Bavljenje muzikom nije pitanje inspiracije

Violinista Stefan Milenković je prvi put gostovao na ovogodišnjem Klasik festu u Pančevu. Bila je to prilika da sa čitaocima našeg sajta podeli priče o svojim snovima, detinjstvu, umetničkom putu, preobražajima i svemu onome što ga inspiriše

Objavljeno 18.06.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Sanjao je iste snove kao i sva druga deca. Uglavnom je maštao šta će biti kad poraste. To nekadašnje violinsko čudo od deteta želelo je da bude pilot, a veoma dugo ga je nosila ideja da postane nindža. Oduvek je voleo video-igrice, privlačio ga je Divlji zapad, njegov foklor i Indijanci.

Iako su svojevremeno kolale razne priče, detinjstvo Stefana Milenkovića nije se mnogo razlikovalo od detinjstva druge dece. Da, postojalo je vreme posvećeno vežbanju violine, ali ostatak dana provodio je što je mogao opuštenije, bez preteranog razmišljanja o svom instrumentu, o muzici. Bar je tako bilo prvih deset-petnaest godina Milenkovićevog života.

– Tada mi se malo šta činilo kao odricanje, osim što sam nekoliko sati dnevno morao da vežbam, u zavisnosti od uzrasta. Srastao sam sa tim. Sve drugo mi je bilo dostupno. Nisam se preterano čuvao ni u fizičkom, ni u psihičkom smislu. Poznavao sam decu koja su zaista živela pod staklenim zvonom. Pazi na ruke, pazi na promaju, nosi šal, ovako ili onako se oblači… U mnogim slučajevima, sve to bilo je preterano ako se ima u vidu šta su već radili, što nije bilo tipično za dečji uzrast. Prema mom mišljenju, takvo odrastanje suzbija spontanost. Suzbija detinjstvo. Ali ja to nisam imao. Imao sam dobar balans između Betovena i blentavosti, i to sam zadržao i danas – rekao je uz smeh Stefan Milenković.

Kada su njegovi vršnjaci odlazili na ekskurziju, njega su čekali drugačiji izazovi – obično neke turneje, kako ne bi previše propuštao od škole. Premda nikada nije išao sa drugarima i drugaricama na ekskurziju, nije mogao da se seti ničeg drugog što je žarko želeo a da nije imao ili ostvario zbog violine. Nije prezao od eksperimentisanja.

Početak Stefanovog muzičkog puta bio je vezan za učenje sa njegovim ocem Zoranom Milenkovićem. On je bio taj koji je u svojevrsnoj dnevničkoj formi vodio evidenciju o Stefanovom vežbanju i napretku. Sećajući se tih dana i postavljanja muzičkih temelja, Milenković kaže:

– Bilo je teže za moje roditelje da nađu vremena za mene, za nas, da se ta konstanta održi, jer bez konstante nema ništa. Ona je možda najvažnija stvar. Čak i kvalitet neke aktivnosti ili nadzora ne mora da bude tako veliki koliko je bitno da postoji konstanta. Imao sam sreću da pedagoški nadzor bude povezan sa postojanošću, doslednošću. I onda mi je ta radna navika prešla u naviku. (smeh)

Rekao bih da su ta struktura i mentalitet – šta god da se uradi sa violinom, šta god da se vežba – kao cigla koju stavljamo u zid neke zgrade ili kuće koju gradimo. To nije pitanje inspiracije – da se čeka dan za vežbanje. To je rad koji mora da se obavi svakog dana. Dnevnik koji smo vodili imao je baš tu ulogu: da crno na belo pratim kako rad i postojanost direktno utiču na rezultat.

Vežbanje violine, ili bilo kog drugog instrumenta, Milenković svrstava u trening i tvrdi da se on ne razlikuje ni od jednog drugog treninga. Kako naglašava, sve njih karakteriše planiranje, doziranje i raznovrsnost da bi se što kompletnije razvila neka veština, sposobnost. Tako je i u muzici. Ako je vežbanje neredovno, često su onda i rezultati na sceni nepouzdani.

Promene u životu Stefana Milenkovića podudarile su se sa određenim istorijskim događajima na ovom podneblju – kraj perioda takozvanog čuda od deteta podudario se sa početkom ratova na Balkanu. Za sledeću etapu bio je potreban novi ulog energije i rada, te su tako usledila brojna takmičenja:

– Ona su bila način da se iskoprcamo ne samo iz tog vremena ratova i negativnog marketinga protiv Srbije nego i iz tog epiteta čuda od deteta, pa smo zato utrostručili rad. Bio sam na deset internacionalnih takmičenja i svih deset puta završio u finalu. Deset puta sam osvajao nagrade, i to me je lansiralo dalje. Psihološki mi je dalo još jednu potporu i potvrdu da sam sve ono što imam stekao svojim rukama. Da se to nije desilo na osnovu neke fame koja je bila pre.

