreba da se otarase te tegobe, ta potreba za katarzom kroz kazivanje istine, kroz iskrenu i strogu samorefleksiju. Trebalo je to onda spojiti sa pravim slikama. Od početka smo znali da ne želimo da se u filmu vidi bilo čije lice, već samo mesta i lokacije gde su se ti zločini desili, ali onako kako ta mesta izgledaju danas – kaže Ognjen i dodaje:

– Ideja sa „Dubinom dva” bila je da se takvim konceptom i formom, gde nema akcije niti rekonstrukcije, obraćam mašti i osećanjima gledalaca i da su upravo oni ti koji stvaraju svoje slike. Meni su te slike važnije i trajnije od bilo kojih slika koje bih ja mogao stvoriti, te mi je učešće publike veoma bitan deo ovog filma. Iz raznih razgovora sa publikom nakon filma shvatio sam da je u njemu, gde god da je bio prikazan u svetu, svako video, pročitao ili učitao neku laž i prećutkivanu istinu iz sopstvene istorije, prepoznao neku tišinu u sopstvenoj sredini ili zemlji. Moja želja je i bila da film ima takvo otrežnjujuće dejstvo.

Ovaj mladi reditelj smatra da svaki pojedinac ponaosob, gledajući njegove filmove, treba da uključi sebe u film, svoje emocije i maštu, i sam dođe do nekih svojih zaključaka. Zbog toga Ognjen ne voli da svoja ostvarenja svede samo na sinopsis.

– Da sam mogao sve to da ispričam, ja bih to usmeno i rekao, a ne bih posvetio sedam godina života kako bih snimio devedesetominutni film, i, u tih sat i po, filmskim jezikom, rekao šta imam. Sve što se nalazi u filmu „Teret” je nešto iza čega mogu da stanem. To je vrsta artikulacije i komunikacije koju sam odabrao, a svaki ovakav intervju ili tekst o filmu je svođenje svega toga samo na reči, informacije, teme ili priču. A to mi ponekad smeta jer film je mnogo više od toga. Naravno, ja jesam uzeo jednu temu koja je mene interesovala, ali samo da bih na, u i oko nje, uz paralelno učešće drugih tema i ideja, kao i ostalih filmskih, dramaturških i narativnih konvencija, ugradio sebe i svoja sećanja, iskustva, razmišljanja, snove i pokušao da stvorim film koji karakteriše neki sopstveni, autentični, poetski organizam. Veoma mi smeta kada se o ovom filmu govori samo kao o ratnom ili filmu o jednom zločinu, kada se film svede samo na tu jednu temu, jednu stvar. Mislim da je to uvredljivo, da ponižava ono što se filmom pokušava stvoriti i pružiti. Mene mnogo više od priče ili teme, u filmu zanimaju osećanja, i stvarno imam utisak da i ja, pričajući o filmu, obezvređujem sopstveno delo – izričit je Glavonić.

Okosnicu filma „Teret” čini priča o vozaču Vladi koji, tokom NATO bombardovanja u hladnjači prevozi nepoznati teret. Iako film niko do sada u Srbiji nije imao priliku da vidi, sam siže bio je dovoljan nekim kritičarima da ovaj film proglase antisrpskim.

– Ovo nije film o kolektivnoj krivici ili kolektivnom zlu jer ja u to ne verujem. Smatram da narodi i nacije ne mogu biti zli i uvek insistiram na tome da je krivica individualna. Upravo oni koji film nazivaju antisrpskim, jedan zločin poistovećuju sa celom nacijom, identifikuju se sa njim, te koristeći naciju kao štit, govore da su svi Srbi krivi za nešto što je učinila grupa ljudi različite motivacije. Inače, Leon Lučev, glavni glumac filma, skoro je na nekoj pres konferenciji na slično pitanje rekao da iako ovaj film napadaju da je antisrpski, on može isto tako biti napadan i kao antihrvatski ili antibosnjački, jer je, po njemu, centralna tema filma odgovornost i istina. A to ne odgovara ni jednom našem sistemu izgrađenom na iluzijama i lažima, ni jednoj vlasti. I zato je ovaj film svugde – anti – tvrdi Ognjen i dodaje:

– U poslednjih trideset godina jedini kontinuitet je taj da je nacionalizam nešto sveto i nedodirljivo, nešto u šta se ne sme dirati. Čim dirneš u to, drmaš kavez napravljen od samobmana i iluzija u kojima dosta ljudi bira da živi. Raspadom Jugoslavije dobili smo razne državice od kojih svaka ima svoju svetu laž, svoju verziju istine, i skoro svaka se zasniva na mitu o bezgrešnosti nacije; gde svaka od nacija može biti samo žrtva, a problem i opasnost leži uvek u onom drugom. Zato je bitno, iznad svega, napadati sopstveni nacionalizam. Ili, kako kaže Duško Radović: pre nego što popraviš svet, popravi česmu u svom stanu.

Sa snimanja filma Teret, foto Tatjana Krstevski

Na ovim prostorima su se ratovi i vodili zbog toga što je neko druge nacije ili vere. Iako je imala slobodarski i emancipatorski karakter kada je termin nacija nastao, za ovonedeljnog heroja svakodnevice nacija danas nije ništa drugo do iluzija.

