Muzika je moja fascinacija

O svojim muzičkim počecima i uzorima, o sviranju u grupama Van Gogh i Bane Gluvakov Trio, ali i o razlozima zbog kojih nikada nije hteo da svira narodnjake, za naš sajt govori Branislav Gluvakov

Adrijana Vamoš
Objavljeno 15.08.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Ako je istinita ona teza da svakog od nas na rođenju dotakne proviđenje, onda je ta sila namenila Branislavu Gluvakovu od Tubaćina iz Crepaje da mu na životnom putu najverniji pratilac bude gitara. O tome možda najbolje svedoči sledeći video Nikole Petkova:

 

 

– Hahaha, sad ste me prijatno iznenadili. Nisam znao za ovaj klip, sad ga prvi put vidim. Na tom snimku imam četrnaest godina i, gledano sa ove distance, nisam ja tada sto posto znao da ću biti muzičar, ali sam iskreno voleo muziku i prepoznao svoj talenat. Od malih nogu, pa sve do danas, muzika je bila i ostala moja fascinacija – počinje priču o sebi Branislav Gluvakov.
Na tom putu samospoznaje, presudnu ulogu imalo je odrastanje uz oca koji je svirao gitaru i kupovao ploče bluz i rok muzičara. Bane je preslušavao očeve vinile i svirao na plastičnim gitarama, a svoju prvu, pravu gitaru, Squier Stratocaster, dobio je od tate kada je imao devet godina. Tada je ozbiljnije počeo da vežba, a Bajagina pesma „Zažmuri” bila je prva cela stvar koju je skinuo.

– Pošto je otac svirao bluz sa svojim bendom, krenuo sam uz Kleptona. Njega i dan-danas cenim kao umetnika jer je on uticao na to da ovaj muzički pravac bude prisutan u medijima, a ne da ostane muzika koja se sluša u kantri klubovima. Poštujem i Edi Van Hejlena koji je uveo novu tehniku sviranja gitare, kao i Džimija Hendriksa, koji je uticao i na pop, i na bluz i na rok muziku. On je toliko bio ispred svog vremena da i danas zvuči sveže – priča Bane o svojim uzorima.

Foto: Marko Zorić

Prvi javni nastup imao je sa petnaest godina kada je, preko ćaletove veze, upao u „Šank bluz bend” i to kao zamena gitariste koji se razboleo pred svirku u Zrenjaninu.

– Ja sam se na toj svirci totalno otkačio i dopustio da me obuzme atmosfera. Ljudi su se oduševili, a ja uopšte nisam imao tremu i to je stvarno ispalo super – priča Tubaćin o svom vatrenom krštenju.

Nakon što je pobrao simpatije publike u Bečkereku, Gluvakov je nastavio da osvaja simpatije i gimnazijalki, svirajući u školskom bendu „Nena vodka bend”. Usledila su i angažovanja u grupama poput Kontrabande, Rinflajš Fanki Mankiz-a, Rebel-a, RH Group-a, After Funk-a…

– Svaki od tih bendova je imao neku svoju draž i ja sam uživao radeći sa svim tim ljudima od kojih su mi mnogi postali prijatelji – kaže Bane.

Osim što je gradio nova prijateljstva, Tubaćin je tokom vremena brusio svoj talenat i razvijao virtuoznost. A onda je, 2006. godine, usledio poziv od Đuleta, frontmena grupe Van Gogh.

– Đule me je pitao da li sam zainteresovan da u njihovoj pesmi Emigrant odsviram solažu. Pristao sam i tako smo se upoznali. Ja tada nisam bio afirmisan i poznat muzičar, ali su oni nekako čuli za mene. Zanimljiva je možda i ta činjenica da je Đuletov telekaster nekada pripadao mom ocu. Elem, stalni član grupe Van Gogh postao sam 2010. godine kada je njihov studijski zvuk s albuma postao kompleksniji. Naime, što je zahtevniji studijski zvuk, to ga je teže uživo izvesti. Zbog toga se mnogo puta dešava da neki bendovi zvuče odlično kada slušamo njihov album, ali i da nešto ne štima kada te iste grupe čujemo uživo. Zbog toga je na koncertima ključna umešnost izvođača. Drugi ralog zbog kojeg kapiram da su me pozvali da im se pridružim je taj što ne glumim ludilo i veliku facu već radim ono što volim i znam – tvrdi Gluvakov i nastavlja: U ovom velikom bendu sam se iskalio u smislu obaveza i odgovornosti, ali napredujem i kada je reč o mojoj tehnici sviranja i tako će biti do kraja života.

Kako bi unapredio svoje znanje, ovaj samouki gitarista svakodnevno posvećuje vreme muzici. Nekada skine neku novu pesmu, uči teoriju ili svira neki instrument. U svom stanu, koji sve više liči na mali muzički studio, ima nekoliko akustičnih i električnih gitara, jedan bas, klavijature, bubnjeve… Tubaćin veruje da, što bolje bude svirao druge instrumente, da će bolje svirati i gitaru.