U Sjedinjene Američke Države otišao je 1997. godine, te se tamo još više razvijao i nadogradio. Rad na Džulijardu sa Doroti Delej i Isakom Perlmanom otvorio mu je vidike i još dublje je zašao u svet kamerne muzike. Živeo je u drugačijem okruženju, različitom od Evrope u pogledu pristupa muzici, ali to mu je i odgovaralo. Njegov preobražaj bio je kompletan.

Do tog preobražaja doveli su ga, između ostalog, disciplina, samodisciplina i dobra organizacija vremena. Milenković tvrdi da ne poznaje nijednog poznatog muzičara ili muzičarku da ne poseduje samodisciplinu.

– Etika rada mora da postoji jer je direktno vezana za proizvod na sceni, za kvalitet. Stereotip da je umetnik potpuno nedisciplinovan možda važi za neke druge žanrove. U klasici teško da se dugo može opstati bez discipline. Mi i te kako znamo da se provodimo, nije uopšte u tome poenta. Poenta je da je reč o takvoj vrsti umetnosti koja zahteva izuzetnu koncentraciju i kontrolu na sceni, a istovremeno i prepuštanje trenutku, što iziskuje rad u koji mora da se uloži rano i da se posle održava. Ne može se navežbati jednom u životu i posle samo malo održavati. Ako pogledamo danas bilo kog starijeg, zrelijeg umetnika a da i dalje svira, on i dalje vežba mnogo. Takav je, recimo, Pinka Zukerman, jedan od retkih violinista koji i u svojim sadamdesetim godinama zvuči fenomenalno jer stalno vežba – priča Milenković.

Naš poznati violinista nastoji da svoje studente pripremi za svaku eventualnost. I ono što je najvažnije – zahteva od njih da razmišljaju svojom glavom. Ne smatra da studenti treba da prate nečiju školu, metod ili stil, jer danas postoji ogromna raznolikost, a sam biznis klasične muzike umnogome se promenio. Od muzičara se traži određena celovitost koja, pored izvrsnog sviranja, treba da obuhvati i dobar marketinški pristup, imidž, lep odnos sa javnošću i ljudima, i u realnom i u virtuelnom svetu.

Milenković u svom pedagoškom radu neguje jedan sveobuhvatan pristup:

– Reč je hibridu raznih iskustava koja sam imao, koja su muzička, violinistička, ali i ne samo takva. Tu je i biomehanika, donekle i biologija. Kada se radi o vežbama disanja, tu su pripreme za koncert, vežbe za koncentraciju, energiju, za spuštanje treme. To su stvari o kojima se ne priča, barem ne toliko kod nas. Ta tehnika je prisutna kod glumaca, pevača i duvača, ali kod gudača i pijanista ne toliko. Izuzetno je bitna. Sama biomehanika, da sviramo na opušten i prirodan način, veoma je važna za bilo kakvu dugovečnost. Neophodno je mnogo psiholoških metoda da bi se dostigla i održala izuzetnost, da bismo na sceni bili stabilni.

Umetnički put odveo je Stefana Milenkovića iz Srbije najpre u Italiju, a potom i u Ameriku, i za sve zemlje veže ga mnogo uspomena. Teško mu je da kaže da ima jedno mesto, jednu kuću, jer je od najranijeg detinjstva mnogo putovao. Iako se odnedavno vratio u Srbiju, gde se najviše oseća kao na svom terenu, njegov tempo života i dalje je vezan za neprestana putovanja, koncerte, master klasove, predavanja… Tako intenzivan stil življenja podrazumeva i svojevrsno održavanje balansa.

– Ko kaže da održavam balans? (smeh) Samo sam se prepustio nebalansu. Kada sam u osmoj brzini, ja sam tada u balansu. To je kao kod glisera. Tek nakon određene brzine, kada glisira, on se smiri na talasima. Čini mi se da je tako i kod mene. (smeh)

Naravno, joga pomaže mnogo, vežbe disanja radim svako jutro – vim-hof metod, već dve i po godine. Pomoću njega eliminišem osećaj stresa u telu, i to je ogromna stvar. Volim da trčim, volim plivanje i vožnju biciklom. Otkrio sam triatlon pre nekoliko godina, pa mi je i to zabavno jer se nekoliko disciplina smenjuje. Pored fizičke aktivnosti, i adekvatna ishrana utiče da obavezama pristupam na relativno balansiran način. A zadržavam i pravo da u svakom trenutku dignem sidro i kažem neću, ne postojim više ni za koga, ne radim više ništa i baš me je briga – objašnjava uz osmeh Milenković.

Koliko god da je zauzet, svestan je da je sam to hteo, da je sam to izabrao. Isto tako, ukoliko mu u nekom trenutku takav život ne bude prijao, svih tih obaveza neće biti. Neće raditi protiv sebe, niti će dozvoliti da ga intenzivan umetnički život proždire a da ne može ništa da preduzme. Kao ljudsko biće, u svakom trenutku zadržava pravo da stane. I zato se ne žali, voli što je produktivan i proaktivan. Dok zna šta radi i zašto to radi otvorenog srca, sve ima smisla.

Naslovna fotografija: Aleksandar Stojković

Ostavi komentar

  • (not be published)