Kovač danas živi u Mirijevu, ali s obzirom na to da je rođenjem Pančevac, razgovor počinjemo sećanjima vezanim za Pančevo u kom je proveo svoje rano detinjstvo.
DANIEL KOVAČ: Odrastao sam na Margiti i prvo moje sećanje odnosi se na dvorište naše porodične kuće, a od grada najintenzivnije se sećam odlazaka na časove engleskog jezika u Radnički univerzitet, o čemu sam pisao u knjizi koja se zove Carstvo (ceo prvi deo knjige je upravo posvećen detinjstvu). Tada sam imao pet godina. Vrlo dobro se sećam i poslastičarnice „Popović” gde su me vodili na kolače. Rano sećanje na Pančevo jeste i reka Tamiš u kojoj smo se kao deca kupali, znam da sam prvi put ušao u vodu baš ovde.
PANČEVO SI TI: Retki umetnici/e imaju priliku da im istovremeno u istom gradu budu postavljene dve izložbe. Do pre nekoliko dana mogla se pogledati tvoja izložba digitalnih grafika u kafe „Galeriji”, pod nazivom „Petak veče prekarne radnice”, a tvoja druga izložba „Uvek može surovije” do kraja januara je postavljena u Galeriji Gradske biblioteke u Pančevu. Ispričaj nam nešto o konceptima i temama ovih izložbi?
KOVAČ: Da, zaista je retka stvar da neko ima dve potpuno različite izložbe u isto vreme u istom gradu. Prva izložba „Petak veče prekarne radnice” u prelepom ambijentu kafe „Galerije” tiče se pogleda na savremeni život u najširem smislu. To je izložba crteža nastalih u kompjuterskom programu paint u kom pravim crteže. Koristim stariju varijantu paint-a, u njoj crtam što mi je super, jer mi taj program daje neku vrsta alata, pribora ili štafelaja koji je uvek uz mene, kad god mi je računar pri ruci, onda mogu i da crtam i mobilno dorađujem crteže.
Tako nastaju razni crteži, sada je u pitanju već ozbiljan opus koji ima svoje faze i koji nastavljam da usavršavam. Mislim da ću i dalje nastaviti sa ovakvim crtanjem u paint-u kao glavnom oruđu za izražavanje u crtežu.
Koristim jako svedenu paletu od svega 32 boje i trudim se da sve crteže uklopim u samo te 32 boje koje nudi taj osnovni paket, jer danas svaka od tih osnovnih boja može da se promeni u milion nijansi, ali do sada nisam to radio, jer smatram da te svako ograničenje tera da se snalaziš, a ja ne volim situaciju kada je baš sve moguće i sve je neograničeno.
Ukoliko nema nikakvih ograničenja, onda najčešće ne uradiš ništa, ali kada imaš taj uzan, ali ne previše ograničen okvir izražavanja, onda te to potera, onda živneš i moraš da se snađeš u tom šta ti je dato i da to bude dobro. Zbog toga volim ta „ograničenja”, jer uvek možeš da ih nekako prevariš. Ako nema nikakvih ograničenja onda je sve dosadno. Zbog toga radim u ograničenoj paleti od 32 boje, jer je to neka vrsta strategije.
Druga izložba u Galeriji Gradske biblioteke Pančevo je potpuno drugačija, ti se radovi zovu „Uvek može surovije”. Reč je o seriji radova koji su nastali tako što sam svakog jutra ispisivao neku vrstu svojih psiholoških grafita, prvo na papiru, a potom i na sopstvenoj koži, jer je koža dobra za zapisivanje.
Nakon toga sam te zapise fotografisao i postavljao na Instagram, gde sam zapis odmah komentarisao pokušavajući da srušim to što sam zapisao na fotografiji poput neke vrste inverzije zapisanog, dovođenja u pitanje osnovnog smisla.
Na taj način dobio sam nešto što je poprilično konceptualno fotografski, ali u sebi sadrži i elemente body arta, ima elemente i grafita kao i angažovanosti putem društvenih mreža. Ti radovi su dosta dobro odjeknuli, dele se i dalje kao mimovi, tako da sam nešto pogodio sa njima, jer se radi o ozbiljnoj društvenoj kritici.
Što se tiče same postavke, ona nije takva da ispunjava očekivanja i bude konvencionalna, što sam ustanovio već na prvoj izložbi, pošto sam ove radove do sada izlagao nekoliko puta. Uvek volim da ih raštrkam po zidu, da ne budu u istoj ravni, da ne budu paralelni nego da imate utisak kao da je bomba pala u prostor ili da izgleda kao posle zemljotresa, kada se sve zaljulja i ništa ne ostane baš na svom mestu.
Mislim da je ovakva postavka zanimljivija za gledanje i oživljava prostor, takođe imam utisak da to što je zapisano na radovima više odjekne.
Ukratko govoreći, obe izložbe su različite, jedna je koloritna, šarena i naizgled „dobroćudna”, a druga je sirovija i „surovija”. Takođe, druga izložba „Uvek može surovije” ima i elemente kaligrafije i mislim da sam razvio jedan jako specifičan i sasvim upotrebljiv ćirilični font koji mi se mnogo dopada i možda je to i moj mali doprinos popularizaciji ćirilice kao sredstva za izražavanje u umetnosti.
PST: Pominješ često grafite što me podseća na jedan „citat”, grafit-pitanje na koje smo tokom prošle godine nailazili na raznim mestima po gradu, a glasi: „Da li je umetnost, ako ima pravila”?
