Aladinova čarobna lampa

Dušan Genc
Objavljeno 25.09.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 3 mins

„Pošto je lampa?”, upitao sam uskipteo od sreće što naleteh na ovu za mene dragocenu stvar. Aladin se pravio da me ne čuje i nastavio da prevrće po starudiji poređanoj na prostrtom šatorskom krilu. Nisam znao da je ta kobajagi nezainteresovanost u stvari deo taktike i tehnike iskusnog prodavca, Roma, na buvljoj pijaci. Sve vreme je pokušavao da dokuči koliko bih mogao da budem ozbiljan kupac i razmišljao sa kojom cenom da nastupi uoči očekivanog cenkanja.

„Sto dvadeset”, reče gospođi koja ga je gledala očekujući odgovor u ruci držeći teglu sa patent zatvaračem i gumenom zaptivkom ispod staklenog poklopca.

„Jel može za sto?”, upita gospođa i sledećeg trenutka uz njegov komentar da je teglu kupila ispod cene, posao bude sklopljen.

„Izvolite gospodine”, obrati mi se kao de me je tek sad primetio, iako sam već desetak minuta razgledao lampu.

„Pošto je lampa?”, ponovih pitanje od malo pre.

„Nije na prodaju”, kratko odgovori i okrete se komšiji za susednom improvizovanom tezgom: „Pero, jel ti se javio Muharem?”

„Pa što si je izložio kad nije na prodaju?”, ne odustajem ja.

„Eksponat gospodine. Da privuče mušterije”.

„Daću ti tri hiljade”, prevarih se i izgovorih iznos.

„Nije na prodaju, jel razumeš srpski?”, neumoljiv je Aladin.

Ime sam mu dodelio ja, jer kako bi mogao da se zove neko ko poseduje čarobnu lampu, ako ne Aladin?

Ovu lampu moram da imam po svaku cenu, razmišljao sam, jer će mi njena moć omogućiti da osvojim Jelenino srce. Pa zar ti veruješ u tako nešto!? Upitaćete me vi začuđeni. Verujem! Bez dvoumljenja ću vam odgovoriti.

„Prodaj mi lampu, ako boga znaš”, zacvileh ja molećivo, sad već sasvim bez uporišta za cenjkanje. I izgovori on cenu u evrima od koje mi se zavrti u glavi, ali bez reči izbrojah novac i prigrlih dragocenu lampu.

Nisam časio ni čas. Već sledećeg trenutka zvonio sam na Jeleninim vratima. Jelena je studirala etnologiju i bila strastvena sakupljačica antikvarijata. Već neko vreme pokušavam da osvojim njeno srce, ali bez uspeha. U jednoj ruci sam držao licidersko srce, ono vašarsko sa ogledalcem u sredini, a u drugoj, iza leđa, lampu zavijenu u komad svile.

„Poklanjam ti ovo srce..”, počeh sa pripremljenom pričom, ali ona me prekide.

„Hajde, ne glupiraj se Dušane, nisam raspoložena…”, ali ipak prihvati srce koje sam joj dao, osmehnuvši se. Ja protrljah lampu iza leđa i promrmljah: „Aladine, samo jednu želju imam.”

Kad je ugledala lampu, na Jeleninom licu se pojavi najlepši osmeh koji sam ikad video. Onda zavrti glavom i pomeri se u stranu da me propusti u stan.

A vi nemojte da verujete u čarobne lampe.

Crepaja, 11. septembar 2020. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)