Za dobrog novinara se kaže da je to osoba koja se ne plaši da kritikuje, iznese svoj stav – koji se možda nekome neće dopasti – koja je dovitljiva, snalažljiva, uporna… Upravo se ovo može reći za Nebojšu Mandrapu, čiji je poslovni put vrlo zanimljiv. Od januara 2012. godine radi u Đokovićevom PR timu u Beogradu, ali mu taj posao nije „pao sa neba“, već je svojim novinarskim sposobnostima i radom došao do te pozicije.
Na početku razgovora, govorio je o svojim zacrtanim ciljevima i željama još od dečačkog doba.
– Od malena sam želeo da imam neke veze sa sportom. Još sa pet godina zamišljao sam da je sport ono u čemu treba da budem posvećen. Jednostavno, mora da postoji ljubav prema nečemu da biste uspeli u tome.
A onda je izgovorio rečenicu u kojoj će se pronaći sve osobe koje su odustale od sporta, kada su uvidele da nisu dovoljno talentovane, i da bi trebalo da se posvete nečemu drugom.
– U srednjoj školi sam shvatio da nikada neću postati vrhunski sportista, jer je jednostavno bilo mnogo boljih od mene. Tu ljubav prema sportu kanalisao sam kroz želju da postanem sportski novinar. Želeo sam da nastavim da živim svoj san tako što bih pisao o sportu i na taj način bio u njemu.
Zanimljiva je priča kako je dobio prvi novinarski posao.
– Studirao sam drugu godinu engleskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu, i imao sam dovoljno vremena i da radim. Jednog dana pojavio se konkurs u Večernjim novostima u kom su tražili honorarnog saradnika u beogradskoj rubrici. Tada nisam znao ništa o tehnikama pisanja tekstova u novinarstvu, ali sam znao šta želim – a to je da budem deo novina koje su se svaki dan kupovale u mojoj kući i čije tekstove sam sa pažnjom čitao i „upijao”. Na konkurs se prijavilo oko 150 ljudi, i već sam tada znao da biste uspeli morate da imate dobru strategiju i plan, kao i da rizikujete. Želeo sam da se razlikujem po nečemu od ostalih, kako bi me primetili u „moru” kandidata. Znajući da imam lep rukopis, iskoristio sam tu prednost time što sam svoj CV napisao svojeručno, nisam ga kucao na kompjuteru kao ostali. Time sam u startu odskočio, i to je članovima konkursnog žirija upalo u oči, a tu su bila velika imena Novosti, poput Momčila Popovića i Miroslava Stefanovića. Pretpostavljam da su videli da sam pedantan, uredan, kreativan, da mogu lepo da se izražavam, a objasnio sam im i da sam lojalan njihovom brendu, jer ih porodično kupujemo. To je bila moja ulaznica za drugi krug. A tamo sam odmah „uleteo” u vatru, izveštavao sam o pobuni građana u Mirijevu zbog izgradnje elektrane u blizini njihovih kuća. Napisao sam tekst na čist talenat, dao sam naslov „Pobuna je odbrana” i dobio pohvale da sam napisao tekst kao da godinama radim u Novostima. Tako je sve i krenulo. Zanat sam naučio u odličnoj školi za sve mlade novinare, u Beogradskoj rubrici, a potom sam prešao u list Sport, i počeo da pišem o onom što najviše volim, o sportu.
Šta je bilo prvo čime ste se bavili u redakciji Sporta?
– U prvom razgovoru sa urednikom Vojimirom Jovšićem, pitao me je koji sport bih želeo da pratim; odgovorio sam mu, naravno, da bih voleo fudbal i košarku, i to Partizana ili Zvezdu. On me je pogledao i rekao „Super, evo ti da pratiš aikido, tekvondo, džet-ski, karate i skokove u vodu!” Međutim, iako sam prvo mislio da to nije ono što sam želeo, upravo je to bio pravi put za mladog novinara, da uči o poslu, o ljudima, o svemu što podrazumeva novinarstvo. Nije mi bilo teško da idem na Kup Beograda u skokovima u vodu na Taš, a toliki sam bio entuzijasta da sam ubedio urednika da je to sport koji zaslužuje pažnju, stalno sam mu nudio priče i tekstove, da bi jednom preko cele naslovne strane osvanula slika sa prvenstva u skokovima. Nije bilo ponosnijeg čoveka od mene tada. Shvatio sam da ništa nije nemoguće, niti predaleko, pod uslovom da radite savesno, vredno, čista srca i da se borite za sebe. Isto je bilo i sa karateom, gde smo tih godina dobijali po celu stranu za ovaj sport, ili realnim aikidom. Nažalost, danas toga nema, potpuno su na marginama. To pokazuje da se sve svodi na entuzijazam novinara i podršku urednika kada je reč o popularizaciji tih „malih sportova”. Kažem nažalost, jer tu ima mnogo vrednih i kvalitetnih ljudi koji zaslužuju promociju.
Objašnjava i koje su mu prve dodirne tačke sa Novakom Đokovićem.
– Počeo sam da pišem o tenisu 2006. godine, što se poklopilo sa periodom kada je „taj mali talentovani Đoković” počeo munjevito da napreduje na ATP listi. Ponovo sam želeo da se razlikujem – kada su svi pisali hvalospeve o njemu, ja sam ga kritikovao, a kada su ga drugi kudili, ja sam ga srčano i argumentovano branio. Kako to u životu biva, sve se nekako poklopilo, i njegovim teniskim „rastom”, rastao sam i ja kao novinar.
Šta smatrate da je važno za novinara da bi se probio među najbolje?