Angažman u Van Goghu mu je neminovno doneo slavu i veću prepoznatljivost, ali to nije uticalo na Banetovu skromnost. Kako bi ostao u kontaktu sa sredinom iz koje je potekao, Tubaćin nastupa i u bendu Bane Gluvakov Trio, a po lokalnim ugostiteljskim objektima nekada nastupa i sam, priređujući akustične večeri.

– Bane Gluvakov Trio je bend prijatelja mog oca, basiste Baneta i bubnjara Zeke. Ja sam odrastao uz te ljude i osećam ih kao članove svoje porodice. Nekada sa nama nastupa i moj otac Duša, a sviramo iz čiste zabave. Nemamo nikakve ambicije da objavimo album, barem ne za sada – tvrdi naš ovonedeljni heroj svakodnevice i nastavlja:

– Potpuno je različito iskustvo muzicirati u velikom bendu i lokalnoj grupi. Sa Van Goghom sam imao dva velika koncerta u Beogradskoj areni, 2007. i 2009. godine, i osetio sam tu neverovatnu energiju, koju nam je prenela publika, ali su ljudi bili fizički udaljeni od bine i nisam uspeo da ih vidim. U manjim prostorima, kontakt s publikom je prisniji i mogu da ostvarim kontakt očima maltene sa svima koji su došli da se zabave, što je meni dragoceno.

Foto: Đura Simičić

Na pitanje da li može da se živi od rokenrola, Gluvakov kaže:

– Sve zavisi. Prolazio sam kroz teške periode, kada sam jedva spajao kraj s krajem, ali imao sam i faze kada sam okej zarađivao. Ovde je većina ljudi u teškom položaju, pa ni rok muzičari nisu izuzetak, ali smatram da nije samo novac satisfakcija već, ako čovek voli muziku, onda je to samo po sebi nagrada.
Iako bi mu sviranje narodnjaka obezbedilo bolje finansije, Bane nikada nije želeo da odustane od svoje rok-bluz-džez osnove.

– Ne bih se dobro osećao da sam svirao narodnjake. Iako nemam ništa protiv pravih narodnjaka, to nije moja priča. U današnje vreme ne postoje ni pravi narodnjaci, već je to neki Frankenštajn koji služi da omađija ljude kako ne bi razmišljali ni o čemu. Umetnik mora da bude biće koje ne razmišlja samo o sebi i o svojim porocima, već i o tome šta ostavlja u nasleđe budućim generacijama. Meni neki pevači narodne muzike deluju kao umetnički kriminalci jer prave jeftinu muziku, sa isto tako jeftinim porukama za neobrazovane – tvrdi Gluvakov.
Njegov kritički stav prema stvarnosti najvidljiviji je na njegovom FB profilu.

– Smatram da se ovde kultura sistematski uništava da bi se lakše kontrolisao narod. Muzika treba da bude ono što uši čuju, a ne što oči vide, a u poslednje vreme muzika se sve više gleda nego što se sluša. Sve je postala laka zabava i ovde i preko. Dajte ljudima hleba i igara i neka ne razmišljaju previše. Čini mi se da je ova civilizacija prošla svoj vrhunac i da će, uprkos stalnom tehnološkom napretku, moralna načela opadati, a to će neminovno dovesti do kraha – pesimistički će Bane.
Kako bi se sačuvao od pritisaka i stresa koje nosi savremeni način života, Gluvakov smatra da svaki čovek sam sebi mora da odredi zonu komfora.

– Nedavno se ubio Entoni Burdejn, autor čije sam putopisne emisije voleo da gledam, a prošle godine je na isti način stradao i Kris Kornel, moj idol iz srednjoškolskih dana. Prosto je neverovatno da su ti ljudi, koji su bili toliko talentovani, digli ruku na sebe. Možda nisu uspeli da postignu balans između svojih želja i očekivanja sredine. Zato smatram da je bolje da čovek ima i skromniju karijeru i manje novca, ali da pronađe neki svoj unutrašnji mir i sreću – tvrdi ovaj četrdesetdvogodišnjak.
Za njega je to vreme provedeno kod kuće, kada može da se bavi sobom i ćerkom, a rado posećuje i rodnu Crepaju. Kako kaže, to ga vraća u period bezbrižnog detinjstva.

– Kada nisam na turneji, obavezno jednom nedeljno odlazim na selo, da posetim roditelje, ali i babu i dedu. Često tamo odlazim i sa ćerkom jer želim da zna gde su joj koreni, ali i da uživo vidi krave i ostale domaće životinje. Kada sam bio mlađi, voleo sam gužvu, ali što sam stariji, sve više mi prijaju tišina, samoća i mir. Možda ću se vratiti u Crepaju ako se jednog dana budem povukao iz javnog života – kaže ovaj skromni Banaćanin.

Do tada, Tubaćin će nas još mnogo puta zabavljati svojom muzikom. Za kraj, poslušajte kako zvuči Banetova autorska pesma:

Ostavi komentar

  • (not be published)