Ljudi koje treba pamtiti

Nikola Petkov
Objavljeno 03.10.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Milenu Tarajić (1911-2008) verovatno niko od Crepajaca ne pamti. Nije reč o poznatoj ličnosti, osobi koju su pratili mediji ili nekome ko se isticao svojim bogatstvom ili statusom u društvu. Reč je o dobročinstvu i lokalpatriotizmu, tako retkim delima u današnjoj Crepaji.

„Rođena je u Crepaji 17. februara 1911. Sa mužem je otišla u Ameriku 1950. godine i nije više dolazila u svoje rodno selo. Retko je održavala vezu sa rodbinom. U Puli je imala sestru udatu za pravoslavnog sveštenika koja je rođena 1904. i nije poznato da li su bile u kontaktu. Milena se 11. septembra 2000. javila telefonom u MZ Crepaja i u razgovoru sa sekretarom MZ izrazila želju da učini nešto za svoje selo. Ponudila je donaciju od 1.000 dolara da se u porti crkve kupe i montiraju četiri klupe. Novac je poslala preko posrednika, a po tadašnjim cenama i u dogovoru sa njom nabavljeno je 14 klupa od kojih je 13 postavljeno u parku, a jedna u porti sa čime se Milena složila. Klupe su bile sa bočnim stranama od livenog gvožđa, a sedištem od drvenih gredica. Izlivena je i ploča u bronzi sa posvetom donatoru, montirana na stari mlinski kamen sa jednog od crepajačkih predratnih mlinova i postavljena u parku. Mileni je poslata fotografija montiranih klupa i monografija Crepaja 1660-1918. kao izraz zahvalnosti za njen plemeniti gest. Fotografije crepajačke omladine i intelektualaca iz 1928. koje je ranije poslala „Crepajačkom glasniku” objavljene su u martu 1999. u Glasniku broj 8. Na poleđini fotografija ispisan je sadržaj i imena po njenom sećanju.

U junu 2008. godine Mileni Tarajić je Crkvena opština Crepaja izrazila zahvalnost za pomoć pri izgradnji Vodice u Starim vinogradima. Umrla u Čikagu 10. septembra 2010. godine.”

I dok nam prvi deo priče govori o dobroti i plemenitosti Milene Tarajić, ženi koja je gajila ljubav prema svom rodnom selu iako je ovde provela jedva trećinu svog života, nastavak govori o nama i našem odnosu prema materijalnim, a pre svega ljudskim vrednostima. Te 2000. parkovi u Crepaji bili su zapušteni, bez mobilijara i uređenih staza. Klupe koje su postavljene davnih šezdesetih sa betonskim postoljem i drvenim sedištima, polomljene i trule bile su ruglo i sramota. Sa novokomponovanom političkom scenom devedesetih, stigli su i novi metodi vladanja u lokalnim samoupravama. Ako bi u mesnim zajednicama vlast činili ljudi iz drugih stranaka koje ne odgovaraju onima na opštinskom nivou, opština bi ih opstruirala na različite načine, obično zakidanjem na novcu neophodnom za funkcionisanje MZ ili nekog JKP. Posledica toga su bila neuređena groblja i parkovi, razvaljeni putevi i trotoari i prepune deponije.

Milena Tarajić to nije znala. Njen motiv je bio čist lokalpatriotizam i želja da se učini neko dobro delo selu u kome je provela mladost. Klupe su postavljene kako je bilo dogovoreno, a sve je bilo gotovo do Gospojine 2000. Dve godine kasnije u dogovoru opštinske vlasti koju je tada činila DS sa koalicionim partnerima i SPS sa pripadajućim satelitima, a posle duže opstrukcije, na insceniranim izborima smenjuje se opozicioni Savet MZ i instalira novi. U kasnijem prepucavanju između nove MZ, Komunalnog JKP-a i Opštine oko nadležnosti nad poslovima i zaduženjima, stradaju javne površine, parkovi, groblje, deponija, pijac, Dom kulture i gotovo sve što je trebalo čuvati i održavati. Naravno da nove klupe nisu bile pošteđene. Drveni delovi bi se prvo polomili pa bi metalne, livene stranice nestajale. Na kraju je od 13 klupa u parku ostalo tri ili četiri i jedna u porti crkve. Dva stara, predratna mlinska kamena na kojima je bila postavljena ploča pomenuta na početku teksta, prvo su oboreni i godinama stajali tako bez pokušaja nadležnih za održavanje parkova da ih podignu i vrate u prvobitni položaj. Tokom preuređenja parka sklonjeni su u zapušteno dvorište Doma kulture i Panonije i naslonjeni na nekadašnji javni toalet.

Dolaskom na vlast najnovije garniture, počelo je masovno popločavanje Srbije pa je i Crepaja dobila nove staze u parkovima čime je park uređen i ulepšan, mora se priznati. Uređeni su i neki prostori koji su bili izuzetno zapušteni. A park je dobio i nove klupe, ne mnogo različite od onih koje je donirala Milena Tarajić, ali nove, ofarbane i u dosta većem broju. Interesantno je da su sve još uvek cele i na broju.

Ali, kako to da su klupe koje je svojom dobrotom i plemenitim osećanjima prema rodnom selu poklonila Milena Tarajić tako uništene i na kraju verovatno pokradene, a ove novije koje je u dobroj nameri ali opet u nekoj predizbornoj akciji postavila aktuelna vlast, još uvek očuvane? Da li se to narod promenio na bolje pa više ne uništava javnu imovinu i ne krade? Pa ne bih rekao, obiđite neku železničku stanicu na primer! Da li se onda radi o strahu od posledica, da li su ovi drugovi članovi disciplinovaniji od onih onda pa bolje čuvaju stvari ili nam je svima proradila savest, a svest podigla u nebeske visine. Možda je od svega toga po malo ili je jednostavno to tako neko tamo odlučio, i sada i onda.

Ipak, kada se jednom bude podvlačila crta ispod tog našeg računa ostaće neizbrisiva tamna mrlja kojom su Crepajci prekrili jedno dobro delo gospođe Milene Tarajić, uništili i pokrali dar nama upućen.

Ako je za utehu, a nije, nije ovo samo crepajačka priča.

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)