– Evo primera. Na konferencijama za novinare imate dve opcije: a) jedna je da sedite i ćutite, jer vas je sramota da pitate nešto; b) druga je da se pripremite za konferenciju, postavite neko pitanje, i po cenu da „ispadnete glupi“. Ja sam uvek birao ovaj drugi način, jer sam znao da će tako sportisti upamtiti moje ime i prezime, i da neću biti samo jedan od mnogobrojnih novinara koji pišu o njima, već neko ko ima identitet. To mi je kasnije pomagalo da pre drugih dobijem intervju, ekskluzivnu informaciju, da se istaknem i da napredujem. Uskoro sam dobio i nagradu za najboljeg teniskog novinara u Srbiji, u izboru UNS i Teniskog saveza Srbije, a u Novostima, gde sam u međuvremenu prešao iz lista Sport, dobijao sam godišnja priznanja za svoj rad. To mi je značilo, jer sam bio među najmlađim sportskim novinarima u zemlji, ali mi je pokazalo da moram još više da radim na sebi, da učim o poslu, da se usavršavam i tako nastavim sa razvojem. Najopasnije je na profesionalnom planu stati kad mislite da ste na vrhu. Tada, po pravilu, stiže pad. Nisam to sebi dozvoljavao.
Prepričava kako je postao član PR tima najuspešnijeg srpskog tenisera u istoriji.
– U jednom trenutku, Novak Đokovićje želeo da oformi PR tim u Srbiji. Uposlio je Aleksandru Radujko da mu pomogne, ženu u koju i dan danas ima maksimalno poverenje. Ona je pozvala mene da joj se pridružim, verovatno ne zato što sam joj bio simpatičan, već zato što je pratila moj rad, verovala je u mene i znala je da imam odlične kontakte sa sportskim novinarima u Srbiji, što je jedna od velikih prednosti u PR-u. Tako smo krenuli, i evo nas i dalje delujemo kao pravi tim, kao porodica, što je jako važno u poslu gde ima mnogo izazova. Aleksandra mi je otvorila vrata PR-a, uvela me je u Novakov tim, ukazala ogromno poverenje, a ja se na to trudim da uzvratim kvalitetnim i odgovornim radom.
Da li je rad u Novakovom timu isključivo lep posao?
– Raditi za uspešnog sportistu nije samo lepa stvar. Možda to ljudi doživljavaju kao nešto elitistički. Putujete na svetske turnire, družite se sa sportskim zvezdama na raznim lokacijama na kojima niste ni sanjali da ćete da boravite… Ali, to je samo deo. Postoje i teške strane ovog posla, jer je medijsko stanje u Srbiji takvo kakvo jeste, pa se dogodi da urednici i pojedini novinari izmišljaju o Novaku razne neistine, i prilaze temama senzacionalistički kako bi povećali prodaju svog lista, ili kako bi imali veći broj klikova na sajtu. Zadatak PR-a je da reaguje tako što će pokušati da uvek bude na usluzi kolegama novinarima da bi proverili istinitost neke vesti do koje su došli, da im da informacije u vezi sa sektorom koji prate, pomogne oko intervjua, rubrika, jednostavno da bude spona između klijenta i javnosti. U isto vreme, nekada moramo da reagujemo i zamolimo medije da ne objavljuju tekstove koji su u suprotnosti sa istinom, koji nisu potkrepljeni činjenicama već tračevima i „rekla-kazala” pričama. Naime, nije problem kritikovati nekoga, problem je izmišljati i biti zlonameran.
Spominje i ljude iz Đokovićevog okruženja.
– Pojedini ljudi pogrešno procenjuju Novakovu suprugu, Jelenu, i to zato što je ne poznaju. Pogledaju povremeno neki njen Instagram post i misle da sve znaju. Međutim, reč je o jednoj od najkvalitetnijih osoba koje poznajem, veoma je inteligentna, prijatna, profesionalna, i stalno se trudim da učim od nje na raznim poljima. Sa uspehom vodi Fondaciju, i dopada mi se njen način komunikacije, želi da sasluša druge i uvaži tuđe mišljenje i stav, ukoliko je dobar i kvalitetan. Provlače i Pepea Imaza kroz negativni kontekst, ali ljudi u Srbiji moraju da shvate da je to Novakov izbor, i da on najbolje zna šta mu je potrebno. Takvog smo mentaliteta kao narod, dok je neko prvi, volimo ga, čim je drugi, ništa ne valja…
A poslednje pitanje za Nebojšu Mandrapu, glasilo je – da li je posao PR-a viši nivo od novinarstva, ili ga radite jer je možda isplativiji?
– Meni je novinarstvo u krvi, obožavam taj posao, zanimljiv je, stalno se nešto dešava. Adrenalin vam stalno radi i novinarstvo postane deo vaše ličnosti. Tako je barem bilo ranije, danas je sve nekako razvodnjeno. Dešava se veliki pad u kvalitetu tekstova, gotovo da ne postoji istraživačko novinarstvo, sve je manje novca, a sve više se priča o gašenju medija, otpuštanjima. To vas tera da gledate dugoročnije. Bavljenje PR-om mi je omogućilo da ostanem u novinarstvu sa jedne strane, jer sam i dalje u svetu sporta, medija, pišem brojne materijale, kreativno se izražavam, ali mi u isto vreme nudi finansijsku bezbrižnost i satisfakciju. Ali finansije na stranu, kada vas pozove najbolji teniser sveta da mu se pridružite u timu – nema razmišljanja, to je prilika koja se jednom u životu ukazuje!
