Jožef Nađ, čovek kome telefon zvoni za tri instrumenta

Pančevački džez violinista Jožef Nađ za naš sajt govori o saradnji sa poznatim svetskim muzičarima, nastupima na velikim muzičkim festivalima i posetama sajmovima opreme, o profesuri na Berkliju i zbog čega želi da snimi album s kompozicijama koje je svirao Didier Lockwood.

Aleksandar Vukelić
Objavljeno 11.02.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Naš Pančevac Jožef Nađ, violini se posvetio od ranog detinjstva kada je započeo klasično muzičko obrazovanje, da bi preko bluza, džeza i funka proširio svoje interesovanje na sve žanrove dvadesetog veka. Izdao je dva solo albuma: prvenac „Digital World” i drugi „Dark Green Yet Blue” za njujoršku etiketu „Arabesque Records”. Delio je binu sa imenima kao što su Billy Cobham, Victor Bailey, Nigel Kennedy, James Montgomery, Gary Cherone, David Hull i Joey DeFrancesco. Svirao je u SAD, Evropi i Aziji… Jožef je danas moderan džez violinista, kompozitor i profesor na najpopularnijoj džez akademiji u svetu – Berklee College of Music u Bostonu gde godinama živi, a nakon osamnaest meseci posetio je rodni grad.

PANČEVO SI TI: Saradnja sa muzičarima različitih profila je dinamična i složena…

JOŽEF NAĐ: Imam sreću ili nesreću da sviram volinu, gitaru i bas i meni telefon zvoni za sva tri instrumenta, da tako kažem. Sa Prince Tribute bandom sviram gitaru na pedeset nastupa godišnje. Radili smo više od šest meseci. Imali smo četrdeset koncerata od države Mejn do Čikaga: Pensilvanija, Ohajo, Indijana, Mičigen, Ilinois, Konektikat, Njujork, Nju Hempšir, Masačusets, Roud Ajlend… Svirali smo ispred šest hiljada ljudi i bio mi je izazov da naučim da sviram pesme tako kako je na CD-u. Naučio sam njegovu muziku ali nisam promenio mišljenje o Prinsu. On je obeležio jedan period u muzici prvenstveno kao jako zanimljiv kompozitor, izvođač i jedan od najpotcenjenijih gitarista. Takođe, sviram bas u irskoj grupi Celtic Clan i imamo sto petnaest svirki u centru Bostona a interpretiramo pesme od irskih tradicionalnih, Johnnyja Casha, Elvisa, The Cranberries, preko The Pogues do U2.

PST: Svirao si na najvećem sajmu muzičke opreme u Aziji, Music Expo China, u Šangaju u oktobru 2017. Prenesi deo tog iskustva?

NAĐ: Tamo sam svirao sa Dougom Aldrichom, gitaristom Whitesnakea. Dok su na festivalu nastupali uglavnom domaći muzičari iz Kine, on i ja bili smo među zvezdama „iz zapadnog sveta”. Postao sam OK sa njim i videli smo se pre desetak dana na NAMM-u, najvećem festivalu muzičke opreme u svetu, koji se jednom godišnje održava u Los Anđelesu. Kada smo 2017. zasvirali publici od tridesetak njegovih slušalaca pridružilo im se još oko tri stotine! Sticajem okolnosti prošle godine nismo nastupali zajedno.

PST: Pored Aldricha, sa kojim još velikim muzičarima si ostvario bliska poznanstva?

NAĐ: Da, da, tu su i Gary Cherone iz grupa Extreme i Van Halen, Nuno Bettencourt, Robin Diaz – bubnjar Courtney Love i Bauhausa. Robin Diaz svirao je na mom rok albumu koji spremam već neko vreme ali prema mojim kriterijumima nije sazreo za objavljivanje.

PST: Verujem da ima još značajnih imena sa kojima si svirao u poslednjih osamnaest meseci?

NAĐ: Sviram kantri sa Annie Brobst. Ona je u poslednje dve godine dobitnica nagrade za najboljeg kantri umetnika Nove Engleske. U bendu sviram isključivo violinu.

PST: Trenutno pripremaš Duran Duran Tribute band?

NAĐ: Oduvek sam bio tajni fan Durana. Pričao sam sa agentom koji vodi i Prince Tribute i on se oduševio idejom jer u Americi svega par bendova svira Durane, jedan u Teksasu i jedan u Kaliforniji, tako da su nam vrata svuda širom otvorena. A meni je generalno najveći problem u poslu pregovaranje. Ljudi koji vode establišment za zabavu su ignorantni, neprofesionalni i uglavnom rade na štetu muzičara i mislim da je nažalost svuda u svetu tako. A što se Durana tiče, fascinira me muzička harmonija i ako nađem interesantan momenat to me odmah privuče. Durani imaju sjajne i inventivne kompozicije. Na primer, „What Happens Tomorrow” je jako velika pesma. U njihovo vreme drugi autori pravili su numere od tri akorda kao Madonna… Muzika od 2000. godine je „nula”, a ljudi su željni kvaliteta. Gledao sam 2016. Guns`n`Roses koji su se okupili posle dvadeset dve godine i prodali 160.000 karata za dva dana u Bostonu. Gde smo stigli ako ljudi koji nisu svirali dvadeset dve godine zajedno i nemaju apsolutno nijednu novu pesmu, prodaju toliko karata!? Znači da publika ima potrebu da vidi živu svirku, gitaru i pojačalo, a ne neku silikonsku lutku koja je maksimalno fotošopovana. Eto, to je slika današnjice. Dalji komentar nije potreban.

