Američki san više ne postoji

Za čitaoce sajta Pančevo Si Ti, Svetlana Gavrilov poredi neke aspekte života u Sjedinjenim Američkim Državama i u Srbiji

Adrijana Vamoš
Objavljeno 24.08.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Rođena Pančevka Svetlana Gavrilov emigrirala je u Ameriku 2000. godine. Godinu dana ranije završila je Medicinski fakultet u Beogradu, sa prosečnom ocenom 9,46 i stekla zvanje doktora medicine. Iako je još kao studentkinja shvatila da želi da se bavi naučnoistraživačkim radom, taj put nije bio nimalo lak. Po dolasku u Njujork, Svetlana je upisala doktorske studije na Koledžu „Albert Ajnštajn”. Postdoktorske studije završila je na Kolumbija univerzitetu, a od 2012. godine radi kao naučna saradnica na katedri za embriologiju u Memorial Sloan Kettering Cancer Center-u, zvanično najboljoj bolnici u terapiji kancera u Americi. U septembru će biti promovisana u višu naučnu saradnicu, što je najveća akademska vannastavna titula koja postoji.

– Tim u kojem radim bavi se proučavanjem matičnih ćelija i embriologijom. Konkretno, izvodimo eksperimente na transgenetskim miševima i proučavamo efekte genskih mutacija na rani embrionalni razvoj. Fokus našeg rada su mutacije koje dovode do urođenih anomalija trbušnog zida i urođenih anomalija srca. Time se bavimo već pet godina i spremamo publikaciju o rezultatima naših istraživanja za kraj godine – kaže ova doktorka medicinskih nauka.

Lana, kako je prijatelji od milošte zovu, radi u Rokfelerovim laboratorijama na Menhtenu i maltene je svakodnevno na izvoru novih informacija. Kada je reč o pravcu u kom će se medicina razvijati, ona kaže:

– Matične ćelije će se sve više koristiti u regenerativnoj medicini, u lečenju hroničnih bolesti, ali i u stvaranju novih tkiva i organa. Ljude uvek zanima da li je i koliko napredovala terapija kancera. Trenutno se razvija nova grana medicine koja se naziva imunoonkologija što će za posledicu imati veliki broj novih medikamenata u lečenju raka. Imunoonkologija se zasniva na korišćenju imunog sistema čoveka u koji se ubacuju veštačka antitela koja dozvoljavaju imunom sistemu da ciljano napadne određeni tip kancera. Ono što je takođe prava novina u svetu medicine jeste rutinsko sekvencioniranje kompletnog genoma. Ako bismo genom tumačili kao našu Bibliju života, možemo slobodno reći da smo do sada iz te knjige uspevali da pročitamo jedan do dva reda, a u budućnosti ćemo imati transkripciju cele knjige. To je važno zbog toga što će sekvencioniranje dovesti do personalizovane medicine i za svakog ćemo moći da kažemo pod kakvim je rizikom da od neke bolesti oboli, a i terapija će biti individualna.

Pored ambicije da se bavi naučnoistraživačkim radom, Lana je želela da od tog rada može i pristojno da živi. Danas, sedamnaest godina nakon odlaska preko Bare, kaže da je zadovoljna onim što je postigla, ali da klasičan američki san više ne postoji.

– To da svako ima kuću u svom vlasništvu i da će se brzo i lako obogatiti ne postoji od pedesetih godina prošlog veka. Amerikanci jako puno rade, neki čak i po dva posla da bi mogli da prežive. Često se i mnogo putuje do posla. Recimo, ja svakodnevno izgubim tri sata u putu do posla i nazad. Ljudi koji su fakultetski obrazovani mogu pristojno da žive od svojih primanja, ali je američki sistem takav da zahteva samodisciplinu i konstantan rad na sebi. Kada je reč o mojoj branši, mi na pet godina podnosimo zahtev za realizaciju projekta i dobijanje granta. Ako nam projekat prođe, grant nam daje Nacionalni institut za zdravlje koji je pod direktnom upravom američke vlade. Mi ta sredstva moramo da opravdamo i da navedemo do kakvih smo otkrića došli ukoliko želimo da nam Nacionalni institut finansira i naredni projekat. U suprotnom, ma koliko dobri bili, ostajemo bez posla – priča Lana.

