Nije tol’ko ’ladno kol’ko je zima. Tako smo se nekada malo rugali hladnoći kada su zime zaista bile strašne, a život se živeo sa temperaturama i do -25°, sa snegom do pojasa, zavejanim putevima i

Moje ime je Dušan. Ukućani me zovu Duško, drugari Dule, a poneka devojčica Dulence. Baba Seja me je uvek zvala krštenim imenom Dušan. Živela je u neposrednom komšiluku, odmah do nas. Delio nas je zid,

„Koga zmije ujedaju i guštera se plaši”, kaže narodna poslovica. Poučen svojim iskustvom kada sam ignorisao znake koje mi je telo slalo da nešto nije u redu, sada sam postao disciplinovan pacijent kao i svi

Umem da razlikujem zvuk koraka veoma dobro. Ovo su bili zvuci koje proizvode potpetice ženskih cipela, zaključih. Takav zaključak je podupirao jedva čujan šuštav šum ženskih čarapa koji nastaje pri trenju unutrašnjih delova butina. Nije

Milenu Tarajić (1911-2008) verovatno niko od Crepajaca ne pamti. Nije reč o poznatoj ličnosti, osobi koju su pratili mediji ili nekome ko se isticao svojim bogatstvom ili statusom u društvu. Reč je o dobročinstvu i

„Višnja, Višnja!”, prigušeno sam doviknuo preko naherene tarabe dok si u dvorištu hranila živinu. Podigla si glavu i bez reči, gestom upitala: „Šta hoćeš?” „Dođi u baštu.” Klimnula si glavom i odlazeći u kuću smaknula

„Dođe vreme kad pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati”, pisao je Ivo Andrić uz nejasno tumačenje pojma „fukara”. Znamo da je u pitanju turcizam i da se reč koristila u značenju – siromašan

„Pošto je lampa?”, upitao sam uskipteo od sreće što naleteh na ovu za mene dragocenu stvar. Aladin se pravio da me ne čuje i nastavio da prevrće po starudiji poređanoj na prostrtom šatorskom krilu. Nisam

– Daj mi, molim te taj tipl – reče otac sinu tinejdžeru stojeći na vrhu merdevina i pokazujući mu prstom jedini predmet koji je stajao na podu. – Misliš ekser. – Ne, taj tipl ispred