– Tužno je što danas ovde sve što postoji svoju vrednost ostvaruje samo u meri u kojoj služi naciji, a time i vladarima i strankama na vlasti. Ako njima ne služi – ne vredi, problem je, treba se ugušiti. Citirao bih Viktora Ivančića koji kaže da danas imamo društvo jedinki koje u svom intelektualnom i moralnom habitusu ne baštine ništa osim fikcije nacionalnog identiteta, da su prilike uređene tako da ta nacionalna identifikacija postaje politički program, pa se smatra da je pojedinac potpuno politički profiliran time što je Hrvat ili Srbin po svojoj nacionalnoj pripadnosti. Nacionalizam je kategorija koja svodi ljudsko na ono biološko. Da bi postao čovek, moraš svakodnevni na tome da radiš, to ti nije dato, a da bi se bilo Srbin, ili Hrvat, dovoljno je osloniti se na ono što ti je dato samim činom rođenja. Ta je pozicija udobna i pasivna i zato opasna ako se na nju navikne ili u nju dirne. Milan Kangrga kaže da do moralnog habitusa može doći čovek tek kad postaje samosvesno biće, a to znači tretirati sebe i drugoga kao čoveka. Čovek rodovsko-plemenske zajednice još nije dospeo do nivoa kada bi mogao biti tretiran kao moralno biće. On nije ni amoralno, ni nemoralno, ni antimoralno, ni moralno biće, on je još nedodirljiv, zato što još nije čovek. Na njega ne možete apelirati. Tako dugo dok postojiš samo kao Hrvat, ili Srbin, ili šta ja znam šta, još nisi čovek. Na tebe tad ne mogu apelirati kao na čoveka, nego samo kao na Hrvata ili Srbina… A koji je to hrvatski (ili srpski) moral? To je drveno gvožđe, to ne postoji. Moral podrazumeva samorefleksiju, samokritiku, razmišljanje i odnosi se samo na pojedince – smatra Glavonić.

Da li će vozač kamiona Vlada postupiti kao čovek ili kao ostrašćeni pripadnik jedne nacije, ostaje da saznamo na projekciji filma „Teret”. Ono što je sigurno jeste da glumac koji igra Vladu, Leon Lučev, deli slične vrednosti sa našim sugrađaninom.

– Leona sam pre svega izabrao za glavnu ulogu zato što je dobar glumac, a potom i zato što je on u raznim stvarima o kojima je u filmu reč prepoznao i nešto svoje. On je, kada smo se upoznali, shvatio da ja ne želim da snimam film o tamo nekim zlim jednima i napaćenim drugima, već želim da problematizujem stvari, da se bavim nasleđem, i to onim međugeneracijskim, kao i vrednostima na kojima je jedna zemlja nastala i na kojima je nestala. Iako se zove „Teret”, film se mogao zvati i „Otac” i „Jugoslavija” i verujem da je to Leon shvatio pročitavši scenario i da je i u tome prepoznao nešto sebi blisko. Film svakome nudi mogućnost da se stavi u poziciju mog junaka. Kada se sa njim identifikuješ, problemi postaju mnogo komplikovaniji i shvataš da ništa nije crno-belo – kaže ovaj tridesettrogodišnjak.

Leon Lučev je za ulogu Vlade nagrađen je Srcem Sarajeva za najboljeg glumca na 24. Sarajevo Film Festivalu. Na konferenciji za novinare, koja je održana nakon sarajevske premijere filma, Lučev je istakao da je veoma važno tragati za istinom na ovim prostorima. Baš kao i Leon, i Ognjen smatra da filmska ostvarenja treba da se bave nečim što autora žulja.

– Mislim da reditelj ne treba da skreće pogled sa nečeg što mu smeta, bilo da je to neki duboko lični, privatni problem, ili nešto o ulici, gradu, sredini u kojoj živi. Po mom mišljenju, filmovi tome služe, da problematizuju stvari, a ne da odlože problem. Za udaranje u mitove i laži, a ne za njihovo podupiranje. Svaki film bi trebalo da predstavlja individualnu potragu za mirom. Mislim da svaki umetnik taj mir treba da traži u sebi, a ne u drugima, u naciji, zemlji, karijeri, slavi, novcu. Ako ga tražite tamo, a ne u sebi, ono što stvarate će zaudarati na laž, patetiku i licemerje – kaže ovaj filmski stvaralac.

Sa snimanja filma Teret, foto: Tatjana Krstevski

Film „Teret” stiže u srpske bioskope u novembru. U međuvremenu će biti prikazan na još nekim festivalima širom planete, a za to vreme, Ognjen naporno radi na pripremi petog po redu PAFF-a, koji će se održati od 5. do 9. septembra na raznim lokacijama u našem gradu.

– PAFF je čist plod entuzijazma i pravo je čudo da opstaje jer uglavnom taj početni nalet vremenom splasne. Ove godine radimo u najgorim uslovima do sada jer smo dobili najmanje novca do sada. Ono na šta sam najponosniji kada je PAFF u pitanju jeste činjenica da su sve filmske projekcije besplatne, a to podrazumeva da će publika, koja nije tipično festivalska, imati priliku da pogleda festivalske filmove, drugačije, nepredviđene, besplatno u bioskopu. Veoma ohrabruje činjenica da mladi imaju priliku da se upoznaju sa onim drugim, ma ko i ma šta to drugo bilo, čudne filmske forme, drugačiji i novi filmski jezik, gostujući autori, ili šta god. To brisanje razlika između nas i onih koji su, kao, drugi,  najveći je benefit za mlade ljude koji dolaze na Pančevački filmski festival – zaključuje osnivač ovog festivala.

One Comment to: Svaki nacionalizam je sredstvo političke manipulacije

  1. Avatar

    Steff

    2 septembra, 2018

    Svaka politička ideologija je manipulacija.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)