Lana u Muzeju savremene umetnosti Dia Beacon u drzavi Njujork

Otkad je Donald Tramp postao predsednik, fondovi za nauku su srezani.

– Naučnici su antitrampovski raspoloženi zato što je Tramp antinaučno nastrojen. U aprilu ove godine, održani su takozvani Protesti za nauku u nekoliko većih gradova Amerike. Profesori, sa kojima sam u kontaktu, vrlo su rezignirani činjenicom da im je Tramp predsednik i otvoreno su protiv njegove politike, a i zabrinuti su za budućnost svoje zemlje – tvrdi ova embriološkinja.

Na pitanje kako to da naučni kadar, koji je jasno i glasno protiv 45. predsednika Amerike, ne trpi nikakve posledice u profesionalnom smislu, Lana odgovara:

– Ta vrsta nepotizma i kažnjavanja političkih neistomišljenika, koja je kod nas sveprisutna, tamo uopšte ne postoji. Amerika je sređen sistem u kojem niko ne sme biti diskriminisan zbog ličnih političkih stavova. Ipak, ono što je slično između Srbije i Amerike jeste činjenica da i tamo predsednik dovodi neadekvatne kadrove na određene pozicije.

Iako je hiljadama kilometara udaljena od svog rodnog grada, Svetlana redovno prati državne i lokalne medije.

– Svakog leta dolazim u Pančevo i svaki put uočim kontrast između onog što se servira u prorežimskim medijima i onog što zateknem kada stignem. Ovde vidim sunovrat koji je iz godine u godinu sve dublji. Ljudi su neadekvatno plaćeni za svoj rad, a računi i troškovi života su visoki. Čini mi se da smo mi još daleko od jednog uređenog društva. Ovde postoji fiktivna demokratija.

U retkim trenucima dokolice, na reci Hadson

Lana smatra da nas apatija samo vodi u propast i da je vreme da počnemo da se borimo. Jedan od vidova borbe svakako je i obrazovanje. Svetlana je majka dve devojčice školskog uzrasta, Mile i Ivane. Obe pohađaju državnu školu u severozapadnom delu Bronksa.

– U Americi se deca ne teraju da biflaju činjenice već im se daje sloboda od malih nogu da kritički misle i analiziraju stvari. U školama koriste pametne table, a za domaći ponekad imaju da naprave Power Point prezentaciju ili napišu esej u Word-u. Svakog dana su u obavezi da pola sata čitaju literaturu koju su sami izabrali, ali je prilagođena njihovom uzrastu. Ono što je problem u američkom školstvu je neujednačeni obrazovni sistem. Škole su lošije u delovima grada gde živi siromašniji sloj stanovništva. Tamo su i veći problemi jer ta deca mahom dolaze iz rasturenih porodica – priča Svetlana i dodaje:

– U američkim školama se očekuje da će veći deo vaspitne uloge biti na roditeljima. To je drugačije u odnosu na naše školstvo. Ipak, dobra strana našeg obrazovnog sistema je što daje jednu širinu, koja u Americi ne postoji.

Ono što je nekada postojalo kod nas, a u Americi je oduvek bilo važno jeste ktitorstvo. Njujork je pun imanja multimilionera koja su zaveštana i data na korišćenje svima.

– Postoji ta svest ultrabogatih ljudi da imaju određenu dužnost da nešto ostave društvu, ne očekujući ništa zauzvrat. Tako su neki od njih podigli čitav jedan bolnički blok ili su ostavili na korišćenje imanja koja su sada javni prostori – kaže Lana koja baš tamo najčešće provodi svoje slobodno vreme.

– Slobodno vreme je nešto što mi nedostaje u Njujorku, baš kao i dokolica i druženje sa porodicom i prijateljima. Sad mi je kum, takođe Pančevac, poklonio knjigu „Kako da lenčarite?”. Videću koliko ću ono što pročitam moći da primenim u praksi – uz osmeh završava priču naša ovonedeljna heroina njujorške svakodnevice.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)