KOVAČ: Mislim da je uvek važna namera, jer umetnost postaje umetnost tek kada neko ima nameru da uradi nešto na određen način i zato što to ima smisla. Kada neko radi bilo šta što bi „trebalo da se radi”, to često ne daje nikakav rezultat, jer odgovaraš na određenu vrstu nekakvih zahteva.
Ukoliko ih ni najmanje ne izvrneš naglavačke, ne dovedeš u pitanje, onda nisi ništa uradio. U bilo kom vidu umetnosti uvek je najvažniji čovek koji ima nameru da uradi to baš tako kako je naumio.
Na primer u muzici, zašto neki instrument zvuči baš tako, zašto smo to odsvirali baš na taj način i na tom mestu? Ako je jasna namera, odmah sve postane zanimljivo i odmah je u tom smislu vredno. OK, imaš neka ograničenja, imaš neka pravila, ali umetnost je upravo da iskoristiš ta pravila, ali onako kako si sam hteo ili htela.
Namera uvek mora da postoji, ali da bi ona imala smisla mora da bude u suprotnosti sa nekom stihijom, nečim očekivanim i nečim na šta su ljudi navikli, jer ako je očekivano to može lako biti i dosadno.
PST: Predstavi svoj dosadašnji književni opus i izdanja.
KOVAČ: Ove godine je objavljen moj prvi dramski tekst„Kraljevstvo Rit”. U tom tekstu imamo pet likova: kralja, kraljicu, građanina, građanku i ludu. U toj knjizi sam razmišljao o ograničenjima svih nas i našim ulogama u društvu kao i o našoj odgovornosti koju moramo da nosimo, svako od nas ponaosob, jer ukoliko ne uradimo odgovorno neke stvari to dovodi do kolapsa celog društva.
Kroz ovaj tekst sam istraživao odgovornost prema društvu i mislim da u tom smislu „Kraljevstvo Rit” treba posmatrati kao neku igruvezanu za društvo, pogotovo za naše društvo koje je neuspešno i nesrećno u najvećoj meri.
Nedavno sam svom izdavaču predao i niz priloga koje sam pisao tokom prethodne decenije i izvodio uživo u radijskoj emisiji „Lepi ritam srca” na danas nepostojećem Radiju B92. To će biti jedan zbornik koji će se zvati „Radio Dani – prilozi za Lepi ritam srca” i sa velikom radošću očekujem to izdanje.
Zbornik će biti objavljen početkom ove godine, a važan mi je zato što predstavlja dokument jednog vremena, od pre deset, petnaest i dvadeset godina, kada je život bio potpuno drugačiji od ovog danas. Privreda je bila drugačija, osećaj u društvu je bio drugačiji, ulice su bile drugačije.
Danas, kao da nam je grad otet i mi smo izgurani sa tih ulica i više im nismo potrebni. Takav mi je sadašnji osećaj, naročito vezan za Beograd, ali primetan je svuda.
PST: Da li je danas umetnička, muzička, uopšte kulturna scena na margini, i da li alternativna kulturna scena mora da dolazi iz svojevrsnog podzemlja?
KOVAČ: Boraveći dugo na kulturnoj sceni, moram da primetim da mi zaista imamo neke fantastične stvari za koje šira javnost nikada nije čula, jer je medijski prostor zatvoren i to najviše za ljude koji rade nešto lokalno, autentično, nešto što nije kopija već je samoniklo.
Samonikle stvari u Srbiji su potpuno ignorisane, ne samo danas, ali je danas to možda vidljivije i više nam nedostaje. Ipak, u tom podzemlju funkcionišu stvari, postoji neka kulturna razmena, postoji dijalog, dešavaju se tu razni zanimljivi procesi, ali o tome prosečan čovek koji prati neki mejnstrim ništa ne zna.
Nažalost, situacija u našem društvu je toliko loša da sam došao do zaključka da svi akteri te podzemne scene više nemaju nikakav interes da se pojavljuju u javnosti, jer bi to automatski ugrozilo njihovu slobodu izražavanja. Mi smo u međuvremenu našli neki modus operandi u kom funkcionišemo i neki od nas su poprilično zadovoljni tim funkcionisanjem, tako da nam neka javna i šira promocija i nije neophodna.
Ovo na drugi način dovodi do odlaska u jednu potpunu ilegalu i andergraund. Nisam siguran ni da li je i to dobro, jer šira komunikacija tada ne postoji, sve se vrti u tom vrzinom kolu, celokupna naša vredna kultura. Ono što je svima poznato i popularno je zaglupljujuće i neupotrebljivo. Mora se kopati, tražiti i učestvovati. Pasivni posmatrači će stradati od gluposti.
PST: Nedavno si objavio spot svog novog singla „Sa tobom je dobro”. Ispričaj nam nešto o muzici nastaloj tokom karantina i svojim novim muzičkim planovima?
KOVAČ: Tokom pandemije i karantina imao sam malo više slobodnog vremena i počeo sam da snimam po kući neke pesme fotoaparatom, tako da je audio skinut sa kamere. Tako je tokom karantina nastao album pesama nazvan upravo „Karantin”. Posle sam napravio malo bolji studio i kreće novi niz svežih pesama. Prva je bila „Vesnik turizma u Borči” sa „Jesenjim Orkestrom”, pa se onda pojavila i pesma „Sa tobom je dobro”, ali ima sada i novijih pesama. Upravo sam objavio singl sa dve najnovije pesme – „Kao zveri” i „Mirijevski bulevar”. Slobodno ih potražite u bespućima interneta.