PST: Ima li promena u pristupu tvom autorskom radu?

NAĐ: U svom kvintetu zamenio sam bas gitaru kontrabasom i klavijature harmonikom i to mi je jako interesantno zbog toga što sam oduvek ljubitelj francuskih šansona s početka dvadesetog veka.

PST: U okviru predavanja teorije muzike i harmonije na Berkli koledžu navodiš primere ne samo usko povezane sa džezom već i za ostale modernije žanrove…

NAĐ: Berkli je škola moderne muzike dvadesetog veka. Ne predajem harmoniju Betovenove pete simfonije mada sam je izučavao, već govorim o Louisu Armstrongu i Milesu Davisu. Jimi Hendrix takođe pripada tu u okviru priče o upotrebi elemenata koji su izuzetno prepoznatljivi u modernoj muzici. Muzika se menja iz dana u dan. U dvadesetom veku svake decenije imala je veliki zaokret počevši od swinga dvadesetih, pa bebopa četrdesetih, dok se pedesetih pojavljuje Elvis i rokenrol, u džezu je nastao kul džez, pa šezdesetih post-bop i Janis Joplin, a kasnije Ella Fitzgerald čiji džez više liči na pop. Sedamdesetih se pojavljuje funk – kraj sveta (!), dok u isto vreme imamo Led Zeppelin i The Rolling Stones koji „kidaju” a nemaju mnogo veze sa funkom. Osamdesete su opet donele nešto novo… Ja sam kao sunđer sve to upijao i pokušavao što više da naučim i sada nudim sve to što mladima može da bude zanimljivo. Podstičem ih i zahtevam od njih do komponuju. Pokušavam da sve što znam prenesem na klince zbog toga što nisam imao takvu mogućnost. Nisam imao Guitar Center na ćošku Berklija gde imaš dve hiljade pedal-efekata i možeš da ih isprobavaš od dva popodne do devet uveče. Hoću da budem drugar sa njima, a ne iracionalni autoritet, ali očekujem od njih da ispune svoje zadatke. Navodim im lepe primere, kažem im koje pedale da kupe da ne bi trošili dane lutajući šopovima. Mislim da su to esencijalne informacije i da vrede ogromnog novca koji plaćaju.

PST: Ove godine si treći put nastupao na najvećem svetskom sajmu muzičke opreme NAMM u Los Anđelesu?

NAĐ: Prethodnih godina predstavljao sam svoje dugogodišnje sponzore: Fishman, Mooer, NS Design i Jet City. Ove godine sam prvi put svirao za Earthquaker Devices, oni su relativno novi na marketu, iz Ohaja su, imaju jako zanimljive efekte i sa njima sarađujem dve-tri godine. Pre deset godina bila mi je misaona imenica da ću da predstavljam neku veliku firmu. Za jednog performera to je već „sledeći nivo” i mnogo znači kada u zaleđini imaš firmu kao što je Fishman koja je jedna od lidera u proizvodnji muzičke opreme u svetu.

PST: I tvoj sin Entoni je zavoleo muziku…

NAĐ: Ima osam godina a već četiri godine simultano pohađa privatnu školu za bubnjeve i klavir. Imali smo već i neke zajedničke nastupe a biće ih još. Ima drugara Džeremija koji odlično svira bas gitaru. Nagovaram ih i nadam se da će da naprave bend.

PST: Pored izdavanja autorskog rok albuma, imaš li još planova?

NAĐ: Hteo bih da posvetim album Didier Lockwoodu. On je po mom mišljenju, bukvalno najjači, ne najlepši, ne najbolji, već najkompletniji violinista dvadesetog veka. Sa njim sam svirao 2007. u Njujorku. Bio je Victor Bailey na basu koji je svirao na Pančevačkom džez festivalu i nažalost već preminuo, Billy Cobham na bubnjevima, francuski gitarista Sylvain Luc, Lockwood i ja. Tu smo ostvarili kontakt i održavali ga do prošle godine. Planirao sam i dogovorio njegovo sedmodnevno gostovanje i predavanja na Berkliju. Šef odseka bio je oduševljen. Međutim, Lockwood je umro prošle godine u februaru. Bio je sjajan tip. Njegovu smrt sam jako emotivno podneo. Tog dana došao sam na ideju da snimim album sa njegovim i/ili pesmama koje je izvodio. Znam da je voleo i interpretirao Johna Coltranea. Kontaktiraću muzičare sa kojima je svirao i nadam se da ću uspešno realizovati zamisao.

Ostavi komentar

  • (not be published)